Poslednjih nekoliko godina u našim medijima je bučno praćena marketinška kampanja da Beograd dobije značku Evropske prestonice kulture u 2020. Stvar je predstavljana maltene kao čista formalnost: članovi gradske komisije obilazili su svet i javljali o podršci. Od koga? Od onih koji nisu mogli da utiču na izbor. Imali su neke propagandne materijale koji su delovali uopšteno, u stilu lepih obećanja. A iza njih, u surovoj stvarnosti? Zatvoreni muzeji (koji će možda sačekati još koju deceniju da bi bili otvoreni), uništena bioskopska mreža, osirotela pozorišta sa jednom premijerom po sezoni. I sa projekcijom da se do 2020. krene naniže.

 

Ipak, iz Evropske unije stigla je vest da su za 2020. zvanja kulturne prestonice dobile Irska i Hrvatska. Koji gradovi? Umesto glavnog grada (poslednjih godina Slovenija i Portugal nisu odredili svoje glavne gradove, već neke manje), ove zemlje će tek same odabrati koji gradovi će biti kulturne prestonice.

 

Hrvatska ministarka kulture Andrea Zlatar pozvala je sve naseobine sa više od 25.000 stanovnika da se prijave, poštujući uslove i kriterije. Predizbor će biti do 17. marta sledeće godine, a sredinom 2016. će biti određen grad. Postoji uteha za Srbiju: može da konkuriše za neku godinu kasnije. Da vidimo koji će srpski grad dobiti priliku da ponudi nešto osim noćnih divljanja na splavovima, slaninijade, kupusijade i sličnih umotvorina.

Ostavimo sad po strani šta će biti u nekoj budućnosti, u kojoj mnogi od nas više neće biti prisutni (…). Iz našeg nezadovoljstva onim što nam je ponuđeno kao zvanična kulturna politika (retorička pleva, nasleđena iz nekih soc-samoupravnih vremena) ili onim što zatičemo kao ponudu kulturnih zbivanja iz dana u dan teško je prepoznati koliko toga zadovoljava visoke kulturne standarde, bez kojih nema ozbiljnih razgovora o stvaralačkim dometima od trajnijeg značaja

 

Ostavimo sad po strani šta će biti u nekoj budućnosti, u kojoj mnogi od nas više neće biti prisutni (to je kozmička pravda, nema jadikovanja nad tom činjenicom). Iz našeg nezadovoljstva onim što nam je ponuđeno kao zvanična kulturna politika (retorička pleva, nasleđena iz nekih soc-samoupravnih vremena) ili onim što zatičemo kao ponudu kulturnih zbivanja iz dana u dan teško je prepoznati koliko toga zadovoljava visoke kulturne standarde, bez kojih nema ozbiljnih razgovora o stvaralačkim dometima od trajnijeg značaja.

 

Kao kritičar kulture i medija, prisutan u novinama blizu pet i po desetleća (nema bojazni, neću još dugo, na radost mnogih kojima sam na putu bio, u njihovom pobedonosnom usponu ka vrhuncima), poslednjih godina sam naletao na pitanja sa raznih strana, često doslovno na ulici: da li smatram da je Beograd kulturna metropola, zašto nisam zadovoljan dosegnutim i postignutim. Trudim se da suzbijem stid i zadržim građansku razinu ophođenja; da li da se branim time da sam u ovom gradu rođen, proveo ceo vek u njemu?

 

Takve reči lako ne izgovaram. Ali, nervoza koja vlada oko tako postavljenih pitanja samo pokazuje koliko smo ugrozili kritičku percepciju kulture u kojoj dišemo i opstajemo. Trovanje nacionalističkom retorikom, podgrevanje paranoje da nam susedne kulture (do juče bratske, ma koliko mi u tom izrazu prepoznavali preterivanje) nešto prete, oduzimaju, ugrožavaju ostavlja trag. Valja li izneti primere?

 

Kako se približava istorijski datum pucnja Gavrila Principa u austrougarskog prestolonaslednika (i ne samo u njega, ubijena je i njegova supruga sa plodom u sebi, ali to je za mnoge zanemariva sitnica), ispisuju se nebrojeni feljtoni. Na svakom novinskom kiosku nude vam se tri-četiri knjige iz pera ljudi koji nisu istoričari po obrazovanju i profesiji, ali koji pokušavaju da nas ubede kako je obavljen patriotski zadatak, kako bi Veliki rat (tad se nije zvao Prvi svetski, jer se nije ni znalo da će za njim uslediti Drugi) inače izbio.

