Gušimo se u seriji karnalnih prazničnih svetkovina sa i bez smisla, pa dokonom čoveku padaju na um svakojake bar naizgled frivolne besposlice… Tako sam se, stanovitim povodom, o kojem ću nešto kasnije, setio svog prošlojesenjeg – ne, sada je to zapravo već jesen preklanjske, 2012. godine – landranja po Parizu. Obilazio sa tako i čuveni kvart Marais; to je stari ‘‘jevrejski“ deo grada, na svakoj drugoj-trećoj zgradi videćete spomen ploču koja čuva sećanje na nekoga ko je tu živeo, a ko je stradao u Holokaustu, naravno tako što su ga Petainovi žandari (koji su ‘‘samo radili svoj posao“, je li tako) jednog lepog dana pokupili i izručili nacistima ‘‘na izvolite“, da rade s njim šta hoće.
No, ako je Marais ‘‘jevrejski“, onda je jedan njegov deo, sklop od dve-tri ulice, danas poznat i kao okupljalište gay populacije: svuda okolo su klubovi i barovi za međumuška upoznavanja i aktivna druženja, šetaš tako ulicom i prolaziš pored kafea gde se momčići drže za ruke. Ima nečega dirljivog u toj sceni, baš tamo od svih mesta: kvart koji predstavlja simbolički centar i uporište jedne vekovima proganjane manjine u međuvremenu su delom naselili i pripadnici druge manjine, ne manje proganjane kroz istoriju.
Quoi que ce soit, u samom središtu tog gay podznaka jednog specifičnog pariskog kvarta ima jedna pekara; prolaziš pored njenog izloga u mokro i mirisno novembarsko predvečerje, a u njemu se kočoperi poveliki falus napravljen od testa; kažu da je narečeni jestivi muški ud deo redovne ponude pekare – i vrlo je, dakako, popularan – no kako je baš tog dana bio Halloween, isti je bio spakovan u celofančić tako da može da bude zgodan poklon
Quoi que ce soit, u samom središtu tog gay podznaka jednog specifičnog pariskog kvarta ima jedna pekara; prolaziš pored njenog izloga u mokro i mirisno novembarsko predvečerje, a u njemu se kočoperi poveliki falus napravljen od testa; kažu da je narečeni jestivi muški ud deo redovne ponude pekare – i vrlo je, dakako, popularan – no kako je baš tog dana bio Halloween, isti je bio spakovan u celofančić tako da može da bude zgodan poklon. A na njemu je pisalo, baš ljupko & šarmantno: baguette magique, iliti čarobni štapić. Eh, ta blažena dekadencija velikih gradova naše, hvala dragome bogu, umorne i samim tim tolerantne zapadne civilizacije… Premišljao sam se da kupim jedan, žao mi je što nisam; cena, sitnica: 5 evra.
E, sad, šta me je ponukalo da se setim svojih pariskih potucanja? Čitao sam ovih dana u jednom beogradskom polutabloidu (Blic) ‘‘potresnu“ reportažu iz Novog Sada, gde je jedna zgrožena, užasnuta i nadasve zblanuta majka kupila svome detetu nekakve gumene bombone, da bi tek po raspakivanju kupljenog otkrila da je među njima i bombon u obliku falusa. Ima i fotografija: onako zelenkast, providno-želatinozan, sve sa majušnim okruglim testisima, odgovarajuće zakrivljen (po EU standardima!) i zaglavićen… work of art, što bi se reklo. I onda kreće ofanziva moralne panike, u kojoj novine terciraju majci, ili obrnuto, ko će ga više znati: ah i oh i uh, pa kako je to moguće, pa to je skandal i sramota, pa kako se takve gadarije mogu prodavati ‘‘našoj deci“, tu na štandu u blizini nekakvog Dečjeg sajma…
Međutim, šta? Proizvođač i prodavac (legalan i poznat) ima svoj štand na javnom mestu, ali NE na nekom ‘‘Dečjem sajmu“, i njegova roba, dakako, nije namenjena deci, nego odraslima, kao što je odrasla i osoba koja je te bombone kupila; e sad, to što je ona i nečija mama, to ipak nije prodavčeva briga. U suštini, stvar je obična budalaština iz zimske božićno-novogodišnje ‘‘sezone kiselih krastavaca“, jasno je to negde iz samog teksta, ali njegov je ton ipak u osnovi na tragu podizanja moralne panike, malograđanskog histerisanja nad izmišljenim problemom.
