Da li je u novim vremenima prevlasti digitalne štampe i interneta klasičnoj ulozi urednika u izdavačkoj delatnosti, odzvonilo? Odsečnog odgovora nema niti može biti, ali u ovom delu Balkana, posle svih strukturalnih i vrednosnih lomova, uglavnom jeste.
Od decenijama uglednih izdavačkih kuća nije ostao ni kamen na kamenu, nešto malo jeste, kad se zaviri u Prosvetu, ali i tamo – tuga i jad. Država digla ruke od svog udela, privatizacija koja je posle nekoliko godina proglašena neuspešnom, ostavila je kuću bez nekad najmoćnije knjižarske mreže, maltene na bunjištu.
A šta je sa novim i novokomponovanim izdavačima, od kojih su neki od osnivanja počeli da se razmeću velikim izdavačkim budžetima? Kod njih dela domaćih, a posebno novih i još nepotvrđenih autora, nemaju gotovo nikakvog prolaza. Trenutno najmoćniji srpski izdavač Laguna, sa džinovskom ponudom, od koje gotovo dve trećine otpada na brzometne i brzozaboravljene hitove, pozvao je pod svoje skute desetak najpoznatijih srpskih pisaca, od Basare do Gatalice.
Trenutno najmoćniji srpski izdavač Laguna, sa džinovskom ponudom, od koje gotovo dve trećine otpada na brzometne i brzozaboravljene hitove, pozvao je pod svoje skute desetak najpoznatijih srpskih pisaca, od Basare do Gatalice. Transfer je izveden kao na fudbalskoj pijaci: stigli su iz kuća koje su propale (Stubovi kulture, Plato) ili iz onih koje su zatezale sa isplatom autorskih honorara. Pošteno, nema šta
Transfer je izveden kao na fudbalskoj pijaci: stigli su iz kuća koje su propale (Stubovi kulture, Plato) ili iz onih koje su zatezale sa isplatom autorskih honorara. Pošteno, nema šta.
Ali kupovina ide na neviđeno. njihove rukopise više niko ne čita (sudim po iskazima nekih viđenijih), stižu na CD-u i odmah pod štamparsku presu.
Ako se slučajno pojavi mladi, široj javnosti neznani pisac, niko nema vremena ni volje da takav rukopis pročita. Osim ako je reč o tv-voditeljkama sa izraženim dekolteima i dugačkim nogama, celebrity likovima sa beogradskih splavova, čije svako pojavljivanje pomno prate tabloidi (a toj navici ne odoleva ni nekada ozbiljniji deo novinstva).
Ima utešno rešenje. Male, do juče nepostojeće kuće će vam objaviti knjigu za nekoliko stotina evra (tiraži su inače došli do 100-200), a pošto jedinstvene knjižarske mreže nema, ostaje novopečenom samoizdavaču da odnese knjigu u jednu od tri poznate knjižare: Beopolis, Zepter ili Aleksandar Belić (Kolarac). Može da odnese i u lanac mega-knjižara Laguna, Delfi, Vulkan, svejedno, tamo će knjiga biti dobro skrivena od oka radoznalijeg čitaoca.
Počeli smo priču o urednicima. Ima ih sjajnih, poput Petra Živadinovića (Paideia), Zorana Hamovića (Clio), ali oni objavljuju ozbiljne teorijske knjige ili velike pisce velikih kultura. Domaći pisac može da zakuca van Beograda: Gradac (Čačak), Agora (Zrenjanin), KOV (Vršac). Tesna vrata za mnogo jurišnika.
Poznatiji pisci se hvale da imaju privilegiju da donesu novi rukopis na disketi i ne dozvoljavaju da im urednik i lektor bilo šta dovede u pitanje. A to se na većini knjiga i primećuje. Kasno.
U vremenima totalitarnog jednoumlja (Periklovo doba kulture, po Ž. Pavloviću) postojali su urednici u najpoznatijim izdavačkim kućama. U Prosveti bilo ih je neko vreme i 14, u moćnom Nolitu – desetak. Znalo se šta rade i šta znači njihov sud – Miodrag Pavlović, Petar Džadžić, Vuk Krnjević, Milan Komnenić u Prosveti…
U vremenima totalitarnog jednoumlja (Periklovo doba kulture, po Ž. Pavloviću) postojali su urednici u najpoznatijim izdavačkim kućama. U Prosveti bilo ih je neko vreme i 14, u moćnom Nolitu – desetak.
