Ako se susretnete sa starim prijateljima, a niste se videli desetak godina ili nešto duže, eto prilike da obnovite sećanja na godine koje su vam bile zajedničke. Protokom vremena pamćenje postaje nepouzdanije, optimizam sećanja slaže deliće nekadašnje stvarnosti na neobičan način. Nostalgija postaje najsigurnije pribežište. Da li?
Koliko mi se puta dogodilo da me prijatelji koje znam iz osnovne škole (u mom slučaju to su s kraja četrdesetih prošlog veka), zaspu slikama natopljenim nostalgijom. Dobro pamtim kako sam jednom prijatelju, koji mi reče kako su to bila lepa vremena, odgovorio suprotno: bila su grozna, bile su to godine velike nemaštine, hleb i maslac na tačkice (današnji dvadesetogodišnjaci da ne poveruju). Ali tada za bolje nismo znali i bili smo mladi.
Ima jedna sjajna anegdota iz sedamdesetih. Tito, Kardelj i svita šetali brdima oko Kranja, u nekom seoskom bircuzu sednu da predahnu, a za obližnjim stolom sedi neka časna starina, kao iz nekog filma. Zapita ga Kardelj: ‘‘Da li se ti stari sećaš vremena austrijskog cara Franje Josifa?“ Stari, kao iz topa: ‘‘Kao da je juče bilo.“
Na kraju prošlog milenijuma, koji je zatvorio epohu propalih utopija ili neuspešnih istorijskih projekata, svet, na Istoku koliko i na Zapadu, zahvatio je talas nostalgije, osećanja koje je do pre koju deceniju smatrano nevažnim i nepotrebnim
Ne sluteći šta će dobiti, tvorac radničkog samoupravljanja postavi novo pitanje: ‘‘A kad je bilo bolje, u Franjino doba ili sada?“ Odgovor je bio šokantan: ‘‘Naravno, u Franjino.“ Svi se uzvrpoljiše, kao da su dobili zaušku. ‘‘Ma kako je to moguće?“ neko od gostiju je zavapio. I onda su dobili impozantan, antologijski odgovor: ‘‘Tada sam bio mlad.“
U novijim godinama, kako nam zemlja ne izlazi iz ekonomskih nevolja, uprkos gromkim obećanjima političke garniture na vlasti, primetili ste da u javnosti ima mnogo glasova koji govore kako je nekad bilo blagostanje u zemlji, svi su išli na more ili na pecanje, nije bilo nezaposlenosti…
Često ćete čuti u tv-anketama sa ljudima na ulici, kako je u godinama sankcija iz devedesetih bilo bolje nego danas (!), sindikati su delili svinjske polutke ili pakete sa smrznutom piletinom, a sada, evo šta nam se događa! Kratko pamćenje, današnje nezadovoljstvo leči se ulepšanom slikom iz nekih dana, koja sa stvarnošću nema bliske veze.
I nije tako sam u nas. Na kraju prošlog milenijuma, koji je zatvorio epohu propalih utopija ili neuspešnih istorijskih projekata, svet, na Istoku koliko i na Zapadu, zahvatio je talas nostalgije, osećanja koje je do pre koju deceniju smatrano nevažnim i nepotrebnim.
Često ćete čuti u tv-anketama sa ljudima na ulici, kako je u godinama sankcija iz devedesetih bilo bolje nego danas (!), sindikati su delili svinjske polutke ili pakete sa smrznutom piletinom, a sada, evo šta nam se događa! Kratko pamćenje, današnje nezadovoljstvo leči se ulepšanom slikom iz nekih dana, koja sa stvarnošću nema bliske veze
Veliki deo masovne kulture, čitavi filmski žanrovi, od istorijskih, ratnih, do ljubavnih melodrama, pothranjuju se čovekovom potrebom da se pribegne nostalgiji (ulepšane slike prošlosti, podilaženje retro-modi, mitologija sportskih zvezda koje su se nekad zvale Rajko Mitić, Bobek, Šekularac).
Nostalgija je drevno osećanje u ljudskoj psihologiji, a u osnovi (na grčkom) znači bolno mesto, ili, slobodnije protumačeno, bolni povratak u zavičaj. Za nostalgiju imam puno razumevanje kad je primetim među ljudima koji su otišli u bliže i dalje zemlje, gde su zasnovali nova domaćinstva, nove veze sa sredinom u kojoj žive. Malo je manje razumem kad neko hoće da me gurne u nostalgiju posle drugog piva, u kafani ‘‘Kalenić“.
