Ivan Zidarević
Znate onaj osećaj kada ste u istom autu sa ljudima koji vam nisu članovi porodice i kada se, iznenada, na nekom kilometru oseti teško podnošljiv smrad.
Od iščuđavanja u sopstvenoj lobanji krene sumnja da je to produkt jednog od saputnika, ali kurtoazija ne dozvoljava da se to i izusti. Tada se okreće tema na nešto treće kako bi se neutralisala čula mirisa putnika o neprijatnoj aromi. I tako u svakoj vožnji bez nekog reda i pravila.
Slično je i sa našim svakodnevnim životima kada vidimo, čujemo i osećamo, da je oko nas nešto rđavo i da smo doveli ”cara do duvara”, ali smo skloni da svu silnu energiju potrošimo kako bismo nešto negirali negoli kako bismo nešto smisleno izrekli i, ne daj mi te bože, ponudili kakvo rešenje.
Tu smo zakinuti i to nam nije u genetskom kodu kojim se ponosimo i kojim ističemo da smo ipak superiorniji od drugih. To je onaj relikt četrdesetih, odnosno revitalizovanog mišljenja tokom devedesetih, sve prošlog veka.
Prošli utorak, sve manje i bez vidljive potencije, pojedinačno je obeleževan nekadašnji Dan Republike 29. novembra. To je onaj dan kada smo se okupljali oko mantre ”bratstva i jedinstva” i maršala kojem smo, svako sa svoje strane Dunava, negirali njegovu nacionalnost. Jedino šta smo znali jeste da mu je žena sigurno bila Srpkinja, ali ne iz Šumadije ili Raške već iz Like.
Mnogi su skloni da upravo ovaj praznik, koji smo prekinuli u sopstvenoj krvi, sa setom pominju kao nešto šta je sinonim za neka, ipak, lepša vremena. Da li je to tako ostavljeno je svakome na pojedinačno maštanje i sećanje, ali je zasigurno važno izustiti da je lepota prošlih vremena povezana i sa prohujalom mladosti.
To je ono što se, za razliku od lastavica, nikada neće vratiti ma koliko se mi mazali i iznutra retuširali i orošavali toplom vodom i pitaj boga čime još. Uostalom, i ovako se danas mnogi trude da umru zdravi.
Po obavljenom popisu od pre koji mesec, onom gde smo se prenerazili koliko ima katolika i obradovali da je Srba sve manje, dobili smo i podatke o tome koliko nas je ukupno.
Čini se da smo Domovina starih, prosečna starost ukupnog stanovništva Domovine iznosi 44,3 godina (muškarci 42,5 godina, žene 45,9 godina), što nas svrstava među najstarije nacije Evrope. Od 1,2 miliona penzionera čak više od 700.000 njih živi sa penzijama manjim od 3.000 kuna!
Tuga, čemer i jad!
Dok ovo čitamo svi se iščuđavamo, ali ne činimo ama baš ništa da zatečeno stanje promenimo. Kao i onaj iznenadni smrad u punim kolima aktivno negiramo i time gajimo kulturu zanemarivanja koja se najviše prelama na starijim građanima.
To su ljudi koji su izgradili temelje na kojima mi sada preživljavamo i čije resurse smo oteli kako oni sada ne bi imali izglednu i dostojnu starost. Upravo se tako nešto imenuje, ta i takva diskriminacija, dobizmom (ageism).
Radi se o diskriminaciji prema dobi koja je puna negativnih stereotipa prema starijim osobama s obzirom na njihovu dob.
Ovakvo nehumano ponašanje prisutno je, od strane nas – onih koji kao ostariti nećemo, u mnogim sferama društvenog života, a posebno prilikom (ne)zapošljavanja i na radnom mestu.
Po podacima pučke pravobraniteljice ljudi stariji od 50 godina imaju veću stopu nezaposlenosti u odnosu na druge dobne grupe.
Tome doprinose i negativni, neutemeljeni, stavovi potencijalnih poslodavaca o radnicima kao, valjda traljavoj i nemoćnoj, ekonomskoj snazi koja je poput robe isteklog roka i u koju ne vredi ulagati, ali je i ne popravljati.
Druga neutemeljena laž, aktivna negacija tačnog navoda, je da stariji ljudi nemaju energije i motivacije, da su često na bolovanjima i da su veći trošak, odnosno da nisu spremni da se prilagode sve većoj ekspanziji sumanutih ciljeva kapitalističkog društva sa socijalističkim vlažnim snovima.
Kada ste u penziji, ako ste imali tu sreću da je i doživite, suočavate se sa lošim finansijskim stanjem što život svodi na puko preživljavanje u konstantnom stresu od egzistencije u potpunoj bedi.
Među novijim izazovima navode se i transformacije koje vode prema olakšavanju digitalnih usluga koje nisu prilagođene veštinama i znanju starijih, što ih u startu svrstava u građane ”trećeg” reda.
Nije netačno navesti da su stalno prisutne i manipulacije o sklapanju ugovora o doživotnom i dosmrtnom izdržavanju s ciljem kako bi bili prevareni.
Upravo je na Konferenciji pučke pravobraniteljice, povodom 30 godina ove nezavisne institucije, jedan od panela imao primer kako je teško i opasno biti stariji sugrađanin u Domovini.
Da nije lako zorno se prikazuje u institucionalnom zanemarivanju i inovativnim metodama prevara koje mlađi članovi naše Domovine stalno unapređuju kako bi penzionersku populaciju izmanipulisali do prosjačkog štapa.
Kako smo u zaslepljujućoj euforiji oko fudbala na kraju bi bilo zanimljivo sprovesti jedan, obavezno/neobavezujući, prebiscit u kojem bi se građani izjašnjavali oko suštinski bitno/nebitnih pitanja. Ono, kako uvek biva, ili/ili.
- A) Da li ste za to da u narednoj godini obnovimo Baniju/Banovinu?
- B) Da li ste za to da budemo prvaci sveta u fudbalu?
Glasačka mesta bi bila puna i sigurno bi svi sa pravom glasa iskoristili svoje građansko pravo do 12 časova kako bismo od 19 časova mogli da trubimo, sa zastavama i bakljama vičemo po ulicama i trgovima, kako smo prvaci sveta.
UKOLIKO VAM SE TEKST DOPADA I VOLITE NEZAVISNO I KVALITETNO NOVINARSTVO, VI MOŽETE PODRŽATI AUTOGRAF PA I NAJMANJOM MOGUĆOM UPLATOM NA NAŠ RAČUN ILI PREKO PAYPAL-A. HVALA! ZA VIŠE INFORMACIJA I PRECIZNE UPUTE KLIKNITE OVDJE.
Još tekstova ovog autora:
- Danas svedočimo zabrani muzike. Šta se sutra, nekome, zabranjuje?
- U waldorfskoj školi mali ljudi uče za život, a ne za ocjene
- Tiha misa za klečavce
- Domovina pogoduje ponižavanju i ubijanju žena
- Kao nacija smo ipak mali i na mnogo nivoa iskompleksirani
- Svi možemo biti žrtve tuđih nelečenih stanja
- Pitanje je dana kada će se i vama oduzeti sloboda
- Smena Nataše Tramišak bez vidljivih posledica po ikoga
- Može li rasplesti kosovski čvor koji davi Srbe i Albance?
- Kako su evropski vlastodršci osakatili narode Konga
