novinarstvo s potpisom
Crtež: Branimir Stulić
Drug iz školske klupe znao je dobro crtati, kupili smo vodootpornu crvenu boju i dvije bijele majice, i on je, s fotografije radničkih demonstracija u Gdanjsku, savršeno vjerno precrtao logotip Solidarnošći. [Read more…]
Crtež: Branimir Stulić
Drug iz školske klupe znao je dobro crtati, kupili smo vodootpornu crvenu boju i dvije bijele majice, i on je, s fotografije radničkih demonstracija u Gdanjsku, savršeno vjerno precrtao logotip Solidarnošći. [Read more…]
Kao da se nevidljiva ruka nekog demiurga poigrala sa nama donoseći neočekivanu radost. U samo nekoliko dana stiže mi u ruke pregršt predivnih darova, povezanih sa jednim od najosobenijih pisaca i autora moderne muzike – Leonardom Cohenom. Moja radost je golema, jer Cohena pratim gotovo četiri decenije, koliko se to moglo kad živite na brdovitom Balkanu, gde je pre nailaska interneta naša upućenost u tokove moderne i medijske kulture zavisila od mnogo slučajnosti i sreće.
Šta je, dakle, povod ovom zapisu? Pre petnaestak dana u moje ruke stiže novi album Leonarda Cohena ”Popular Problems”, gotovo u istom trenutku kad i na zapadnim tržištima. Ne pitajte me kako, imam i ja poverljive ljude oko mene, pa i negde u svetu. Na omotnici je Cohen u uobičajenom sivom odelu, sa neupadljivom kravatom i štapom na koji se oslanja u hodu. Očekivano, jer je krajem leta ušao u devetu deceniju života. Album je relativno kratak, ukupno devet pesama, 36 minuta. Ali tu je Cohen u svom prepoznatljivom, baladesknom izdanju, sa stihovima utopljenim u gorčinu života i samoironiju koja ga spašava od melodrame prebivanja u poznim godinama.
Album se pojavio prvih dana septembra, dobio je frenetične recenzije i trenutno je na vrhu top-lista u 28 zemalja. Cohen nije izgubio nikog od onih koji ga prate od prvog albuma iz 1967. A nema sumnje da je iz novih naraštaja stiglo mnogo onih kojima je ovaj pesnik zanimljiv, pogotovu što nije od onih podgrejanih rok-veličina koje obilaze svet, skaču po binama pokušavajući da pokažu kako ih vreme nije pregazilo. Najnoviji album je trinaesti u njegovoj karijeri. I već je za prve decembarske dane najavljen novi album ”Live in Dublin”, gde Cohen ima najgorljivije privrženike (nešto i irske krvi struji njegovim venama).
Tih dana beogradski izdavač Geopoetika izbacuje u knjižare Cohenov drugi roman ”Divni gubitnici” (264 str., prevod Vuk Šećerović). Isti izdavač je prethodno objavio Cohenov romaneskni prvenac ”Omiljenu igru”, što je ovde zbunilo mnoge koji su mislili da je autor odrastao kao muzičar. ”Divni gubitnici” su 1966. izazvali podeljene kritičke reakcije, neki konzervativni krugovi su roman proglasili skarednim, ali kritičar Boston Globea je napisao: ”James Joyce nije umro, on živi u Kanadi i zove se Leonard Cohen”. Danas se ovaj roman svrstava među najznačajnije romane napisane na američkom kontinentu.
Treći događaj tih dana – kritička biografija ”Leonard Cohen – muzika, iskupljenje, život” (182 str., izdavač: Dereta, prevod: Miloš Mitić) je po mom skromnom sudu jedna od najboljih biografija o nekom umetniku naših dana. Moram da priznam da sam sa mnogo skepse prišao čitanju ove knjige, jer sam malo sit biografija poznatih zvezda iz medijskog sveta, pogotovu onih biografija koje nose naznaku ”autorizovana”. Najčešće su to bljutave priče, ”od kolevke pa do groba” (imaginarnog, jer neki podvižnici su još živi, ljubila ih majka), hagiografije koje se, i kad dotiču skandaloznu stranu života, kreću ivicom nekritičkog obožavanja sve zlorabeći široku popularnost odabrane veličine.
Cohenovu biografiju potpisuje Liel Leibovitz, doktorirao na newyorškom univerzitetu Columbia, predavač digitalnih medija na univerzitetu New York, autor, između ostalog, dobro dokumentovane knjige ”Lili Marlene – the Soldiers Song of World War II”. Autor je imao pristup Cohenovoj arhivi koja je pohranjena u nekoliko važnih biblioteka (vrlo mudro od čoveka koji je osetio lepet anđela smrti kad je pre nekoliko godina pao na sceni u Portugaliji i, zahvaljujući požrtvovanom trudu lekara, preživeo najveću krizu svog života). I evo ga, mimo lekarskih preporuka da se mane javnih radova na sceni ponovo obilazi svet. Buntovnik sa mnogo razloga.