Na području kulturne svakodnevice najčešće se susrećem sa psihoanalitički prozirnim pravdanjem lične zaparloženosti, kao što je na primer paradigmatičko pozivanje na bioskop naše mladosti. Kad neko od mojih prijatelja ili slučajnih poznanika pokuša da me uvede u priču kako je nekad bilo divno u bioskopima posleratnim, dođe mi da, po onom poslovičnom refleksu, izvadim revolver! Odmah mi postane jasno da dotični već u dugom nizu godina nije kročio u bioskopsku dvoranu, maker to bila i kultna dvorana Muzeja Jugoslovenske kinoteke u Kosovskoj.
U prvih petnaestak godina nakon oslobođenja Beograd je imao četrdesetak dvorana sa dobro probranom ponudom. Prikazivali su se najbolji filmovi italijanskog neorealizma (De Sica, Rosselini, Germi), francuski klasicisti (Clair, Clouzot, Carnet, Cayatte), američki mjuzikli “Bal na vodi” i vesterni kao što su Fordova “Poštanska kola” i Hustonov “Malteški soko” itd. Ali same dvorane su bile prilično neudobne, pretežno sa olajisanim podom, drvenim sedištima, neprovetrene i zimi neugrejane… Praviti mit o takvim bioskopima je infantilno i neproduktivno.
Ovom haotičnom stanju i pometnji u pojmovima olako doprinose mnogi filmski stvaraoci (među njima su najglasniji i oni koji su nekad osvajali međunarodna priznanja). Pošto ni sami ne prate recentniju filmsku proizvodnju sa raznih strana sveta (valjda da ne bi lošim uticajem narušili integritet sopstvene poetike), često glasno izgovaraju kako je bioskopima vreme odzvonilo
Kad smo već kod bioskopa, tačno je da su od sredine osamdesetih do danas oni prepušteni krajnjoj nebrizi, ostavljeni da u vremenima uvođenja stereofonije, vistavižna, stereorame i digitalnih kopija istrajavaju sa izanđalim projektorima kojima je odavno mesto u muzeju ili, da prostate, na đubrištu.
Druga je priča, koju sam više puta ponavljao jer je paradigmatična za krajnju nebrigu poduprtu upropašćenom kulturnom politikom, što je Beograd dozvolio da se odjednom zatvore 14 bioskopskih dvorana (prodatih jednom tajkunu), a slično se dogodilo širom Srbije. I tako smo došli dotle da u velikom broju gradova nema nijednog redovnog bioskopa, već se povremeno nešto prikaže u lokalnom domu kulture ili sličnom prostoru zaostalom iz vremena zemljoradničkih zadruga.
Ovom haotičnom stanju i pometnji u pojmovima olako doprinose mnogi filmski stvaraoci (među njima su najglasniji i oni koji su nekad osvajali međunarodna priznanja). Pošto ni sami ne prate recentniju filmsku proizvodnju sa raznih strana sveta (valjda da ne bi lošim uticajem narušili integritet sopstvene poetike), često glasno izgovaraju kako je bioskopima vreme odzvonilo, kako se neka višeglava medijska aždaha nadnela nad onim što se obično nazivalo pokretnim slikama.
Oni, naravno, ne znaju da u Sjedinjenim Američkim Državama punom parom radi oko 30 hiljada bioskopskih dvorana, da se Kinezi približavaju toj brojci, a da se širom Evrope, promišljenom kulturnom politikom, preuređuju bioskopski prostori, uz restriktivne mere prema američkoj produkciji (to ponajviše važi za Francusku, još od vremena Jacka Langa).
Bez ikakve upućenosti u stanje na medijskom nebu, priča o bioskopima naše mladosti je samo znak da palanačka zaokupljenst sopstvenom čemernom sudbinom loše prikriva isključivanje iz sudelovanja u savremenoj kulturi, ma šta mislili o njoj.
Još tekstova ovog autora:
- Kao hodač po žici u cirkusu
- Potemkinova unučad
- Fest, bez padanja u nesvest
- Opelo multikulturalnosti
- Vek Milene Dravić
- Eros i muka čitanja
- Corax nesalomivi
- Sto godina izdaje
- Decenije nesanice
- Wagner u CineplexX-u
Leave a Reply
You must be logged in to post a comment.