Znalo se šta rade i šta znači njihov sud – Miodrag Pavlović, Petar Džadžić, Vuk Krnjević, Milan Komnenić u Prosveti. A u Nolitu: Zoran Mišić (edicija Orfej), Vasko Popa (Maštarije), Jovan Hristić (Književnost i civilizacija), Miloš Stambolić (Sazvežđa).
Dobro se pratilo šta sjajno radi Zlatko Crnković, čovek koji je uveo pojam izdavački hit za neverovatne pisce poput Milana Kundere ili Nadežde Mandeljštam (Znanje), ili Albert Goldštajn (August Cesarec) koji je prvi objavio Charlesa Bukowskog, Gunthera Grassa…
Domaće književne asove valja podsetiti da je Ivo Andrić u svojim najzrelijim godinama imao stalnog lektora, Veru Stojić, kao što je Miroslav Krleža, po sopstvenom priznanju, imao dragocenu lektorsku saradnju – Zdravka Malinara.
Sve do raspada nekadašnje nam domovine izdavači su zahtevali dvojicu recenzenata, bez prava autora, kako danas biva, da sami biraju svoje hvalitelje, kao na konjskoj pijaci. Po mom sudu najmoćniji izdavač u zemlji, Nolit (rasparčan i ubijen u prvim danima vladavine SM), imao je stroge čitače. Osrednji pisci i neizlečivi skribomani su svih posleratnih godina imali izgovor da ne prolaze kod boljih izdavača zbog ideološke cenzure.
Tek ovih dana sam u potaji doznao da je nečuveni hit Milorada Pavića iz 1984. – ”Hazarski rečnik” – najpre odbijen u Nolitu, sa potpisima uglednih kritičara, da bi kasnije Prosveta živela na slavi ove knjige. Kao i nekoliko mlađih kritičara koji su kasnije romane ovog pisca, uglavnom blede i beznačajne (valja samo pročitati budalaštinu ”Poslednja ljubav u Carigradu”) tek istrčale iz štamparije dočekali neodmerenim panegiricima…
Kad ostavimo ovaj infantilni izgovor po strani, bilo je i katastrofalnih previda. Tek ovih dana sam u potaji doznao da je nečuveni hit Milorada Pavića iz 1984. – ”Hazarski rečnik” – najpre odbijen u Nolitu, sa potpisima uglednih kritičara, da bi kasnije Prosveta živela na slavi ove knjige. Kao i nekoliko mlađih kritičara koji su kasnije romane ovog pisca, uglavnom blede i beznačajne (valja samo pročitati budalaštinu ”Poslednja ljubav u Carigradu”) tek istrčale iz štamparije dočekali neodmerenim panegiricima (nešto od toga odbljeskuje iz najnovijeg broja Letopisa Matice srpske, juli-avgust 2014.).
Primeri nekih danas kanonizovanih pisaca i velikih kultura pokazuju da su urednici bili i ostali ključna karika na putu ka budućoj slavi. Iz prepiske Ernesta Hemingwaya i Williama Faulknera, koja je tek u novije vreme objavljena, doznajemo da su i oni, čak i posle prvih udara književne slave, imali prilično nevolja sa izdavačima i urednicima. Ponekad su dobijali zahteve za skraćivanje teksta, provere nekih istorijskih podataka, negodovalo se zbog predugih rečenica… Ali, junački su izdržali i izborili se.
Bilo je i tragičnih nesporazuma koji su se na kraju dobro završili. Za druge tragične, bez srećnog kraja, valjda nismo ni doznali. Jedna od najznačajnijih knjiga druge polovine stoleća – ”Na putu” Jacka Kerouaca – čekala je urednički imprimatur punih šest godina. Predata uglednoj kući Viking Press, naišla je na veliki otpor.