Prokopavši gomile papira i dokumenata, Leibovitz prati život mladog čoveka koji je najpre pisao stihove, čitao ih po barovima i zamračenim klubovima, dok se muzikom diskretno bavio sa svojim drugarima, bez većih pretenzija. U 30-oj godini je objavio ”Divne gubitnike” i bio zbunjen gromkim odzivom. Ali pre toga je objavio knjigu stihova ”Hajde da poredimo mitologije”, koju je u kritičkom prikazu pohvalio i čuveni teoretičar Northrop Frye. Njegova druga pesnička knjiga ”Cveće za Hitlera” zbunila je čitalište gorkom ironijom i ukazivanjem da svako zlo ima potporu glupaka i neznalica.
Sledeća knjiga stihova ”Snaga robova” je objavljena u beogradskom BIGZ-u krajem sedamdesetih (prepev Vlade Bajca, osnivača i današnjeg urednika Geopoetike). Knjiga je pre objavljivanja imala čudnu putanju. U redakciju dnevnog lista banuo je meni nepoznat mladić, predstavio se i rekao: ”Urednici BIGZ-a su mi rekli da vi procenite da li valja objaviti ovu knjigu i lepo bi bilo da napišete predgovor”. Knjiga je bila pozamašna, do tog trenutka sam znao dva romana (i danas posedujem engleska izdanja tih knjiga).
Imao sam načelnu primedbu: zašto prevodilac nije načinio izbor iz svih dosadašnjih pesničkih kjiga L. C-a. Bajac mi je rekao da će neko drugi objaviti njegove prethodne knjige. Čudno, Bajac je osnivač i glavni u Geopoetici, mogao je da objavi i pesničke Cohenove knjige, ali ništa. Ipak objavio je dva romana, OK.
Leibovitzeva knjiga otkriva mnoge pojedinosti iz pesnikovog života, njegovu opsesiju da svoje intimne i zavodničke tlapnje prožima aluzijama i referencama na judaizam, hrišćanstvo i zen-budizam. U ovom srpskom izdanju je promenjen naslov ”Broken Hallelujah” (Oštećena molitva), previše zagonetan za naše ukuse.
Jedan od prelomnih trenutaka u Cohenovom životu (bilo ih je mnogo) bejaše ponuda da u montrealskoj jevrejskoj zajednici krajem 1964. održi predavanje o poeziji Abrahama Mosesa Kleina. Reč je o jednom od uzora u Cohenovom pesničkom sazrevanju.
Pred golemim auditorijem za te prilike mladi pesnik je održao predavanje koje je ocenjeno kao svetogrđe. Žestoko se obrušio na kanadsku jevrejsku zajednicu, koja zajedno sa industrijskim društvom prema siromašnima i učenima gaji samo prezir. Uzgred je potkačio Kleina kojem je mnogo dugovao tvrdeći da je postao pajac, jer je ”propovedao ljudima koji su najviše od svega prezirali njegov poziv.
Primao je novac. Izabrao je da bude sveštenik i da štti rituale”. Ali najveći gnev dela prisutnih izazvalo je Cohenovo poimanje proroka kojima nije zadatak da predviđaju budućnost, već, po njemu, da razumeju svoje doba. Kako navodi Leibovitz, njegove reči o ubistvu Boga, prorocima kao izdajnicima i bezdušnim bogatašima razjarili su mnoge u publici. Predavanje je prekinuto, zakazan je nastavak za sedam dana, ali je Cohen, kojem je prekipelo, odmah odleteo za Grčku, na ostrvo Hidra gde je imao kućicu za pisanje i meditacije.
Dve godine kasnije Cohen se opredeljuje, pod uticajem Boba Dylana, za karijeru modernih trubadura. Piše pesme i sam ih izvodi, ali njegov ulazak u rock i estradne vode izaziva podsmeh: zar nije čovek starinski obučen, sa fedora-šeširom malo mator za tu oblast! Suprotno od toga: njegova muzička karijera je jedna od najsuptilnijih i najsjajnijih. Postepeno je gradio svoju publiku i stekao harizmu.
Analizom njegovih stihova Leibovitz pokazuje kako Cohen stvara diskretnu mrežu aluzija na etičke stavove velikih svetskih religija služeći se ironijom, pa i crnim humorom, kad valja podsetiti na podeljeni svet. U vreme kubanske krize našao se u Havani i bio isporučen nazad (srećno je prošao) jer su Castrovi bezbednjaci sumnjali da ovaj stranac radi za CIA-u!
Kad se 1985. našao u Varšavi i priredio koncert pred 60.000 ljudi, Valensa mu je predložio da zajedno istrče na binu. Cohen se usprotivio i rekao: Nemoj da pravimo politički miting, mogu ja i drugačije. I izrekao je svoju veliku naklonost prema borbi poljskog naroda za slobodu. Sa Valensom na sceni, to bi dobilo drugačiji prizvuk.
