Alojzije Stepinac i vlasti u NDH (7)

Iako je bio jedan od najvećih moralnih autoriteta u NDH sa neospornim uticajem na donošenje nekih važnih političkih odluka, nadbiskup Stepinac nije odbijao kontakte ni sa predstavniocima druge zaraćene strane, uz ostale i sa predstavnicima Jugoslovenske vlade u izbeglištvu.

O tome postoje podaci u istraživanjima o misiji rezervnog pešadijskog poručnika Stanislava Rapoteca kojeg je Jugoslovenska vlada uputila u zemlju 15. januara 1942.

Njegov zadatak je bio da uspostavi direktnu vezu vlade sa generalom Dražom Mihailovićem i da ispita zašto RKC nije ništa učinila da spreči masovno prekrštavanje i ubijanje pravoslavnih Srba. Zadatak mu je bio i da se o tome obavesti, po mogućnosti, od samog nadbiskupa Stepinca.

Povereno mu je i da preko RKC uspostavi kanale kojima bi vlada, preko poslanika u Bernu i Vatikanu, slala novac Crvenom krstu u Beogradu za izbeglice i Mihailoviću.[i]

Tokom boravka u Splitu, Rapotec je od izbeglog zagrebačkog Jevrejina dr. Felera, simpatizera Samostalne demokratske stranke, saznao da je posle dolaska ustaša na vlast Stepinac prihvatio da u svojoj rezidenciji krije radio-stanicu, koju je SDS dobila od Britanaca (odnosno od britanske obaveštajne agencije SOE). Kasnije je ta radio-stanica preneta u okolinu Splita.

Rapotec je u Zagrebu preko Felerovih veza uspostavio kontakt sa nadbiskupom Stepincem sa kojim se zatim pet puta sastao. Nadbiskup mu je obezbedio bugarsku vizu jer je znao da će posle pokušaja uspostavljanja veze sa Mihailovićem, Rapotec krenuti u Tursku.

Po dolasku u Kairo jula 1942. Rapotec je napisao opširan izveštaj, između ostalog i o ulozi Rimokatoličke crkve. Naveo je da na nju ”pada strašna odgovornost za jedan od najgorih zločina naše civilizacije u dvadesetom veku. Stotine hiljada grobova nevinih žrtava biće večni svedoci protiv ovih ‘propovednika ljubavi”’.[ii]

Kako je rat odmicao i njegov ishod se nazirao, nadbiskup je postajao kritičniji prema režimu i njegovim postupcima. Ipak, to nikada nisu bile javne i decidirane osude ustaškog režima, mada je izazivalo negativne reakcije predstavnika vlasti

Ipak, svetle tačke su, po Rapotecu, bili nadbiskup Stepinac, i biskupi Bonefačić i Akšamović. I pored toga, on je smatrao da je Stepinac odgovoran za postupke RKC jer je imao neophodni uticaj.

Od zagrebačkih Srba i Jevreja čuo je da ih je Stepinac štitio i molili su Rapoteca da prestane kampanja protiv njega u savezničkim i vladinim medijima.

U razgovoru sa Rapotecom Stepinac je rekao da mu je drago što razgovara sa predstavnikom izbegličke vlade i da je veoma nesrećan zbog događaja u NDH. Tvrdio je da je učinio sve što je mogao da pomogne nedužnim žrtvama, da je prihvatio preko 500 proteranih slovenačkih sveštenika, da brine o 200 poljskih izbeglica, obezbeđuje sklonište i hranu za veliki broj srpske dece, pomaže mnogim progonjenim Srbima, Jevrejima i Hrvatima, kao i da svaki dan interveniše da se neko oslobodi iz zatvora ili logora.

Na prigovor Rapoteca da je narod od poglavara RKC u Hrvatskoj očekivao da otvorenije osudi režim, Stepinac je odgovorio da postoje kanoni i praksa u odnosu Crkve sa državom, da je u sukobu sa vladom i da svakog dana očekuje da bude uhapšen.

Istakao je da nema veliku podršku sveštenstva i nekih biskupa (Garića). Mogao bi da se povuče u manastir, ali bi time pogoršao situaciju onima kojima je pomoć neophodna.

Stepinac se ponudio da pomogne pri slanju pomoći izbeglicama iz NDH  i Slovenije u Srbiju.

Na poslednjem sastanku je rekao Rapotecu da veruje u obnavljanje Jugoslavije, ali federalno reorganizovane, kao i da se protivi planovima o Dunavskoj konfederaciji u koju bi ušle Slovenija i Hrvatska.[iii]

Da li je Stepinac bio iskren u razgovoru sa Rapotecom i da li je iznosio svoje pravo mišljenje?