Kao da na svetu postoji neka permanentna, vazda ista količina moralne panike, samo što s vremenom menja adrese, opsesije, načine ispoljavanja: na jednom mestu popusti, na drugom zategne. Marihuana odjednom može, ali zato nikotin ne, to je fuj! Ili, okej je biti gay (naravno da je OK, da ne bude nesporazuma!), ali je užasno i politički nekorektno biti debeo ili nositi krzno, ili šta već…
Da sam sve ovo pročitao u Pravoslavlju, ne bih se ni osvrnuo. No, Blic nije nikakav desno-konzervativni propovednik ‘‘porodičnih vrednosti“ koji drži mrtvu stražu nad viktorijanski shvaćenom čednošću društva, nego umerenjački, centrumaški ‘‘za svakog po nešto“ večernjak. Njegovi su ispadi moralne panike otuda striktno komercijalno motivisani, ali ne svodi li se to na koncu na isto? I uostalom, nije mi taj bezvezni, iskonstruisani novosadski slučaj gumene zašećerene ćune ovde zanimljiv zbog svoje medijske eksploatacije, nego zato što pokazuje nešto drugo, mnogo važnije i univerzalnije.
Kako je tome nečemu ime? Još tragam za njim, i za najprikladnijom sažetom definicijom fenomena, a sam fenomen koji me opseda i o kojem sam već pisao nekim drugim povodima otprilike je ovo: kako dolazi do toga da nešto što je u osnovi liberalno, stalnim napredovanjem u liberalnosti u nekom trenutku postane naprosto konzervativno? To jest, izvrgne se u sopstvenu suprotnost? Gradacija, naime, glasi ovako: liberalno, liberalnije, najliberalnije… konzervativno. Da li je to uistinu čudno i ‘‘nenormalno“, or it’s just me?
Ovo je, dakle, permisivno vreme, oslobodili smo se koječega iz ‘‘mračne prošlosti“, već i na navike naših dedova i baka gledamo sa izvesnim pokroviteljskim nerazumevanjem, a oni na naše – ako imaju tu nesreću da su još živi pa nas vide – gledaju apsolutno užasnuti. Generacija naših roditelja (‘‘mi“ smo ovde, recimo, deca poznog socijalizma) nekakav je prelazni oblik: svašta bi oni, ali svašta im je i neugodno, pa se zato još zajapure i zakikoću kada neko na televiziji ili u kakvom ‘‘komičnom“ filmu kaže ‘‘kurac“ ili ‘‘pička“.
