Dokumentarni filmovi, ne samo kao stilske vežbe budućih autora igranog filma već kao ozbiljni produkcioni i autorski poduhvati, uz upotrebu najnovije PC tehnologije i višemesečnih istraživanja, među istaknutim fenomenima su novije medijske ponude. Tome su doprineli specijalni kablovski kanali poput History, Discovery, Geography, Animal Planet, ali i specijalizovani festivali koji su spremni da značajnim donacijama podupru ambiciozne projekte.
A i vreme je bilo, jer u epohi tradicionalne dominacije holivudske ponude na jednoj strani i autorskog filma (pod koji se može podvući i bilo šta) na drugoj, dokumentarna disciplina je prebivala u nezasluženoj zavetrini. I, neočekivano, kad se pojavio internet sa ogromnim performativnim mogućnostima, ali i sa novom digitalnom tehnologijom koja je postala dostupna i siromašnijem sloju alternativnih filmskih stvaralaca, dogodio se paradoksalni obrat. Ono što je tradicionalistima u poimanju novijih medija delovalo kao ugrožavanje filmskog medija, otvorilo je nove mogućnosti poimanja pluralizma vizuelnog istraživanja.
I, neočekivano, kad se pojavio internet sa ogromnim performativnim mogućnostima, ali i sa novom digitalnom tehnologijom koja je postala dostupna i siromašnijem sloju alternativnih filmskih stvaralaca, dogodio se paradoksalni obrat. Ono što je tradicionalistima u poimanju novijih medija delovalo kao ugrožavanje filmskog medija, otvorilo je nove mogućnosti poimanja pluralizma vizuelnog istraživanja
U svemu tome ima i neke istorijske pravde, jer je film u verziji braće Lumiere, na starom kontinentu, i Edissona, u Novom svetu, rođen kao prodor u percepciju postojećeg sveta, sa novim dramatičnim problematizovanjem kategorije stvarnosti (termin koji je, izražavajući se u polju umetnosti pisane reči, genijalni Nabokov uvek pisao sa znacima navoda).
I sada, na početku trećeg milenija, širom sveta su sve prisutniji (u kulturološkom smislu, a ne po finansijskim pokazateljima zarade). Javili su se mnogobrojni festivali, neki sa opštim pregledima, a neki specijalizovani, po tematskom opredeljenju ili po konceptualnim postavkama.
Tako su se javili festivali ili panorame sa filmovima o ugroženim građanskim i manjinskim pravima, o LBGT orijentaciji, folklornoj tradiciji, etnografskim otkrićima i specifičnostima…
U Beogradu već dvadesetak godina postoji Međunarodni festival podvodnog filma, veoma neobičan, sa kultnom publikom koja obavezno ispuni gledalište, iako ovom festivalu štampa ne poklanja nikakvu pažnju. Uprkos tome, ovo je festival sa najposvećenijim aficionadosima na našim prostorima. Why not!
U srpskoj metropoli postoje tri festivala dokumentarnog i kratkog igranog filma u najširem žanrovskom rasponu. Najstariji, onaj koji je nastao godinu dana posle smotre jugoslovenskog filma u Puli, dugo je bio i jedini, ali pre deset godina pojavio se i festival ”Sedam veličanstvenih”, ove godine sa neočekivano dobrom posetom i po običaju odličnim izborom dela koju jedno poznato selektorsko ime (uvozno) stvara iz džinovske međunarodne ponude. Onaj najstariji, delimično i zbog trapavog, rutinskog priređivanja, pao je u priličan zasenak.
Tako su se javili festivali ili panorame sa filmovima o ugroženim građanskim i manjinskim pravima, o LBGT orijentaciji, folklornoj tradiciji, etnografskim otkrićima i specifičnostima… U Beogradu već dvadesetak godina postoji Međunarodni festival podvodnog filma, veoma neobičan, sa kultnom publikom koja obavezno ispuni gledalište, iako ovom festivalu štampa ne poklanja nikakvu pažnju. Uprkos tome, ovo je festival sa najposvećenijim aficionadosima na našim prostorima. Why not!
A odjednom se pojavio i Doks, međunarodni festival koji je ove godine po sedmi put ponudio svež pogled u svet dokumentarnog filma. I ovaj festival se odvijao u prilično kamernoj atmosferi koja ga prati od osnivanja. Ali uoči otvaranja 7. izdanja stvorena je neobična medijska groznica, nekoliko dana uoči prve festivalske večeri (8. maj) velika dvorana Centra Sava bila je rasprodata, te večeri su se posle dužeg vremena pojavili tapkaroši, zlatne ribice koje su podsetile na godine kad se u viđenije bioskopske dvorane ulazilo uz znatno skuplje ulaznice.
