Kad je Crni Đorđije tokom Drugog srpskog ustanka stigao na domak turske tvrđave (Kalemegdan), razapeo je šator na današnjem Tašmajdanu koji je bio iza zidina Varoši (Beograd). Bila je to ledina, još nenastanjena. Kasnije je tu smešteno groblje, a posle odlaska turske vojske sa beogradske tvrđave 1867. godine na Tašmajdanu je sagrađena Markova crkva i groblje je izmešteno. Danas je tašmajdanska zona deo starog istorijskog jezgra grada.
Ali nisam morao da odem toliko daleko. Još samo pre manje od četiri decenije, kad smo kao klinci pikali fudbal u dvorištu gimnazije na uglu Vojislava Ilića i Gospodara Vučića, ako bi lopta odletela sa one strane ulice, morali smo da se probijamo kroz kukuruze. To je bio kraj grada. Danas Beogradu administrativno pripadaju Sopot, Mladenovac i Obrenovac, udaljeni nekoliko desetina kilometara od središta grada. Šta je čemu ovde predgrađe?
Nikla su nova naselja na sve strane, najpre ponekad kao divlje naseobine, poput Kaluđerice, u kojoj danas žive i neki od najviđenijih ljudi ovog grada. Ako je legendarni Mihiz jednom izjavio da je cela Srbija prošireno predgrađe Beograda, danas bi se paradoksalno moglo reći da više nema predgrađa u tradicionalnom smislu, jer moderno poimanje teško prepoznaje ivice grada
Nikla su nova naselja na sve strane, najpre ponekad kao divlje naseobine, poput Kaluđerice, u kojoj danas žive i neki od najviđenijih ljudi ovog grada. Ako je legendarni Mihiz jednom izjavio da je cela Srbija prošireno predgrađe Beograda, danas bi se paradoksalno moglo reći da više nema predgrađa u tradicionalnom smislu jer moderno poimanje teško prepoznaje ivice grada.
Današnjim dvadesetogodišnjacima teško je objasniti da su na mestu današnjeg Novog Beograda pre šezdesetak godina bile samo peščare i baruštine i da je bilo mnogo skepse i tvrdokornog gunđanja kad su omladinske radne brigade krenule da raščišćavaju prostor za novi grad.
Do nedavno su nedoučeni novinari olako koristili ofucanu metaforu džinovske spavaonice. Danas to ne važi. Tamo, na Novom Beogradu su otvoreni novi biznis-centri, najmoderniji hoteli i avenije sa mnogo zelenila, univerziteti i obrazovni centri.
Nešto slično se kasnije ponovilo sa Banovim brdom. Kad sam nedavno prošetao ovim krajem (nije mi baš usput), imao sam utisak kao da šetam Broadwayom (onim londonskim, naravno). To je sada sređeniji deo grada, pogotovu ako ga uporedimo sa haosom u okolini Čubure i nekada prijatne okoline Bajlonijeve pijace. Ne zanima me ko sve tamo pere novce i šta se od kapitala valja, ali sada na Banovom brdu postoje dva od ukupno četiri beogradska moderna bioskopa: multipleks ‘‘Roda“ i ‘‘Šumadija“.
Potpuno je drugo pitanje šta se dogodilo se onim što se smatralo strogim jezgrom Beograda. Na samim Terazijama, gde je do pre dvadesetak godina bilo nekoliko sjajnih knjižara (Kultura, Nolit, Jugoslovenska knjiga), više nema nijedne knjižare sa širim izborom naslova. A bioskopi? Tužna priča. Nekada kultno mesto budućih sineasta – “20. oktobar“ – sada trune, baš kao i ‘‘Zvezda“ ili ‘‘Kozara“. Da ne pominjem nekada elegantni ‘‘Jadran“ na Trgu republike
Tu je i nekoliko lepih knjižara, pa oni koji imaju bolju kućnu biblioteku ili kablovsku ponudu u kući nemaju mnogo dobrih razloga da kreću ka središtu grada, osim ako nisu rešili da vide neku od novih pozorišnih premijera. Od parlamenta se gradskim prevozom stiže do Brda taman za toliko vremena koliko drugima treba od Karađorđevog parka do Trga republike.
