Pogled na kalendar govori mi da je ovo 2014. godina, što bi trebalo značiti da smo već dobro zagazili u 21. vek, ali nismo li od Erika Hobsbauma naučili da osim nominalnog postoji i onaj stvarni, istorijski kalendar, a da u njemu vekovi mogu da traju mnogo duže ili pak kraće od sto godina? Tako je, recimo, po Hobsbaumu, ‘‘kratki 20. vek“ započeo 1914. a okončao se 1989.
Da li onda iz toga sledi da mi u 21. veku živimo već 25 godina? Biće da je to odviše formalističko gledište; može se ta stvar i obrnuti: to što je 20. vek završen, i to možda i ‘‘pre roka“, ne znači nužno da je 21. vek uistinu započeo. U običnom kalendaru ne može biti pauze između vekova, ali u kalendaru istorije, a naročito istorije ideja, ovakvi su interregnumi mogući.
Šta me je navelo na ova dumanja? Pogledajte, recimo, Ukrajinu – a ionako je malo dobrih razloga da svet ovih dana gleda negde drugde. Zemlja je sve bliža cepanju na dva dela i izgleda da nije samo nama spolja, nego je i njima iznutra, potreban neki koliko-toliko validan ključ po kojem se taj raskol može nekako racionalizovati, smestiti u upotrebljive pojmove, u operabilni set vrednosti.
Zašto mi je ova ukrajinska simbolička razmena tako poznata? Mislim da se dosećam. Nije li nekako slično bilo i ovde, 1991. i potonjih godina? Nisu li na jednoj strani stajale ‘‘krvoločne ustaške horde“, a na drugoj zla ‘‘jugokomunistička armada“, koja je nekako istovremeno uspevala da bude i ‘‘srbočetnička“? Sve se to dešavalo u epohi neposredno nakon okončanja 20. veka po Hobsbaumovom računanju vremena…
Pokušalo se sa ‘‘Evropom“ kontra ‘‘evroazijske unije“, sa etnički ukrajinskim kontra etničkim (pro)ruskim osećanjima i sve je to u redu, ali je nekako šturo i nedovoljno, ljudima je potrebna neka jača, slikovitija i nadasve univerzalnija simbolika. I gde su je pronašli? Naravno, u ropotarnici 20. veka.
Za promoskovite majdanski su revolucionari ‘‘fašisti“, direktni ideološki naslednici ukrajinskih kolaboracionista iz Drugog svetskog rata; na drugoj strani, za pristalice novih vlasti bundžije sa istoka i juga zemlje su ‘‘sovjetčiki“, neoboljševičke okamine izgubljene u vremenu i prostoru, koje besmisleno zazivaju sovjetsku imperiju ne shvatajući da je s tim zauvek svršeno.
‘‘Proistočnjaci“, dakle, vide nemili lik ukrajinskog fašiste Stepana Bandere i gde ga ima i gde ga nema, a ovi drugi ruše spomenike Lenjinu po Ukrajini, gde god su u mogućnosti da to čine. Istok i jug (ovo određivanje po stranama sveta naravno je pojednostavljeno i uopštavajuće) zazivaju Kremlj i Hazjajina u njemu i biće da im nije jako važno zove li se trenutni gazda Staljin, Hruščov, Brežnjev ili Putin; u Kijevu i zapadno od njega upravo od te duge senke i teške ruke Kremlja beže, ne birajući mnogo ni pravac ni sredstva.
Na jednoj strani, dakle, Hitler i njegovi lokalni saveznici, na drugoj Lenjin i Staljin i njihovi savremeni naslednici, čije su pogonsko gorivo nafta i gas umesto ideologije. Doduše, i ta je priča bizarna i komplikovana na milion načina, recimo i tako što tradicionalni velikoruski desničari optužuju upravo Lenjina i boljševike da su Ukrajini bez ikakvog suvislog razloga ‘‘poklonili“ sve ono što danas znamo kao ‘‘proruski“ istok zemlje, a Hruščova da je tu stvar dovršio poklanjanjem Krima.