U Tel Avivu je 2009. masa od 60 hiljada poštovalaca ispunila najveći fudbalski stadion u zemlji. Cohen je između pesama pominjao da su u njegovom srcu i Palestinci. Potom je pokušao da ubedi izraelske vlasti da ga puste da u Ramali, nezvaničnoj palestinskoj prestonici, ponovi istovetan program. Oštro su ga upozorili da digne ruke od te jeretičke ideje. Samo što ga nisu uhapsili!
Ono što su mnogi Cohenovi poštovaoci znali pokazuje ova knjiga: pesnik najskrivenijih osećanja (ljubavnih) je čovek besprekorne moralnosti, koja ponekad može da bude nekom, u ovom podeljenom i nepravednom svetu, kost u grlu.
Kad je 2009. održao koncert u beogradskoj Areni za petnaestak hiljada ljudi, doživeo je ovacije i znake velikog pštovanja, kao i na mnogim drugim mestima. Koncert je bez pauze trajao 3 časa i 8 minuta. Izlazeći u mrklu noć, oko sebe sam video samo ozarena lica svih generacija.
Lepa je vest da Cohen ne prestaje, da se ne da.
Kakav utisak autentičnosti, kakva doslednost!
Ne bi me začudilo da uskoro ponovo poseti Beograd i Zagreb. Njegova misija na zemlji nije nemoguća, kao u onom američkom blockbusteru, već jedino moguća. Pesnikovo prokletstvo, nesumnjivo.
Umro je Lou Reed, a ja sam baš taj dan, prije nego što sam to saznao, možda baš u trenutku kad je odlazio s ovog svijeta, počeo kopati po svojim vinilima tražeći što bih slušao. I prvo što mi je palo na pamet, bio je on. Počeo sam listati vinile tražeći albume koje volim, ”New York” i ”Blue Mask”. Ali zaustavio sam se na Lightnin’u Hopkinsu, odustao od Reeda i odabrao ploču starog bluzera ”The Great Electric Show and Dance”. Poslije ću, ima vremena, pomislio sam.
I onda sam nakon nekoliko sati na stranici magazina Uncut pročitao vijest. Poznati američki glazbenik umro je u 71. godini. Nije bio službeno potvrđen uzrok smrti, no znao sam da je u svibnju bio na transplantaciji jetre. Nakon toliko godina alkohola i heroina jetra mu je potpuno stradala, ali je on poslije operacije na svojoj stranici napisao kako je jači nego ikada.
Pročitavši vijest o smrti, na svojoj stranici na Facebooku stavio sam post s porukom ”Ode majstor: ‘Lou, it’s the beginning of a great adventure'”. To je stih iz njegove pjesme ”Beginning Of A Great Adventure” s albuma ”New York”, u kojoj priča kako je saznao da će dobiti dijete. Kad je riječ o slučajnosti, dodat ću još kako mi je bilo drago kad sam ubrzo pročitao da je i David Bowie na svom portalu napisao istu poruku: ”He was a master.”
Uz tu rečenicu na Facebook sam stavio i link na pjesmu ”Last Great American Whale” s istog albuma. Ta pjesma o onečišćenju i ekološkim katastrofama koje uzrokuju bezobzirni i licemjerni Amerikanci ima izvrsnu zadnju strofu i duhovito opasan zadnji stih: ”They say things are done for the majority / Don’t believe half of what you see and none of what you hear / It’s like what my painter friend Donald said to me: ‘Stick a fork in their ass and turn them over, they’re done’.” Volim taj zadnji stih zbog njegove rock’n’roll-jednostavnosti i izravnosti i citiram ga kad mi seronje dižu živce, a trebam ostati priseban i cool.
Rođen u Brooklynu 1942., Reed je bio gitarist i vođa The Velvet Undergrounda. Poznata je ona izjava Briana Ena o njihovu prvome albumu, nazvanome ”Velvet Underground and Nico”, slavnome i po crtežu banane na naslovnici koju je dizajnirao Andy Warhol: ”Tog je albuma u početnoj tiraži prodano samo deset tisuća primjeraka, ali svi koji su ga kupili, prije ili poslije osnovali su svoj bend i mijenjali povijest.”
Grupu je osnovao 1964. s Johnom Caleom, koji je u povodu Reedove smrti objavio vrlo tužnu izjavu: ”Stigla je vijest koje sam se najviše bojao, praćena osjećajem knedle u grlu i rupom u želucu. Dva klinca imala su priliku davno se susresti i 47 godina poslije voljeli smo se i mrzili na isti način – ne mogu shvatiti da sam ga izgubio. Ništa ga ne može zamijeniti, nema digitalnoga ili virtualnog ispunjenja… Slomljen sam, za sva vremena. Za razliku od mnogih sa sličnim pričama, mi smo naš najbolji bunt i bijes pružili na vinilu kako bi svijet uhvatio našu iskru. Radost koju smo dijelili prije samo nekoliko tjedana zauvijek će me podsjećati na ono što je bilo dobro između nas.”
