Živeli smo u užasnim vremenima i samo još preživeli mogu da vidaju svoje rane i broje ožiljke – tako kaže jedan veliki pesnik i naš savremenik. Ljudska istorija je duga povesnica krvoprolića, ratnih razaranja i opšteg nasilja, od Hrista naovamo. I stoga valjda čovečanstvo živi u teološkom snu o pravdi koja će sa nebesa sići među napaćeni plebs. Ili, drugačije rečeno, o večnom životu, bez nepravde i ugnjetavanja, tamo negde u rajskim naseljima. Nudeći ovu nadu, hrišćanstvo i traje dva milenija (agnostici sve to drugačije vide, među njima i ja, ali nećemo sada o tome).

 

Elem, u stoleću koje se još nije završilo (to nije samo pitanje golih brojki), dve velike istorijske utopije, nacistička i komunistička, doživele su svoj krah, a san o društvu izobilja koji je nudila liberalistička filosofija zapadnog kapitalizma pokazao je svoje neprijatno naličje. Mi to svakog dana vidimo. A plodne alternative u društveno-političkim projektima nema jer istočne tiranije i satrapije, od Putinove vladavine tajkuna i ciničnih gubernatora koji usred Londona (gde i žive) kupuju engleske futbalske timove, najbolje londonske i crnogorske hotele i daju deo kapitala hazjaninju, do islamskih džamahirija (gde se žene preljubnice javno kamenuju, a misleći ljude progone smrtonosnom fatvom), ne nude ništa dobro.

 

Stoga nimalo nije čudno da su na svim stranama sveta najtraženije knjige memoara, javnih dnevnika, svedočenja o ličnim i javnim životima. Zvanična profesorska istorija ne nudi tako slikovite prikaze epohe kakve nalazimo u velikim memoarskim svedočenjima. Knjiga “Sećanja” velike nemačke redateljke Leni Riefenstahl prikazuje delovanje Hitlerovog režima iznutra, objašnjava fenomen koji zvanična istorija teško razume: zašto je fašizam bio fascinantan (izraz američke kritičarke Susan Sontag) za 90 odsto nemačkog naroda. Koji je kasnije platio visoku cenu ove svoje zablude. Slična je i memoarska knjiga Hitlerovog privatnog arhitekte i ministra naoružanja Alberta Speera “U senci Trećeg Reicha” (izdanje riječkog Otokara Keršovanija)

 

Memoarska knjiga jugoslovenskog pisca Abdulaha Sidrana “Otkup sirove kože”, objavljena prošle godine u Beogradu u čak četiri izdanja (uglavnom rasprodata), jedna je od najboljih knjiga ove vrste, sa potresnim svedočenjima o godinama ideološkog i fizičkog nasilja (Informbiro) sve do raspada Jugoslavije devedesetih nešto je najbolje što sam u životu pročitao

 

Veliki pisci današnjice poput Gabriela Garcije Marqueza, Ernesta Sabata, Czeslava Milosza, Witolda Gombrowicza, Aleksandra Solženjicina, Grahama Greena, Isaaka Bashevisa Singera, Güntera Grassa, Itala Calvina, Marija Vargasa Llose, da pomenemo samo neke, ostavili su veličanstvena svedočenja o svom vremenu, o epohi kojoj su doprineli koliko su mogli.

 

Nažalost, naši najznačajniji pisci nisu ostavili memoarske knjige. Šta bismo dali da smo dobili svedočenja Ive Andrića o godinama ambasadorskim na dvoru kralja Hitlera? Ili da je veliki pesnik Jovan Dučić, koji je i umro u emigraciji, napisao memoare o godinama koje je proveo u Bukureštu, Italiji i SAD-u? Miloš Crnjanski je u traljama ostavio svoj rukopis “Embahade” (objavljen sa značajnim redigovanjima posle njegove smrti), u kojem govori o godinama svog službovanjima u ambasadama Kraljevine Jugoslavije, ali samo na nižim pozicijama (kao šef pres-biroa), opanjkavajući nadređene, mudrujući kako je valjalo voditi visoku politiku zemlje.