Da svega toga nije bilo, danas ne bismo ni imali ‘‘ukrajinski problem“, zar ne? Sledeći tu logiku, ne bi li ukrajinske patriote trebalo da slave Lenjina i nastavljače njegove kremaljske dinastije, a proruske patriote da ih mrze? Međutim, suvoparnom logikom nikada nisi mogao baš daleko da dospeš u ovom delu sveta (a verovatno ni u bilo kojem drugom delu sveta).
Ma neće nas naučiti ničemu, ni ‘‘nas“ ni ‘‘njih“ tamo između Lavova i Krima, jer učiti znači menjati se, a nama je ipak mnogo udobnije u valjanju po lešinama prošlostoletnih pojmova i slika; ako njihova upotreba povremeno i ima nekog smisla, to je lepo, ali u osnovi nas baš briga: smisao je tek zgodan višak, dakle, nije nam baš neophodan i ni za trenutak se nećemo nasekirati kad osetimo simptome njegove nestašice
Zašto mi je ova ukrajinska simbolička razmena tako poznata? Mislim da se dosećam. Nije li nekako slično bilo i ovde, 1991. i potonjih godina? Nisu li na jednoj strani stajale ‘‘krvoločne ustaške horde“, a na drugoj zla ‘‘jugokomunistička armada“, koja je nekako istovremeno uspevala da bude i ‘‘srbočetnička“? Sve se to dešavalo u epohi neposredno nakon okončanja 20. veka po Hobsbaumovom računanju vremena, ali biće da je ‘‘nama“ upravo 20. vek u onom svom najbrutalnijem izdanju bio apsolutno neophodan kao rezervoar pojmova i slika za objašnjavanje sopstvene ispravnosti i divote, te moralne i svake duge nakaznosti druge strane.
Pa dobro, ali nisu li u tom ratu zaista postojali i delovali i oni koje se može mirne duše nazvati ustašama, četnicima ili pak militantnim komunističkim nasilnicima, a da se ne ogrešimo o istinu?
Naravno da jesu, ali je puna slika stvarnosti bila neuporedivo složenija od toga. Samo što složena slika nije odgovarala – kao što nikada ne odgovara – potrebama ratne propagande, ali bogme ni potrebama posleratne poželjne interpretacije istorije ako se ova želi držati rigidnog kanona ‘‘dozvoljenih nacionalnih istina“.
A sve što smo imali na raspolaganju za stvaranje takvih slika o sebi i Drugom pozajmili smo, ili naprosto ukrali, iz (loše čuvanog) skladišta dvadesetostoletnih istorijskih i ideoloških strašila. Isto to sada rade i u Ukrajini. Čemu bi to moglo da nas uči? Svemu što nam je neophodno da znamo. Ali, čemu će nas naučiti?
Ma, neće nas naučiti ničemu, ni ‘‘nas“ ni ‘‘njih“ tamo između Lavova i Krima, jer učiti znači menjati se, a nama je ipak mnogo udobnije u valjanju po lešinama prošlostoletnih pojmova i slika; ako njihova upotreba povremeno i ima nekog smisla, to je lepo, ali u osnovi nas baš briga: smisao je tek zgodan višak, dakle, nije nam baš neophodan i ni za trenutak se nećemo nasekirati kad osetimo simptome njegove nestašice.
Još tekstova ovog autora:
- Aleksandar Vučić sve više podsjeća na Donalda Trumpa
- Mračna fascinantnost predratnoga trenutka
- ”Allo, allo” za Njemce
- Kratka pisma za dugo čitanje
- Uvređeni i rituali srdžbe
- Ništa s titulom
- Jaruzelski, čovek pod šapkom
- Meki trbuh demokratije
- Doziranje pljuvačke
- O ranom ustajanju
Leave a Reply
You must be logged in to post a comment.