Recimo, tako što će, kao u nekoj školi u USA (pisao je o tome, i to sjajno, Boro Dežulović u ljubljanskom Dnevniku), šestogodišnjak biti izbačen iz škole jer je svoju vršnjakinju poljubio u ruku, i to s njenim punim pristankom, pače veseljem? Ne, nisu se na njih ustremili nekakvi mračni verski fanatici koji drže da dečaci i curice ne bi ni trebali ići zajedno u školi (da se ne bi odmalena učili grehu i grešnim željama…) nego zdrava levo-liberalna, politički korektna, postmoderna ordija
Istovremeno, međutim, kao da se ništa ne menja kvantitativno, nego samo menja oblik. Kao da na svetu postoji neka permanentna, vazda ista količina moralne panike, samo što s vremenom menja adrese, opsesije, načine ispoljavanja: na jednom mestu popusti, na drugom zategne. Marihuana odjednom može, ali zato nikotin ne, to je fuj! Ili, okej je biti gay (naravno da je OK, da ne bude nesporazuma!), ali je užasno i politički nekorektno biti debeo ili nositi krzno, ili šta već…
Ili, recimo, javni i medijski prostor smo hiperseksualizovali – pogledajte bilo koju reklamu: to je loše zamaskirani porno scenario u ranoj fazi – ali sopstvenu mladunčad histerično pokušavamo da zaštitimo od svake naznake ne čak ni seksualnosti, nego telesnosti kao takve, baš kao da klinci uistinu ne znaju da čike i tete imaju One Stvari među nogama. Čuj, oduvek su znali, i mi smo sve odlično znali, a nekmoli današnji cyber klinci! Kao da će dete zaista biti traumatizirano šokantnom spoznajom o postojanju ćune, i kao da, uostalom, ako ga već želite ‘‘zaštititi“ od toga, u tome mora da vam pomaže čitav svet, po mogućnosti tako što će se praviti da ćuna uopšte ne postoji…
Ideja da se ne bi smele prodavati nekakve ‘‘bezobrazne“ bombonice tamo gde se uvek prodaju smo zato što se u blizini upravo odigrava nekakav ‘‘Dečji sajam“ dolazi iz tog repertoara isfabrikovane paranoje. I ne radi se tu samo o seksu, nego o svemu ‘‘problematičnom“; u Beogradu je, recimo, na snazi nekakav zakon po kojem ne bi smele postojati sportske kladionice na valjda 100 ili 200 metara od najbliže škole. Kao da mali mangaši uistinu zalaze tamo jer im je blizu, pa neće zalaziti ako im bude dalje?! Ali, poenta je u tome da se celom društvu nametne neka unapred skrivljena krivica, jer eto nedovoljno vodi računa o mogućem ‘‘kvarenju mladeži“ (a i stareži).
Kako izgledaju moralne i praktične konsekvence oblikovanja generacija prezaštićenih i razmaženih malih monstruma, koje ćemo kinjiti i uništavati tako što ćemo im ‘‘sve“ dozvoljavati, osim upravo onoga što im prirodno treba i pripada? Recimo, tako što će, kao u nekoj školi u USA (pisao je o tome, i to sjajno, Boro Dežulović u ljubljanskom Dnevniku), šestogodišnjak biti izbačen iz škole jer je svoju vršnjakinju poljubio u ruku, i to s njenim punim pristankom, pače veseljem? Ne, nisu se na njih ustremili nekakvi mračni verski fanatici koji drže da dečaci i curice ne bi ni trebali ići zajedno u školi (da se ne bi odmalena učili grehu i grešnim željama), nego zdrava levo-liberalna, politički korektna, postmoderna ordija!
A rezultat je, gle, isti kao da je tamo uredovao Opus dei u kooperaciji s talibanima: dodir, intima, ljubav, želja, iskorak, drugost, samohotna, necenzurisana bliskost – sve je to, oh, tako nečisto, tako nekontrolisano, tako divlje, tako fuj…
Još tekstova ovog autora:
- Aleksandar Vučić sve više podsjeća na Donalda Trumpa
- Mračna fascinantnost predratnoga trenutka
- ”Allo, allo” za Njemce
- Kratka pisma za dugo čitanje
- Uvređeni i rituali srdžbe
- Ništa s titulom
- Jaruzelski, čovek pod šapkom
- Meki trbuh demokratije
- Doziranje pljuvačke
- O ranom ustajanju
Postovani gospodine Pancicu,
sve sto mogu da kazem je: Hvala Vam sto postojite. Ponekad se, gledajuci oko sebe, citajuci nasu (ovo shvatite veoma siroko) stampu i slusajuci ljude, upitam jesam li ja lud i nenormalan, kakvi su to moji nazori kad toliko odstupaju od uobicajenih, a onda Vi napisete nesto ovakvo, i ja odahnem.