 

Paradoksalno, najbolje memoare intelektualaca sa eks-jugoslovenskih prostora nisu napisala prva spisateljska pera (najčešće su se trudili da zabašure delove svoje podaničke biografije), već umetnici poput Mire Stupice, dirigenata Oskara Danona i Vojislava Bubiše Simića… Memoarska knjiga jugoslovenskog pisca Abdulaha Sidrana “Otkup sirove kože”, objavljena prošle godine u Beogradu u čak četiri izdanja (uglavnom rasprodata), jedna je od najboljih knjiga ove vrste, sa potresnim svedočenjima o godinama ideološkog i fizičkog nasilja (Informbiro) sve do raspada Jugoslavije devedesetih nešto je najbolje što sam u životu pročitao. Knjiga je u beogradskoj javnosti bezmalo prećutana, što dovoljno govori o provincijalnoj i nacionalističkoj atmosferi naše kulturne i medijske elite.

 

Poslednjih su godina neka poznata naša imena objavila memoarske knjige, sa otvorenim priznanjem da su delovi beletrizovani. E pa to je ono što su stari Latini nazivali: drveno gvožđe. Memoari inače ne nude konačne i neproverljive istine, već lično i subjektivno viđenje sveta i našeg doprinosa razumevanju vremena (vunenog ili olovnog, svejedno). Ali ako se tome pridoda nova žanrovska dimenzija, onda pridodata beletrizacija samo zamućuje prozni diskurs.

 

Elem, u stoleću koje se još nije završilo (to nije samo pitanje golih brojki) dve velike istorijske utopije, nacistička i komunistička, doživele su svoj krah, a san o društvu izobilja koji je nudila liberalistička filosofija zapadnog kapitalizma pokazao je svoje neprijatno naličje. Mi to svakog dana vidimo

 

Istorija je surova, ali kad jedna državna zajednica krene da se raspada, kao što se nama dogodilo u poslednjoj deceniji prošlog stoleća, sa mnogo ljudskih žrtava i krvoprolića na sve strane, onda valja biti obazriv. Slaba nam je uteha da su neke velike sile pripomogle konačnom rezultatu. Valjalo je na domaćem terenu imati zlotvora i tragičnog nesposobnjakovića (S. M.), koji im je išao na ruku, a cenu danas vidimo. Istorija nije pravedna i mala je uteha pozivanje na vekovna ognjišta i prava našeg naroda. Istorija je puna nepravdi i prekrajanja.

 

Setimo se da je antička grčka rođena tamo gde je danas zapadna obala Turske na Mediteranu. Ili, Kieev je stolećima bilo kolevka pravoslavne i velike Rusije, a gde je danas Kieev? Da ne pominjemo celu istočnu Poljsku, koja je otišla van današnjih poljskih granica. Ono što zamašan deo domaćih branitelja nacionalnog identiteta nudi kao objašnjenje nije usamljeno, većina članova SANU (sa “ocem nacije” Dobricom) ponavlja to neprekidno, ali od toga nema velike vajde. Prosulo se mleko, možda zvuči cinično, ali je nažalost nepopravljivo.

 

Koliko je područje memoarske književnosti nepredvidljivo, pokazuje meni jedna od najdražih knjiga, sa obiljem neočekivanih otkrića: “Gospodin Proust” (Monsieur Proust) autorke Celeste Albaret (američko izdanje New York Times Book review, 388 str., prevod s francuskoga Barbara Bray). Gospođa Albaret (1892. – 1984.), rođena u siromašnoj seoskoj porodici, bila je žena pariskog kočijaša koji je često prevozio Marcela Prousta. Kad mu se Proust jednom prilikom požalio da nema sreće sa kućnom poslugom, gospodin Odilon mu je predložio da zaposli njegovu ženu. Ova priprosta žena postala je čuvarkuća, potom sekretarica, bolničarka, a poslednjih godina piščevog života po diktatu je ispisivala završnicu “U potrazi za iščezlim vremenom” vodeći računa o izdavačkim poslovima, redakturi, korekturi, sve to ujedno. Pedesetak godina posle piščeve smrti neko iz izdavačke kuće Laffont setio se da postoji ovaj najpouzdaniji svedok Proustovog života. Georges Belmont, poznati prevodilac Anthonyja Burgessa, Grahama Greena, Henryja Greena, Henryja Jamesa i Henryja Millera, načinio je 70 sati snimljene ispovesti i potom sklopio ovu knjigu koja je neverovatno svedočanstvo o piscu, vremenima, pariškom životu i jednoj fantastičnoj posvećenosti.

 

Stotine proustologa ostale su zapanjene. Za usluge francuskoj kulturi gospođa Celeste Albaret dobila je zvanje komandira Francuskog reda umetnosti i književnosti. Ako se ova knjiga pojavi u našem prevodu, biće to vrhunska lekcija za sve one koji smatraju da bi imali nešto važno da posvedoče o sebi i svom vremenu.