Kad sam se dva dana uoči otvaranja javio organizatorima, doznao sam da su male šanse da uđem, jer je dvorana odavno rasprodata. To se decenijama nije događalo ni na famoznom Festu, o kojem prestonična štampa gusla nedeljama pred početak. Dokumentarni film i tolika fertutma! Ha!
Ali te večeri je bila srpska premijera dugometražnog dokumentarnog filma u kojem se pojavljuje kao glavni junak i nosilac svega pozitivnog Arsen Dedić. A kad on, na ovaj ili onaj način gostuje u Beogradu, to nije samo generacijski fenomen (kako neki brzopleti hroničari misle govoreći o patentiranoj nostalgiji), već lekcija iz vrhunske kulture, ako mi dozvolite ovaj patetični izraz.
Velike autorske ličnosti prošlog stoleća iz sveta popularne muzike – Jacques Brel, Georges Brassens, Leonard Cohen, Bob Dylan, Tom Waits – dobile su svoje biografske priče, snimke najvažnijih koncerata… Ali velikan jugoslovenske muzike Arsen Dedić je po svom multidiciplinarnom obuhvatu (desetak pesničkih zbirki, četrdesetak albuma, muzika za približno 150 pozorišnih predstava i sedamdesetak filmova i tv-serija), ozbiljno govoreći, mimo svih.
Matičević je doku-snimke iz raznih izvora ”upeglao” u crno-belu hromatiku. Govoreći danas o burnim vremenima, ali i o Gabi i Matiji, Arsen ne pristaje na stereotipe harizme koju je nesumnjivo zaslužio. I nije slučajno prepuna dvorana Centra Sava 10-minutnim ovacijama (to se u svetu zove outstanding ovations) pozdravila autore filma i Arsena, koji je rekao da od sad ”nastupa samo po kućama”. A Beograd je njegova kuća, nego šta
Film ”Moj zanat” (72 m.) je intimistički portret u kojem se mimo uobičajene klopke ”od kolevke do zrelosti”, ali i bez reči dodatog komentara (osim delova ispovedno-ironične priče samog junaka filma) gradi impresivna slika lirskog hroničara jedne epohe i mnogih generacija kojima je ponudio ”lozinku ljubavnika”. Reditelj Mladen Matičević kao dramaturšku okosnicu nudi klupski koncert, a potom se mešaju vremenski planovi, od šibeničkog odrastanja uz didu i majku do prvog dolaska u Zagreb, potom u Beograd, koji će ga nesebično prigrliti posle prvog nastupa na Tašmajdanu 1961.
Matičević je doku-snimke iz raznih izvora ”upeglao” u crno-belu hromatiku. Govoreći danas o burnim vremenima, ali i o Gabi i Matiji, Arsen ne pristaje na stereotipe harizme koju je nesumnjivo zaslužio. I nije slučajno prepuna dvorana Centra Sava 10-minutnim ovacijama (to se u svetu zove outstanding ovations) pozdravila autore filma i Arsena, koji je rekao da od sad ”nastupa samo po kućama”. A Beograd je njegova kuća, nego šta.
Vrativši se kući, video sam da je na RTS 1, u večernjem dnevniku najavljen specijalni kratki intervju sa Dedićem, načinjen uoči beogradske premijere. Bilo je kratko i neuobičajeno. Počelo sa Arsenom koji je u zakazano vreme, u hotelskom lobiju, desetak minuta čekao tv-ekipu – za šta nema nikakvog opravdanja. Umetnik je izrekao prekor, zaslužen, ali je ipak govorio o sebi i gostovanju otkrivajući nam da sada ispisuje svoje memoare, u kojima će pod punim imenom i prezimenom biti pomenuti neki njegovi prijatelji, sadašnji i bivši. Sve po pravdi, shvatili smo.
Naše čestitke, zahvalnost za sve što nam je pružio, dobre želje da završi ovaj poduhvat. Tu neće biti foliranja na koja smo naviknuti od nekih pravih i umišljenih veličina.
Još tekstova ovog autora:
- Kao hodač po žici u cirkusu
- Potemkinova unučad
- Fest, bez padanja u nesvest
- Opelo multikulturalnosti
- Vek Milene Dravić
- Eros i muka čitanja
- Corax nesalomivi
- Sto godina izdaje
- Decenije nesanice
- Wagner u CineplexX-u
Leave a Reply
You must be logged in to post a comment.