Jedan od najbanalnijih i najžilavijih (to je, dakako, u tesnoj međusobnoj vezi) kulturnih stereotipa današnjice povezuje evropsko ”južno” i ”istočno” sa iracionalnim, strastvenim, samouništavateljskim, a evropsko ”zapadno” i ”severno” sa trezvenim, prosvećenim, racionalnim. Ili, ako hoćete, istok i jug temelje se na ognjici predubeđenja, a zapad i sever na prohladnosti dobro izvaganog interesa.

Slična dihotomija važi i za američki kontinent, ali na osi sever-jug. Lako je, razume se, pronaći štošta što opovrgava ”tačnost” te mehaničke podele uloga, ali nijedan uspešan stereotip ne bi bio uspešan da nije lako naći i mnogo toga što mu ide u prilog.

Kakvi su, recimo, naši nacionalizmi? U osnovi divlji, duboko iracionalni, parareligijski zaneseni: njihovo Zlatno tele zove se Nacija i ono prebiva u ‘‘zlatnoj štali“ zvanoj Država. Ta obogotvorena nacija svrha je samoj sebi, ona postoji na onaj način na koji postoji kakav starodrevni kralj, kao ovaploćenje čiste, parabožanske samovolje: naprosto je tu, a kad je već tu, traži da joj se pokoravate. Država je, pak, način na koji se ta samo-volja organizuje.

Iz Londona stigao hladan tuš: ako Škotska želi nezavisnost, kaže David Cameron, onda će bogme nezavisnost i dobiti i onda joj funta ne treba! Ta bi stvar ”kod nas”, na potkontinentu, pila vode: mi kad se odvajamo, odvajamo se totalno. Štaviše, nezamislivo je da bude drugačije, jer to onda ne bi ni bilo prava stvar. Kakva crna ”monetarna unija” ili neki drugi vid postbračnog konkubinata?!

Država, dakle, nije racionalno sklopljen mehanizam koji služi ”boljitku svojih građana” (ili kakvoj sličnoj gluposti), nego ona postoji na svetu naprosto zato što mora postojati, zato što bi nam nebo palo na glavu kada ne bi postojala.

Čak i kada bi se nekako dalo izmeriti da bi, recimo, za pojedinačni boljitak čak i znatne većine ljudi bilo bolje da neke (samostalne) države nema, nego da bude uklopljena u neku veću, jaču, zaokruženiju i bolje organizovanu celinu, to ne bi ali baš ni najmanje ugrozilo osnove državotvornog mita: rekli smo već, Nacija-Država nije tu zato da nekome konkretno(m) bude ”bolje” (ako mu je slučajno ipak ”bolje”, to je odlično, ali to uopšte nije uslov, kamoli smisao), nego zato što je odnekud metafizički nedopustivo da je nema.

Otkud ovo filozofiranje u kišni četvrtak? Pratim nevolje u koje je upao premijer Škotske Alex Salmond i ne mogu im se načuditi: kod ”nas” (tj. na istoku i jugu) taj čovek ne bi imao takvih problema…

Naime, Salmond je lider partije SNP, škotskih independističkih nacionalista, čija je zapravo jedina politička svrha i smisao nezavisnost Škotske, okončanje trovekovne unije sa Engleskom, izlazak iz Ujedinjenog Kraljevstva, whatever. Kada su se konačno dočepali vlasti, raspisali su referendum o budućnosti Škotske. Sada svi čekaju šta će biti 18. septembra ove godine.

Okej, dovde nam je sve manje-više poznato, imamo i ”mi” i takve nacionalizme, i takve ”viševekovne snove”, i takve referendume i već sve po redu. Sve je to kod nas već istorijski obavljena stvar, ne? Ne bismo li Alexa Salmonda mogli zamisliti u roli bilo kojeg od naših recentnijih velikaša?

U Bruxellesu, međutim, kažu da im je logika pogrešna: izlazak iz Britanije/Španije ujedno je izlazak iz EU. A la carte independisti, naime, zaboravljaju ključnu stvar: država u kontekstu ove priče nije ”teritorijalni” nego pravni subjekt. Aberdeen, dakle, jeste u EU, ali samo zato što se nalazi u državi koja je članica EU. Izlaskom iz te države napušta i EU. Može, doduše, zamoliti da iznova bude primljen u novim okolnostima, ali to je sasvim drugi par rukava

Avaj, izgleda da je ”tamo” ipak štošta drugačije. Ideja SNP-a je da Škotska može izboriti nezavisnost bez jačih društvenih potresa, u osnovi sasvim bezbolno, i da pri tome može i zadržati sve one veze sa ostatkom UK – ali i ostatkom Evrope – koje sama poželi da zadrži. Evo, recimo, neku vrstu monetarne unije s Londonom. Onda je, međutim, iz Londona stigao hladan tuš: ako Škotska želi nezavisnost, kaže David Cameron, onda će bogme nezavisnost i dobiti i onda joj funta ne treba!

