Vedran Limić
To kako te rođena žena može ispizdit to ne može niko. Barem mene moja.
Evo sad već više od dva miseca me tira da je dva puta na dan treniram jerbo je ona za popizdit debela i da do petog miseca mora s pun kufer kila doć na boršin. Naravno da san se pravija mrtav kad me pitala za mišljenje o toj njenoj tvrdnji. Jer šta god ja reka, najeba san.
Ako kažem da je, onda san bezobrazni bezobraznik koji se iživljava nad njenon nesrićon, a ako kažem da nije, onda san ćoravi, bezobrazni bezobraznik koji se, znate već šta.
Zato mi je najpametnije mučat. Ali za ludu jer od kad je u klimaksu, ne smin više ni mučat kad me volja već samo ako mi ona dopusti.
– Onda, jesan li se uprasila ili nisan? Je li, mužu?
– Ne znan, dušo, kako bih ti reka.
– Znači jesan.
– Ma i nisi baš.
– Šta to sad znači, jesan li prasica ili nisan?
– Više ka tek oprašen odojčić.
– Šta toliko?
– Ma šalin se, ti si meni jušto kako triba.
– A, tovare jedan, di su tebi oči?!
I onda ja prekinen tu muku i uletin u veću, to oće reć u trenerku i kažem:
– Ajmo, ženo! Za mnom.
I onda udri Vedro s njon čučnjeve, sklekove, trbušnjake, skokove, utege, laštike, veslanje, boks itd. Ona sva sritna i neumorna, a ja nesritan za popizdit i umoran, jer me nakon deset minuta svaki mišić moli za milost. Ali kako to moje infišano drago stvorenje ne popušta ni grama onda ja nju, a puno više sebe, motiviram s urlicima: ”Ajmo, Mate! Nogon, Mate! Jače, Mate! Na mišiće, Mate! Bravo, Mate! Udri, Mate!”
Ovo Mate nije slučajno jer kako glasno stenjen onda radi susida ja nju zoven Mate. Naravno jer ako kažen: udri, Gorjana ili sad nogon, Gorjana itd. onda bi cilo susidstvo guštalo šta me žena na moj zahtjev cipa i onda bi me moglo zajebavat da san mona od muškarca.
Dobro, znam i sam da jesam, ali makar oni to ne tribaju od mene čut.
A kako imamo mladog susida Matu od 28 godina, metar i devedeset i dva, struk sedamdeset, ramena sto dvadeset, nedavno je doktorira Kineziologiju i nije još oženjen, sve ga suside gledaju kao da in ne može bit sin, onda sad svi misle da Apolona Matu ja treniran. Njemu to ništa ne znači, a meni puno.
Neki dan me susida iz trećeg ulaza pitala da bili njenoga prasca od muža mogu malo trenirat jer da ga je sad lakše priskočit nego zaobići. Zaobišla je tu ideju kad san joj rekao da nema problema ako mi na ruke svaki trening plati 100 eura. Više mi se ne javlja.
Bilo kako bilo moja Mate i ja smo ostali sami u samoći njenog ludila. Ja san skinija četiri kila sala i dobija osan kila oštećenih živaca, a ona je skinila šest kila žive vage i pet ispeglanih živaca. Ja skoro skroz lud, a ona mirna ka bubica. Šta sve čovik neće napravit za ljubav.
Inšoma, neki dan zove njen mobitel, a ona u kondutu. Javin se:
– Da, molim.
– Je li to gospodin Limić?
– Još uvijek.
– Ne tribamo vas već vašu ženu.
– Lipo, boga mi. A zašto vam ja ne pašem?
– Vi ste zadnji put bili neugodni prema nama pa sad želimo čut vašu ženu.
– Aj, dobro. Ženoooo, ženoooo! Evo se ne javlja.
– Nek vam ne bude teško, molimo vas da je ponovo zovete. Nama je to vrlo važno.
– Aj, dobro. Ženetinooooo, ženooooo, milaaaa moja! Najdraže moje, boginjo moja!
– To ste baš lipo rekli.
– Kojo?
– Ovo zadnje.
– Bojin se da nemate sriće.
– Bog će vam pomoć ako je još jednom pokušate dozvat.
A ko bogu može odolit. Iden ja ponovo. Ponovo ništa. To tamo gušta pod tušem i piva, u stvari urliče. Inače od kad treniramo ne javlja mi se na ženo. Onda san zaurla ka Tarzan:
– MAAATEEEE, MAAAATEEEE, boga ti gluvoga, javi se na mobitel, tribaju te neki šta mene ne vole!
Javila se onin od pivanja izderanin skoro muškin glasnicama:
– Ma ko sad!? Reci da se tuširam, neka zovu kasnije.
– Alo, rekla van je moja žena… alo… alo! A di je sad ovi uteka?
Kako mi je osta na displeju broj od ovoga šta me ne voli onda san ja njega nazva. Javija se ka iz topa:
– Dobar dan, ovde zajednica Jehovinih svjedoka kako vam možemo pomoći?
– Evo malo prije je neko zva s ovog broja pa…
– A je li to gospodin Limić?
– Taj sam.
– Izvinjavamo se, a vas i vašeg, bože mi prosti, ženu Matu, nećemo više nikad zvat.
– Baš vam hvala.
– Mužu, ko je to bija?
– Jedna fanatična vjerska čimavica koju san u tri sekunde istrenira samo tako.
– Kako.
– Naučija san je kako će vidit svog boga ako nas još jednon nazove!
MOŽETE PODRŽATI AUTOGRAF PA I NAJMANJOM MOGUĆOM UPLATOM NA NAŠ RAČUN ILI PREKO PAYPAL-A. MOŽETE NAZVATI BROJ 060 866 660 / Tel.: 0,49€ (3,75 kn); Mob: 0,67€ (5,05 kn) po pozivu (PDV uključen) ILI POŠALJITE SMS PORUKU sadržaja PODRSKA na broj 667 667 / Cijena 0,82 € (6,20 kn). Operator usluge: Skynet Telekomunikacije d.o.o., info telefon: 01 55 77 555. HVALA! ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDJE.
Još tekstova ovog autora:
- Ljudski bi bilo reć: Smoje, izvini
- Dica s kojom se igrate teško će vas izigrati
- Splitu ne pakirati
- Nepismeni naprid, ostali stoj!
- Do kad će nas voditi mentalni kepeci i politički šarlatani
- Treći pčelarski rat na pomolu
- S mora gruva Split, Split u kontri muči, a ja nečuveni heroj
- Izdajnik sam i s time se dičim
- Ja neman ćer i ona mi se zove Lucijana
- Zašto je Domagoj zavidao Ronalda
