Vedran Limić
– Šta sad radiš?
– Evo intenzivno razmišljam.
– O kome?
– O Lazarusu i njegovoj ženi Moniki.
– Koji su to?
– Pa predsjednik Malavija i njegova bolja polovica.
– Ajde! Baš zanimljivo.
– Ne maka se odavde ako lažen. Evo živo me zanima je li ona zna radit paštašutu.
– Aj ti malo šuti, bolje ti je uvatit se kompjutera i šalji izraze sućuti Polu.
– Kojen Polu?
– Našen Englezu, onon dobron gostu.
– Asti gospu, nisan zna da je Đorđ partija.
– Koji sad Đorđ?
– Pa pape mu se tako zva, a zadnji put mi je Pol reka da se boji da stari neće još dugo.
– Ma nije mu umra otac.
– Oli mu je, ne daj Bože, umrla Kerolajn. Ona mi je skroz lipo izgledala kad smo se prije lita na kameru vidili. Bidan moj Pol, kako će on sad sam bez žene?
– Mužu, ne leti. Niko njegov nije partija.
– A koju ću mu gospu onda slat izraze sućuti!?
– Pa ti znaš da je on rojalist, a kako mu je umrla kraljica mislin da bi s naše strane bilo ljudski mu reć koju lipu besidu.
– I ti bi radi Elizabete sekondo tila da mu se žalujen?
– A, e. Ništa te ne košta, a ispast ćemo ljudi.
– Ma boga ti. Ne pada mi na pamet da mu sada lažen i govorin ono šta ne mislin. Makar san s njin uvik igra otvoreno.
– Ajde, kad te molin, napiši dvi-tri ljudske, bit će njemu to puno drago.
– Ne dolazi u obzir. Ja tu bakicu nisan poznava, tako da sve šta bi reka laga bi. A za pravo reć sumnjan da je i on s njon popija koju biru. On bi se do sada s tin sigurno pofalija. Ajde, ženo, pusti me na miru pametnije mi je da kontempliran o paštašuti.
– I stvarno nećeš?!
– Nisan lud se dva puta žalovat.
– Znači posla si našen Polu dvi ljudske beside.
– Nisan njemu nego Charlesu trećen. Nema kod mene okolo kole, ja odma u glavu.
– Dobroooo! E kad je tako, zaboravi da ću ti ikad više spremit paštašutu!
– Vidiš li ti kakva si. Mene s mojon omiljenon spizon ucjenjuješ za tamo neke neiskrene protokolarne kvazi izljeve sućuti. Pa di će ti duša?
– Da je sam imaš onda bi to makar meni za dušu napravija. Ja san svoje rekla, a ti sad vidi šta ćeš.
– Kad je tako onda hrabro priznajen poraz i evo mu smista pišen.
– I? Jesi li napisa koju ljudsku?
– Jesan.
– Šta si napisa?
– Dragi Pol & Kerolajn, neizmjerno nam je žaj šta je već u 96-oj godini svog lagodnog života, u kojem joj nije falilo ni tićjega mlika, bez imalo se patit sa silnin bolešćinama koje su normalne za te godine, partila vaša voljena Elizabet koja je cili svoj život živila ka kraljica.
– Kretineto! Pa nisi mu valjda to posla!?
– Nisan još, sad ću.
– Stani, ne mrdaj!
– Oli san šta laga.
– Da ti nije palo na pamet takvo sranje od sućuti njemu poslat!
– Ok. A šta ćemo s paštašuton?
– Aj, dobro, dobro. Evo, može li sutra?
– Isto si ti, ženo, kraljica.
– Vidin i sama da mi je pametnije abdicirat nego se s tobon bost. Uvik ti mene na silu pobijediš.
– Eto je cila Elizabetina imperija stvorena ufino, isključivo na izvinite, oprostite, nemojte se ljutit, došli mi malo u goste, nećemo dugo…
UKOLIKO VAM SE TEKST DOPADA I VOLITE NEZAVISNO I KVALITETNO NOVINARSTVO, VI MOŽETE PODRŽATI AUTOGRAF PA I NAJMANJOM MOGUĆOM UPLATOM NA NAŠ RAČUN ILI PREKO PAYPAL-A. HVALA! ZA VIŠE INFORMACIJA I PRECIZNE UPUTE KLIKNITE OVDJE.
Još tekstova ovog autora:
- Do kad će nas voditi mentalni kepeci i politički šarlatani
- Treći pčelarski rat na pomolu
- S mora gruva Split, Split u kontri muči, a ja nečuveni heroj
- Izdajnik sam i s time se dičim
- Ja neman ćer i ona mi se zove Lucijana
- Zašto je Domagoj zavidao Ronalda
- Simbiozom kolektivne zdušnosti možemo multiplicirat htjenje
- Kad lažeš, laži kao političar
- Puče puška
- Jest se mora, a krast ne znan