On je svakako morao da uzme u obzir da je posle ulaska SAD u rat pobeda Saveznika nad Osovinom vrlo verovatna.

O tome koliko je u to vreme pomagao srpskoj deci vidi se iz dnevnika Diane Budisavljević.

Veze nadbiskupa sa Britancima tek treba istražiti, ali ne može biti slučajno da je kod njega sklonjena radio-stanica britanske obaveštajne službe.

U svakom slučaju, iako se javno svesrdno zalagao za NDH, on je stvarao mostove i prema drugoj zaraćenoj strani.

Kako je rat odmicao i njegov ishod se nazirao, nadbiskup je postajao kritičniji prema režimu i njegovim postupcima. Ipak, to nikada nisu bile javne i decidirane osude ustaškog režima, mada je izazivalo negativne reakcije predstavnika vlasti.

Na prigovor Rapoteca da je narod od poglavara RKC u Hrvatskoj očekivao da otvorenije osudi režim, Stepinac je odgovorio da postoje kanoni i praksa u odnosu Crkve sa državom, da je u sukobu sa vladom i da svakog dana očekuje da bude uhapšen

Sve to, kao i pokušaji uspostavljanja veze sa zapadnim saveznicima 1944. preko Krunoslava Draganovića govori o tome da je nadbiskup nastojao da i na ovaj način obezbedi opstanak hrvatske ustaške države koju je podržavao do kraja njenog postojanja.

O podršci nadbiskupa Stepinca i hijerarhije ustaškoj državi do samog kraja rata svedoči i poslanica sa biskupske konferencije održane u Zagrebu 24. marta 1945. Poslanica ima naglašen ideologizovan, antikomunistički, karakter[iv] što je bilo u skladu sa očekivanjima da će doći do razlaza i sukoba među Saveznicima.

Biskupi su odbacili optužbe da su poglavari RKC, sa sveštenstvom i najboljim vernicima krivi za sadašnje krvavo obračunavanje.

Osudili su, kako su naveli, sistematsko ubijanje i mučenje ”nevinih hrvatskih katoličkih svećenika i vjernika”, odbacili su optužbe protiv biskupa, sveštenika i redovničkih pokrajina da su ratni zločinci naglašavajući da je to ”samo izlika i sredstvo za istrebljenje onih ljudi, koji su po računu komunizma zapreka ostvarivanju njegovoga stranačkoga programa”.

U vezi sa tim najavljeno je da će hrvatski katolički biskupi imenovati poseban odbor koji će sve slučajeve ispitati i predstaviti dokaze međunarodnom predstavništvu.

Naglašeno je da se hrvatski narod nikada nije odrekao prava na sopstvenu državu. ”A kada je u drugom svjetskom ratu ta misao još jače naglašena i oživotvorena u vlastitoj Državi, Hrvatski su katolički biskupi poštivali volju Hrvatskoga Naroda. Nitko prema tome nema prava optuživati bilo kojega građanina Hrvatske Države, pa ni hrvatske biskupe, zato što poštivaju tu neodstupnu volju hrvatskog naroda, kada on na to ima pravo i po Božjim i po ljudskim zakonima”[v].

___________________________

[i] Stevan K. PAVLOVIĆ, ”Misije Stanislava Rapoteca u Jugoslaviji 1941-1942”, Jugoslovenski istorijski časopis, 2, Beograd 1997, 101-132.

[ii] Isto, 120.

[iii] Isto, 120-125.

[iv] Katolički list, br. 12-13, 29. mart 1945.

[v] Isto

(Nastavlja se).

 

UKOLIKO VAM SE TEKST DOPADA I VOLITE NEZAVISNO I KVALITETNO NOVINARSTVO, VI MOŽETE PODRŽATI AUTOGRAF PA I NAJMANJOM MOGUĆOM UPLATOM NA NAŠ RAČUN, POZIVOM NA BROJ 060 800 333 ILI SLANJEM SMS PORUKE NA 647647 UZ KLJUČNU RIJEČ DEMOS. HVALA! ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDJE.

Još tekstova ovog autora:

• Alojzije Stepinac i vlasti u NDH (8)
• Alojzije Stepinac i vlasti u NDH (6)
• Alojzije Stepinac i vlasti u NDH (5)
• Alojzije Stepinac i vlasti u NDH (4)
• Alojzije Stepinac i vlasti u NDH (3)
• Alojzije Stepinac i vlasti u NDH (2)
• Alojzije Stepinac i vlasti u NDH (1)

» Svi tekstovi ovog autora