Krajem protekle godine, godine za zaborav (ako izuzmemo nešto novih knjiga, filmova, muzike sa raznih strana), u Centru za kulturnu dekontaminaciju (17. dec.) održana je promocija knjige kultnog karikaturiste neokrnjenog sjaja Predraga Koraksića Coraxa ”Trajno prošlo stanje: hronologija 1990-2001” (izdavač: Alexandria Press, Beograd).
Knjigu je zapravo priredila i oblikovala istoričarka Branka Prpa, a popratne tekstove, specijalno pisane za ovu priliku, priložili su Dušan Makavejev, Ivan Čolović i sam Corax. Te večeri neko ozarenje je obasjalo sve prisutne, premda je knjiga gorka, kao i svaki dejstvujući lek. U njoj je, a to se vidi iz podnaslova, obuhvaćena decenija strašnog rasula, moralnog, ratnohuškačkog, sluđivanja inače zbunjenog naroda (znate onu narodnu o ludom i zbunjenom, sa teško prepoznatljivom granicom između).
U tim pometenim vremenima na poprištu je u svojoj časnoj disciplini (politička karikatura) ostao samo Corax (1933.) pokazujući ono što je uvek krasilo vrhunske karikaturiste svake epohe: oštro moralno čulo, hrabrost da se bude na strani progonjenih, a ne sa goniocima.
U tim pometenim vremenima na poprištu je u svojoj časnoj disciplini (politička karikatura) ostao samo Corax (1933.) pokazujući ono što je uvek krasilo vrhunske karikaturiste svake epohe: oštro moralno čulo, hrabrost da se bude na strani progonjenih, a ne sa goniocima. Znamo kako su svoju epohu odslikali po onom Hamletovom naumu – pokazati svom vremenu ogledalo i otisak, ma kako ovaj poduhvat bio neizvestan – čuveni crtači poput Hogartha, Goye, Daumiera, Georga Grossa…
Znamo kako su svoju epohu odslikali po onom Hamletovom naumu – pokazati svom vremenu ogledalo i otisak, ma kako ovaj poduhvat bio neizvestan – čuveni crtači poput Hogartha, Goye, Daumiera, Georga Grossa… Corax je na ovom ataru imao časne prethodnike poput Pjera Križanića, Zulfikara Zuke Džumhura, koji su stalno bili na žeravici da im se ugasi javni trag.
Pomenuta knjiga koju sam danima prelistavao nudi samo izbor Coraxovog rada iz te decenije. Radeći svakodnevno za redakcije koje su nestajale ili su mu zahvaljivale na saradnji, nije imao promašaja, ali knjiga bi baš bila kabasta i teže prohodna da je obuhvatila sve radove redom.
I dok u laptop unosim već ispisan tekst o Coraxu (ponedeljak, 5. jan.), stiže mi u ruke dnevni list Danas sa redovnim crtovnim komentarom Coraxovim.
I evo šta nam Corax ovog puta poručuje: autobus gradskog prevoza (GSP), na otvorenim vratima prepoznajemo gradonačelnika koji nogom u prsa sprečava penzionera da uđe u vozilo za čijim volanom je trenutni gospodar napaćene zemlje Vučić (šifra: ”Vozi, Miško” iz kultnog filma ”Ko to tamo peva”). A šta nam to saopštava uigrani tandem Malog (on je mali samo u odnosu na svog gazdu, ali je Mali po krštenici) – Veliki (čovek na istorijskom zadatku)?
Pre dvadesetak dana, posle dugih meseci najava nove socijalne politike i brige za građane, objavljena je nova skala tarife gradskog prevoza u Beogradu, katastrofalna po trenutne platežne mogućnosti i zdrav razum. Poslušni mediji su gromko objavili samo radosnu vest da će penzioneri sa manjim primanjima od 200 evra imati dosadašnje povlastice. Svi ostali koji su iznad te kvote platiće suludo povećanje.
Ovo drugo je u medijima zabašureno, a to znači, govorim na osnovu moje male računice, da ću odsad na godišnjem nivou plaćati (neću, naravno, kako inače neće učiniti ni desetine hiljada beogradskih penzionera) tačno 44 puta veći iznos! Da, dobro ste pročitali, 44 puta više. E, pa, narodni tribun i čovek kojeg nije lako obmanuti Corax je zato načinio ovu karikaturu.
Glavne zvezde ovog pandemoniuma su od početka Milošević (…), njegova kućna opozicionarka Mira Marković (…), zapravo glavni šef krvave parade, Lady Macbeth sa Dedinja (…). Najzanimljivije je kako je sa godinama naraslog političkog ludila Miloševićev lik doživeo zastrašujuću transformaciju: oči su mu se pretvarale u crtu (…), a gornji deo lobanje kao da je u sebi upio šlem. Ko to nije video, teško mu je da zamisli. Vizuelni izum karikature nije moguće prepričati. Ali sve to postoji na YouTubeu
U proteklih dvadesetak godina Corax je već objavio nekoliko zbirki svojih karikatura, brzo su nestale iz knjižara, a spadaju u one knjige koje se ne pozajmljuju! Znate zašto.
Ova knjiga koja obuhvata devedesete prošlog veka ima svoje junake, uglavnom negativne, od vrha do dna (tobož opozicionog). Kao pronicljivi tumač dnevne političke scene, nepotkupljivi hroničar postkomunističke Srbije sa monstruoznim braniteljima srpstva i dobrovoljnim davaocima tuđe krvi, Corax je uspevao da ikonografski uobliči živopisne junake političke sokolane, nikad ne koristeći dijaloge ili objašnjenja sa reskim (suvišnim) naznakama.
