Vedran Limić
To malo stvorenje kad je prije 24 godine došlo na svit i kad me prvi put pogledala onin velikin očima, a svako oko veće i od Meksičkog zaljeva, momentalno san se doživotno zaljubija u ovo čeljade.
I rasla je moja ćer s materon koja nije moja žena i s ocen koji joj to je, a ja san je samo sa strane pratija i gušta.
Pivala je prije nego šta je progovorila, a proplesala prije nego šta je prohodala. Mala šesna, smišna, draga za poist je i bez kruva. I onda mi je malo pobigla ispod radara kad smo se mi preselili na jednu, a oni na drugu stranu grada. I godine su se kalendarski kalavale nedozvoljenon brzinon, a ona je rasla i rasla tuta forca.
Iako san je sve rjeđe viđa ipak san uvik dobija raporte od ove njene matere, koja nije moja žena, priko ove moje šta mi je. Lući je napravila ovo, Lući je napravila ono, a ja san je bezrezervno branija. Uvik sam bija na njenoj strani jer drugačije, onako zaljubljen u to smišno dite, nisan zna.
I onda me jedan dan moja rođena ćer, koja mi to nije, ubacila u samo takvu gabulu. Iša san nešta negdi odnit, a ona mi ide u susret. Odma san pripozna ona dva plava oka i iša san je onako ozaren zagrlit ovin mojin šapama, a mala me pripadnuto gleda ka čudovište.
Nije me pripoznala. Ok. Znan i sam da nisan lip, ali baš toliko, da mi je rođeno dite skoro od straja uteklo od mene, nisan. Toliko me to iznenadilo da san joj valjda od šoka zaboravija ime.
I ja sve polako put nje: dušo moja, lipoto moja, krasotice, jubavi, smišnice, balerinčice, a ona sve dalje i dalje skakuta od mene. Ona lipo skockana, a ja ajme. Ona mlada, a ja daleko – daleko – najdalje od toga.
Moja ćer s dugin spletenin kikicama i fjokon, a ja pizda pape, s jednin razbarušenin repon i crvenon izlizanon gumicon. Meni brada do vrata kojeg neman. a ona vrat ka u labuda. Jednon ričju sreli se prekrasna djevojčica i stari olinjali prdonja. Jebena situacija i to skroz.
Pogotovo šta su se tu, niotkuda, pojavili jedan tridesetogodišnji trokrilni dlakavi ormar koji me gleda s dignutin obrvama, a do njega jedan zakrvavljenih očiju mlađi Tarzan s grozdovima mišića koji se napinju ispod sokolske majice. Njih obojica za ruke drže svoju dicu i guraju ih što dalje od mene, a meni se približavaju s jasnim namjerama.
Našla se tu i neka žena skupa s kolicima. Sadržaj kolica od straja nisan smija ni pogledat. I njih četvero, dicu ne računam, skupa s Lući i svi me gledaju ka nekog perverznjaka koji po ulici mami trinaestogodišnjakinje.
Zemljo rođena, otvori se! Ja se od straja zablesija i grozničavo vrtin sva ženska imena koja nisu Lucijana. Za ludu san pokušava i s Marija, Ksenija, Ivana, Željka, Višnja, Dubravka… kad mala samo klima glavon livo-desno i kazuje da nije.
Jebalo majku, taj strah je zajeban i to skroz. Od njega se ni imena njene matere nisan moga sitit. Ja ovako blesav zablesija sto posto. Ali se zato broj mojih dželata uveća dvista posto.
Kad ih čovik triba nikad ne dođu prije po ure, a sad su se tu već našla i dva policjota. Jedan pješak i jedan prometni. A za ne falit pojavija se i jedan vatrogasac s vrlo oštron sikiricon o pojasu. Njemu san se najviše obradova jer znan da će me najmanje bolit ako me on skrati za glavu.
I taman kad san se malo, radi vatrogasca, opustija ovoj gomili se s jednin tupin puntiželon od metra i po približija i neki građevinar u društvu s prijateljem zidaron sa špicastin čekićem u ruci. Ovi drugi mi je bija draži.