Ta bi stvar ”kod nas”, na potkontinentu, pila vode: mi kad se odvajamo, odvajamo se totalno. Štaviše, nezamislivo je da bude drugačije, jer to onda ne bi ni bilo prava stvar. Kakva crna ”monetarna unija” ili neki drugi vid postbračnog konkubinata?! Štaviše, u granični pojas zasadimo bodljikave žice i minska polja, na prelaze stavimo mrgodne kerbere…

Međutim, čak ni mnogim Škotima koji bi bili skloni da glasaju YES nije baš bliska ideja tako radikalnog odvajanja od UK, boje se mogućih posledica, njuše u tome izvesni mogući višak iracionalnosti… Nekako ispada da je samo radikalnoj manjini do stvarne i potpune nezavisnosti (na ”balkanski” način, samo bez krvi), dok je većina čak i među pristalicama više za poigravanje simbolikom i ”identitetlukom”, ali tako da se u njihovim stvarnim životima ništa bitno ne poremeti. Salmond na ovaj izazov još nije uspeo da nađe odgovor koji neće uplašiti birače i otud je u defanzivi.

Verovatno još jači šamar stigao mu je ”iz Evrope”. Škotski independistički pokret (kao i katalonski) podrazumeva odvajanje od Londona (i Madrida), ali ostajanje u EU. Hm, ”ostajanje”? ”Zdravorazumskoj” pameti to zvuči logično. Jesu li Aberdeen i Barcelona sada u EU? Nesumnjivo jesu. Elem, sve što žele jeste da u njoj i ostanu nakon eventualnog osvajanja nezavisnosti.

Videćemo tek šta će biti sa škotskim referendumom, a i sa Katalonijom. Kako god, čini mi se da su ovakvi i slični problemi, nedoumice i kontroverze ono što na kraju sahrani svaki kvebečki referendum o nezavisnosti od Kanade, ono što UK zadrži na okupu, ono što čini da je u Baskiji malo ko aktivno podržavao ETA i njeno političko krilo, ono što slepljuje naizgled frustrirajuće disfunkcionalnu belgijsku državu etc.

U Bruxellesu, međutim, kažu da im je logika pogrešna: izlazak iz Britanije/Španije ujedno je izlazak iz EU. A la carte independisti, naime, zaboravljaju ključnu stvar: država u kontekstu ove priče nije ”teritorijalni” nego pravni subjekt. Aberdeen, dakle, jeste u EU, ali samo zato što se nalazi u državi koja je članica EU. Izlaskom iz te države napušta i EU. Može, doduše, zamoliti da iznova bude primljen u novim okolnostima, ali to je sasvim drugi par rukava.

Ni ovo upozorenje nipošto se ne dopada budućim škotskim glasačima, pa se Salmond sada preznojava kako da ih ubedi da ipak glasaju za nezavisnost i da će na kraju sve proći dobro, glatko i bezbolno, a da se ni London ni Bruxelles neće naći s druge strane nekog novog limesa.

Videćemo tek šta će biti sa škotskim referendumom, a i sa Katalonijom. Kako god, čini mi se da su ovakvi i slični problemi, nedoumice i kontroverze ono što na kraju sahrani svaki kvebečki referendum o nezavisnosti od Kanade, ono što UK zadrži na okupu, ono što čini da je u Baskiji malo ko aktivno podržavao ETA i njeno političko krilo, ono što slepljuje naizgled frustrirajuće disfunkcionalnu belgijsku državu etc. O Švajcarskoj da i ne govorimo: već samo postojanje Švajcarske duboka je uvreda za svaki etnički nacionalizam, tako pompezno ubeđen u sopstvenu ozbiljnost.

Okreni-obrni, Alex Salmond je imao nesreću da se ne rodi na Balkanu, jer bi mu ovde bilo mnogo lakše i niko mu ne bi postavljao sijaset neprijatnih potpitanja, nego bi svi bili fokusirani na Glavnu Stvar. Naime, kod nas stvari s odvajanjima funkcionišu na ravni bazičnih instinkta: prvo ćemo fino da se razdvojimo, a onda ćemo u narednih nekoliko decenija natenane da redefinišemo svoje buduće odnose!

To je neka vrsta političkog derta, fatalizma, čak nihilizma: ako vidimo, stojeći na mostu, da je voda ispod nas duboka, mutna i hladna, to je samo razlog više da se u nju odmah strmoglavimo. A oni zapadnjački smušenjaci i kalkulanti, tja, nikad ništa od njih, na kraju uvek nekako ostanu tamo gde jesu. Doduše, suvi i živi. Ali, mi ionako verujemo da je ljudski život precenjen; da ne verujemo u to, ne bismo ih već toliko potrošili a da nikome ne umemo suvislo objasniti zašto.