Glavne zvezde ovog pandemoniuma su od početka Milošević (nadmenog, nabusitog stava, visokog čela, sa tajnom: šta li se krije ispod), njegova kućna opozicionarka Mira Marković (sa cvetićem u kosi), zapravo glavni šef krvave parade, Lady Macbeth sa Dedinja (kako ju je prvi okrstio Slobin omiljeni ”opozicioni junak” sa četničkom titulom i uvek zadenitom zarđalom kašikom iza uha).
Najzanimljivije je kako je sa godinama naraslog političkog ludila Miloševićev lik doživeo zastrašujuću transformaciju: oči su mu se pretvarale u crtu (nema šta da se gleda), a gornji deo lobanje kao da je u sebi upio šlem. Ko to nije video, teško mu je da zamisli. Vizuelni izum karikature nije moguće prepričati. Ali sve to postoji na YouTubeu.
Pomenuta vojvodina kašika će se do današnjih dana pojavljivati kod nekih koji su istrčali iz istog šinjela (ne Gogoljevog, naravno) pokazujući da se priča tragično ponavlja u zatvorenom krugu (po onoj dečjoj pesmici: ”Kolariću Paniću… sami sebe zavrćemo, sami sebe uplećemo!”). U obilju živopisnih likova javljaju se mnogi cirkusanti, nosioci legendarnog koferčeta, umetnici šibicarenja, preletači i dežurni spasioci naroda, među kojima Corax ima svoje miljenike: Vuk Drašković (najpre vojvodin kum, a onda narodni tribun), potom samozvani otac nacije DĆ (srpski Tolstoj), pesnici deseteračkog kova na krvavim nacionalnim zaduženjima…
Potpredsednik jedne od vladajućih partija je pre desetak dana izneo ”hrabru” ideju da valja legalizovati prostituciju i potom od te nesretne ženske čeljadi naplaćivati porez. Mudar potez, jer je ovih dana u većini tabloida otkriveno da su neke estradne zvezde, plavuše i splavuše, pohapšene i brzo (…) puštene na slobodu. A one su medijima otkrile da su glavni korisnici njihovih čari tajkuni i krupna politička imena! Ako je tako, a nema razloga da se u to posumnja, onda ove političke saveznice na tajnim poslovima valja legalizovati. I uzgred orobiti
Kad nam se učinilo da će posle 5. oktobra 2000. doći do bitnih promena u modelu političkog delovanja, nakon neke tribine upravo u istom prostoru (CZKD) nas nekoliko je bockalo Coraxa da će ostati bez posla. A on je diskretno kazao (parafraziram po sećanju): Daj, Bože, ali nešto slutim da će za mene još biti posla. I sada, 15 godina kasnije, primećujemo da je tragično bio u pravu.
Kad uskoro bude objavljen izbor njegovih radova iz poslednjih 15 godina, videće se da se vrzino kolo nastavilo i da je demokratska ideja, u koju smo svi verovali, bačena u blato sitnih partijskih deoba plena. Na javnu scenu su istrčali novi podvižnici-branioci nacionalnih interesa, srpskog stanovišta (jedini parametar im je antikomunizam i antititoizam), papagajski poslušnici i slične zamlate.
Nisu slučajno samo penzioneri nastradali u obećanim bolnim i neophodnim reformama – tajkuni i partijski moćnici mogu i dalje sve, čak i da ne plaćaju porez na svoje mućke i latifundije. Valja naći novu kategoriju nemoćnih, koja nema mogućnosti da uzvrati udarac (poput one holywoodske imperije). Izgleda da je nađena. Potpredsednik jedne od vladajućih partija je pre desetak dana izneo ”hrabru” ideju da valja legalizovati prostituciju i potom od te nesretne ženske čeljadi naplaćivati porez.
Mudar potez, jer je ovih dana u većini tabloida otkriveno da su neke estradne zvezde, plavuše i splavuše, pohapšene i brzo (uz važno posredovanje moćnika) puštene na slobodu. A one su medijima otkrile da su glavni korisnici njihovih čari tajkuni i krupna politička imena! Ako je tako, a nema razloga da se u to posumnja, onda ove političke saveznice na tajnim poslovima valja legalizovati. I uzgred orobiti.
Debata o ovom ”reformskom” planu se razbuktala u svim medijima (biće pitana i crkva, koja uvek ima svoju mantru o Sodomi i Gomori).
Ovo je još jedna propagandna zvečka koja valja da sakrije ono što se vidi iz aviona: narod je zapao u beznađe i očajanje, dok politički vrh ne zna šta da izmisli, jer obećane investicije ne stižu. A ko bi uložio u zemlju koja je mesecima blokirana štrajkovima advokata, sudstva, prosvete, zdravstva…
Na našu žalost, doktor Corax će imati mnogo posla. Ako je to neka uteha.
Još tekstova ovog autora:
- Kao hodač po žici u cirkusu
- Potemkinova unučad
- Fest, bez padanja u nesvest
- Opelo multikulturalnosti
- Vek Milene Dravić
- Eros i muka čitanja
- Sto godina izdaje
- Decenije nesanice
- Wagner u CineplexX-u
- Tačno, nebitno, skandal
Leave a Reply
You must be logged in to post a comment.