Krug se opasno počeo stiskat, a i ja s njin. To sto posto znan jer kako je bija sunčan dan ja gledan nema meni moje sjene. Znači mene meni nema. Kako mi se ovi fudrani opasno približija skupa s onin Tarzanon ja san se valjda u mentalnoj samoobrani sitija jednog jedinog imena i najglasnije reka: ”Ljubavi, a kako ti je pape Rikardo”. Njega san se ni sam ne znan kako uspija sitit. Samoodržanje je nadvladalo. Nema do muške ljubavi.
A moja mala, koju san do tada zva svojon ćerkom, pogledala me vidno smirenijom i kaže: ”Aaaa, pape! On je dobro”.
Ovi badi-gadi, u stvari gadovi koji su me išli natuć, ma i ja bi sebe na njihovon mistu, su malo zastali. Jedino je ona s kolicima nastavila nešta skričat u stilu: ”Pedofilu jedan, govno a ne čovik, svinjo jedna, udrite ga!”
Posluša san je. I udrija san se po glavuši i skoro se svega sitija. Nema do majke s kolicima. Još san se nekoliko puta opizdija za svaki slučaj. Kako san pošteno namlatija mozak, odma mi je isti prizna da joj se mater zove Sani i kako Lući ima i dva polubrata Serđa i Luku i da in susida Smilja ima pasa Kikija.
A za ne falit sitija san se i njihova pošćera starog Ivana. Pošćer je bija dobitna kombinacija jer kad san njega spomenija dileme više nije bilo. Palac mi je bija dignut gori. Smrtna presuda mi se aklamacijon ukinula. Onda smo ona, moja ćer koju neman, a koja mi se zove Lući, lipo s noge na nogu sve do njene škole.
Kad san doša doma, iša san u kondut i tamo osta prilično dugo. Od tada me ona zove pape, a ja nju ništa ka prije: srićo moja, jubavi moja, lutko moja, smišnice moja, lipoto moja, samo i isključivo po imenu. Diplomira san lekciju za cili život.
Neki dan je i ona diplomirala u Englesku i pokazuje mi na kameru umisto diplome novu opičenu frizuru. Kosa s live strane duža, a s druge obratno. Franzete ukoso. Jednom riječju modrije i plavlje šašave plavuše nema nigdi na svitu.
Pita me onako ushićena kako mi se sviđa, a ja njoj: ”Super, izvrsno, fenomenomenalno!” Mater joj je skroz popizdila jer da nije normalna i da će je se u novine odreć, rođeni otac također, a ova moja manje. Ja nimalo. Naravno, pa ne zove ona mene za ludu pape moj.
P.S. Puno ja volin svoju malu Lući, ali ne smin to reć njenima. Makar dok ne izblidi boja i kosa naraste. Uostalon, ne kaže se za ludu: Kakav otac, takva ćer!
MOŽETE PODRŽATI AUTOGRAF PA I NAJMANJOM MOGUĆOM UPLATOM NA NAŠ RAČUN ILI PREKO PAYPAL-A. MOŽETE NAZVATI BROJ 060 866 660 / Tel.: 0,49€ (3,75 kn); Mob: 0,67€ (5,05 kn) po pozivu (PDV uključen) ILI POŠALJITE SMS PORUKU sadržaja PODRSKA na broj 667 667 / Cijena 0,82 € (6,20 kn). Operator usluge: Skynet Telekomunikacije d.o.o., info telefon: 01 55 77 555. HVALA! ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDJE.
Još tekstova ovog autora:
- Zašto je Domagoj zavidao Ronalda
- Simbiozom kolektivne zdušnosti možemo multiplicirat htjenje
- Kad lažeš, laži kao političar
- Puče puška
- Jest se mora, a krast ne znan
- Bosanski express lonac
- Kako je moja kraljica abdicirala
- Stop nasilju nad nasilnicima
- U harmoniji proleterske neimaštine svi smo pivali iste pisme
- Ne dajmo magarcima da nas namagarče