Bio je to džinovski rukopis s kojim se jedva nosilo nekoliko urednika. Od 1951. do 1957. glavni posrednik sa piscem bio je glavni književni savetnik Viking Pressa Malcolm Cowley, veoma cenjeno kritičarsko ime. Njemu se rukopis uopšte nije dopao i velike rezerve u sudu je zadržao do kraja. Ali je uspeo da tokom šest godina privoli pisca da usvoji znatna sažimanja teksta i čak da rukopisu promeni ime. Kerouacu je strašno stalo do naslova ”Beat Generation”. Zamislite da je neko zahtevao od Andrića ili Krleže u njihovim počecima da svom kapitalnom delu daju drugi naslov!
Postoji slučaj tvrdoglavosti odličnog srpskog pisca koji je mogao da promeni smer njegove biografije. Borislav Pekić je od početka sedamdesetih, pa do smrti (1992.) živeo skromno u Londonu, danonoćno ispisivao ”Zlatno runo” i tomove drugih kapitalnih knjiga. Njegov roman ”Besnilo” (1983.) je doneo nagoveštaj novog političkog horror žanra. Strašan virus je otkriven na najvećem londonskom aerodromu, nekoliko hiljada putnika je zarobljeno u histeriji i ludilu
Na kraju je od prvobitnih 955 stranica autorskog teksta sažeta verzija iznela – blizu 300 stranica. Ali vredelo je. Na pedesetu godišnjicu od prvog izdanja ”Na putu” izdavač je uspeo da iz prašnjavih papira rekonstruiše prvobitnu autorsku verziju. Divno, ali većina današnjih književnih kritičara se ipak složila da je urednička verzija bolja i efektnija.
Ima i drugih slučajeva u kojima pisci, uz sav rizik da ih neko odbaci u stranu, uspevaju da isteraju svoje bubice. Ikona novije američke književnosti J. D. Salinger je za svoju senzacionalnu knjigu ”Lovac u raži” 1951. kao i za nekoliko sledećih (pisao je malo, ali zato sjajno) – zahtevao da korice knjige budu srebrnkasto jednobojne, bez ikakvog dodatnog grafičkog ili likovnog ukrasa. Izdavač je bio mudar. Pristao.
Postoji slučaj tvrdoglavosti odličnog srpskog pisca koji je mogao da promeni smer njegove biografije. Borislav Pekić je od početka sedamdesetih pa do smrti (1992.) živeo skromno u Londonu, danonoćno ispisivao ”Zlatno runo” i tomove drugih kapitalnih knjiga. Njegov roman ”Besnilo” (1983.) je doneo nagoveštaj novog političkog horror žanra.
Strašan virus je otkriven na najvećem londonskom aerodromu, nekoliko hiljada putnika je zarobljeno u histeriji i ludilu. Na blizu 700 stranica Pekić impresivno razvija priču koja će se koju deceniju kasnije preseliti u stvarnost sa pojavom planetarnog terorizma. Desetak godina kasnija uslediće serija filmova, od Spielberga pa nadalje, na tu temu.
Kako mi je sam Pekić otkrio, dao je knjigu na prevođenje i ponudio uglednom britanskom izdavaču, koji je rukopis prihvatio, uz jedan zahtev – da se sažme za stotinak stranica. Rekli su mu, Vi ste novo ime, ko će da kupi knjigu tako kabastog obima. Pekić je ponosno odbio. Pominjao sam Kerouacov slučaj, ali balkanski ponos – nema cenu. ”Besnilo” sada može da se pojavi na engleskom, ali će ličiti na desetine horror knjiga koje su ispisali vodeći pisci popularnog romana, poput Clancyja, Pattersona, Harrisa, da ne pominjem ”brze” Francuze.
Još tekstova ovog autora:
- Kao hodač po žici u cirkusu
- Potemkinova unučad
- Fest, bez padanja u nesvest
- Opelo multikulturalnosti
- Vek Milene Dravić
- Eros i muka čitanja
- Corax nesalomivi
- Sto godina izdaje
- Decenije nesanice
- Wagner u CineplexX-u
Leave a Reply
You must be logged in to post a comment.