Ivan Zidarević
Polako, ali sigurno i sa punim džepovima završavamo još jednu rekordnu turističku sezonu. Možda je to posledica i toga zato što je ove godine veliki broj turista iz Srbije rešio da svoje dinare konvertuje u evre kako bi svoje godišnje odmore proveli u našoj Domovini.
Onaj sumanuti apel predsednika Otadžbine kod građana Srbije učinio je suprotan efekat, proključao im je inat, pa su zaobišli naguranu crnogorsku obalu te su došli nama da budu ko nekada ”svoj na svome”.
Za medije je ovaj sušni period koji obiluje komiranom političkom atmosferom, bilo koji napredak i prosperitet su na čekanju, poznat i kao ”sezona kiselih krastava”.
To je onaj metaforički izraz koji opisuje uređivačku politiku informativnih medija tokom leta, a koju karakteriše praćenje trica i kučina, onog narodskog žutila, a sve zbog hibernacije političke, ekonomske i nešto kulturne aktivnosti.
Da ne bi bilo da niko o tome nije pričao ili pisao, s kraja devedesetih preplavljuju nas radovima o tome da ovaj vek mnogi neće doživeti jer jednostavno neće biti dovoljno održivih resursa za nas ljude, pohlepne i samožive.
Zato je ovo idealna prilika za ponoviti da smo po svemu sudeći, za trideset godina od sada, unakazili naš dom zvani Zemlja.
Ljudske aktivnosti, ekstenzivne i intenzivne, svakodnevno unazađuju Zemljine mogućnosti do neprepoznatljivosti. Samo povećanje emisije ugljen dioksida vrši povećanje temperatura, što za posledicu ima ekstremne vremenske uslove, one na koje mi nismo pripremljeni i nismo dorasli, kao i topljenje polarnog leda.
Zemljina prosečna temperatura je oko 15 stepeni Celzijusa, a tokom istorije bila je osetno viša i niža. Ono šta mi sada činimo, svi odreda, jeste da doprinosimo katastrofalnim ishodima, a krajnji rezultat je izumiranje čovečanstva.
No sebično, kako drugačije, neki od nas nemaju svoju decu ni unuke pa im budućnost i nije u interesu osim lagodne i konzumerističke sadašnjosti.
Kako nam je internet (ne)dostupan, a drugima jedini izvor u svet, omogućivši nam i uskrativši nam normalan život, i kod pisanja o klimatskim promenama i globalnom zagrevanju plasiraju se lažne i netačne vesti, a sve sa ciljem pogodovanja nekome ili nečemu.
To su oni pojedinci ili globalne kompanije koje svoj životni vek vide u stalnom rastu i razvoju, prošlogodišnji ostvareni rezultati u tekućoj godini sinonim su za poraz, a koji se postiže osiromašivanjem prirodnih resursa.
Ovo je posledica i kada samo na jednom predsedničkom mandatu imate čoveka koji se povukao iz klimatskih sporazuma, tu negde između savetovanja svojim građanima da ubrizgavaju izbeljivač u vene protiv globalnog virusa, kako bi svoju zemlju učinio great again.
I ovakav pristup, sve one lažne vesti iz najveće i najbogatije zemlje sveta, ostavio je svoj danak.
Tako je među argumentima da ako i nešto jače prži Sunce, ništa UVA i UVB zaštita, to će omogućiti da manje ljudi u svetu umire od hladnoće. Ili da ako i bude nešto toplije nego onda kada su oni bili deca, to znači ništa drugo nego berićetnu ekspanziju ljudi po za sada nenastanjenim delovima sveta, a sve sa ciljem da dodatno naruše sve šta je u ikakvom balansu.
Da je ekonomski interes ključ bilo kakvog deljenja karata i o napretku čovečanstva, u sferi medicine i tehnologije, pokazuju stalna lobiranja koja opravdavaju upotrebu fosilnih goriva, onog sinonima za industrijske revolucije, koji je pospešio ekonomski rast u svetu. Jer, prema mišljenju takvih autora, životni troškovi se valjda smanjuju ako imamo stalnu i nezaustavljivu proizvodnju bez posledica.
Taj idealni svet, papreno potkupljen lažnim studijama i retuširanim slikama budućnosti gde svi imamo sve i bele zube, gledamo ka nebu, smejemo se bez posledica i nemamo problema sa bilo kojom autoimunom bolesti, doći će nam glave već 2050. godine.
Jer, upravo tu godinu naučnici navode kao godinu velikog ekonomskog pada od 18 odsto, a sve zbog prirodnih katastrofa i ekstremnih temperatura.
Sada se postavlja pitanje, dok gledamo kako pola Somalije umire usled višegodišnjih suša ili u našem ataru požara koje nema ko, ali ni čime da gasi, jer mi više volimo da smo spojili zemlju nego da ima ko da ostane u toj zemlji i živi, možemo li mi nešto da uradimo.
Imamo li mi nekakav ”zeleni otisak” ili smo mi samo kolateralne žrtve drugih, nećemo da priznamo ”onih velikih” jer je ”naš najveći”, odnosno šta mi u svemu tome možemo.
Lista naših aktivnosti koje bi doprinele boljem sutra, ali pre svega onom danas, nepregledno je mučna za prihvatiti je jer ide protiv svih onih stvari koje su nam suštinski nebitne za preživljavanje, ali nas čine ovakvim kakvi jesmo – bahatima.
To je ono kada imate više nego što vam suštinski treba, često po nekoliko puta duplirane jedne te iste stvari u desetine varijeteta, te ste nespremni da zamislite funkcionalan život i opstanak bez toga.
Ali, da ne bismo plašili i od ljudi tražili minimum koji nisu spremni da prihvate i ”žrtvuju” svoje nebitno za nečije sutra bitno, setimo se Duška Radovića koji je rekao suštinu:
”Pre nego što popravite svet, popravite česmu u svom stanu. Svet bi bio mnogo srećniji i lepši kad bi svako samo popravio česmu ili makar zube”.
UKOLIKO VAM SE TEKST DOPADA I VOLITE NEZAVISNO I KVALITETNO NOVINARSTVO, VI MOŽETE PODRŽATI AUTOGRAF PA I NAJMANJOM MOGUĆOM UPLATOM NA NAŠ RAČUN ILI PREKO PAYPAL-A. HVALA! ZA VIŠE INFORMACIJA I PRECIZNE UPUTE KLIKNITE OVDJE.
Još tekstova ovog autora:
- Jeste li za obnovu Banije ili da budemo prvaci sveta?
- Katar servirao kolače na okrvavljenim poslužavnicima
- Otuđeni no uvijek dostupni za cyber opasnosti koje vrebaju
- Gde se denuše žene da odbrane drugu ženu od treće žene?
- Dosta je kopanja po ranama ljudi koji tuguju u Vukovaru
- Srbima je vrlo (ne)poznato da ”Rusija suzama ne veruje”
- U SAD-u u usponu homofobija, rasizam i ksenofobija
- Ko zadnji ode nek ugasi svetlo!
- Što možemo naučiti od velike poplave u Rijeci
- Lažna zaštita ljudskih prava u lokalnoj samoupravi Vukovara