Potpuno je drugo pitanje šta se dogodilo onim što se smatralo strogim jezgrom Beograda. Na samim Terazijama, gde je do pre dvadesetak godina bilo nekoliko sjajnih knjižara (Kultura, Nolit, Jugoslovenska knjiga), više nema nijedne knjižare sa širim izborom naslova. A bioskopi? Tužna priča. Nekada kultno mesto budućih sineasta – ‘‘20. Oktobar“ sada trune, baš kao i ‘‘Zvezda“ ili ‘‘Kozara“. Da ne pominjem nekada elegantni ‘‘Jadran“ na Trgu republike.
A sva pomenuta zdanja su dignuta do Drugog svetskog rata i morala bi biti pod zaštitom države. Koje države? Čeka se da sve propadne do kraja, pa da uz neku sitninu čuveni Kolesari i ‘‘šećeraši“ otkupe ove dragocene prostore. I onda dobijemo deseti kasino na samim Terazijama.
Pre nekoliko godina endogena megalomanija ovog prostora urodila je bučnom najavom kampanje za Beograd – kulturnu prestonicu Evrope u 2020. Gradska skupština imenovala je komisiju čiji su se članovi rastrčali po evropskim prestonicama vraćajući se sa krupnim obećanjima podrške, koja će tobož stići iz administrativnih tela Pariza, Londona, Beča…
Kao da pri izboru neko pita gradske strukture pomenutih gradova. A kad se razgrne prazna retorika, ostaje ponuda zabave na legendarnim splavovima (ozloglašenim okupljalištima krimosa, sponzoruša i turbo-treš elite). A od razvojnog kulturnog programa, multikulturalne prošlosti grada na razmeđama istoka i zapada – samo prazna, bljutava retorika…
Kao da pri izboru neko pita gradske strukture pomenutih gradova. A kad se razgrne prazna retorika, ostaje ponuda zabave na legendarnim splavovima (ozloglašenim okupljalištima krimosa, sponzoruša i turbo-treš elite). A od razvojnog kulturnog programa, multikulturalne prošlosti grada na razmeđama istoka i zapada – samo prazna, bljutava retorika bez ikakve ozbiljne namere da se zaustavi propadanje velikih, nasleđenih zadužbina, od Kolarčeve i Igumanovljeve (najlepše zgrade, preko puta hotela ‘‘Moskva“ na Terazijama) do predivne porodične zgrade porodice Leko (na Slaviji), koja je izdata McDonaldsu (oni sačuvali ruševnu fasadu, hvala im).
Kad sam pre nekoliko godina bio u Kanadi, moj rođak koji je imao posao kao direktor gradske građevinske uprave poveo me je kolima svojoj kući i putovali smo čitav sat gotovo bez zastoja. Stigli smo u predgrađe poput njujorškog New Jerseya. Ovakva satelitska naselja koja su nasledila funkciju nekadašnjih predgrađa čine najlepše delove Pariza, Berlina, New Yorka, Londona…
Razvoj naših gradova je prepušten novim elitama (kakvo zvučno ime za nosioce divljačkog kapitalizma u fazi tranzicije!) i onda nije čudo kad se posle decenija javnih debata postojanje bioskopske mreže prepušta surovim zahtevima tržišta, kao što im je opstanak knjižara deveta rupa na svirali.
Zbog takvih ljudi je Isidora Sekulić jednom izjavila, pre sedamdesetak godina, da je Beograd zbir nekoliko palanki. Nadamo se da se to neće ponovo dogoditi na mnogo okrutniji način. Ali, kako je krenulo, ne piše nam se dobro.
Još tekstova ovog autora:
- Kao hodač po žici u cirkusu
- Potemkinova unučad
- Fest, bez padanja u nesvest
- Opelo multikulturalnosti
- Vek Milene Dravić
- Eros i muka čitanja
- Corax nesalomivi
- Sto godina izdaje
- Decenije nesanice
- Wagner u CineplexX-u
Leave a Reply
You must be logged in to post a comment.