Kao da deo akademske javnosti nije dobio ono što je tražio. Ali taj deo kulturne ”elite” inače retko zaviruje u pozorište i knjige. Pred njiima su važniji patriotski zadaci. To se videlo i kad je nedavno u 93. godini preminuo ”otac nacije” Dobrica Ćosić. Najstariji list na Balkanu je tom tužnom oproštaju posvetio tri stranice lista (!), a refleksije o književnoj ulozi ovog pisca ponudili su ljudi od kojih nijedan nije književni kritičar ili istoričar

 

Za to vreme na pozorišnim scenama su dve značajne predstave o tragičnoj sudbini Gavrila Principa: ”Mali mi je ovaj grob” Biljane Srbljanović i ”Zmajeubice” Milene Marković. Iza tih izuzetnih ostvarenja, osim nekoliko rutinskih recenzija, ostao je priličan muk.

 

Kao da deo akademske javnosti nije dobio ono što je tražio. Ali taj deo kulturne ”elite” inače retko zaviruje u pozorište i knjige. Pred njiima su važniji patriotski zadaci. To se videlo i kad je nedavno u 93. godini preminuo ”otac nacije” Dobrica Ćosić. Najstariji list na Balkanu je tom tužnom oproštaju posvetio tri stranice lista (!), a refleksije o književnoj ulozi ovog pisca ponudili su ljudi od kojih nijedan nije književni kritičar ili istoričar.

 

Uzgred, kad su umirali Ivo Andrić, Miloš Crnjanski, Meša Selimović, Danilo Kiš, u tom listu (tada sam tamo bio urednik i znam o čemu govorim) za oproštaj od tih velikana bila je dovoljna stranica lista.

 

Govorimo o gubitku kritičke mere i građanske pristojnosti (kakav starinski pojam, poodavno bačen u blato). U vrhu naslovne stranice mladi istoričar (ogradio se, nije mnogo upućen u književnost, ali je mimo te ograde nesmetano krenuo u provaliju) mrtav ladan je napisao da je D. Ć. po značaju i uticaju nadmašio Andréa Malrauxa. Na kom prostoru, rodnoj Velikoj Drenovi ili malo bliže Beogradu, do obronaka Avale?

 

Ako je to prošlo nečije uredničke ruke (a jeste, zato nam je novinarstvo na prepoznatljivom nivou), onda znači da niko nema pojma da je dotični francuski pisac sudelovao i svedočio Kineskoj revoluciji dvadesetih godina, da je u Španskom građanskom ratu bio na strani Republike protiv fašista (kao komandant avijacije), da je bio jedan od vođa francuskog Pokreta otpora, a posle rata neprevaziđeni ministar kulture i tvorac Imaginarnog muzeja, uz desetak  fascinantnih knjiga. Da je samo napisao kratak roman ”Altenburški orasi” (sve njegove knjige su u nas objavljene), bilo bi dovoljno. Toliko o tom provincijskom poređenju, koje dovoljno govori o klaustrofobiji koju neguje veliki deo naše akademske elite.

U ovoj maloj zemlji na Balkanu ima ukupno 114 filmskih festivala, međunarodnih smotri, programskih celina. Podatak je uzet iz arhive Ministarstva kulture, gde se slivaju zahtevi za sufinansiranje. Samo u glavnom gradu ima petnaestak festivala te vrste, a tome valja dodati književne festivale (od Krokodila do opskurnih smotri kultura pravoslavnih zemalja, kao da je oznaka pravoslavno neka vrednosna odrednica)

 

Jednu kulturnu metropolu ne čine samo institucije (okrnjene i nagrižene iznutra), festivali, jubileji. Bitan je i duh kritičke otvorenosti prema stvaralačkim ostvarenjima drugih, većih ili manjih, kultura svejedno. Taj duh je potisnut na marginu, ali je važno da ga još ima.

 

U ovoj maloj zemlji na Balkanu ima ukupno 114 filmskih festivala, međunarodnih smotri, programskih celina. Podatak je uzet iz arhive Ministarstva kulture, gde se slivaju zahtevi za sufinansiranje. Samo u glavnom gradu ima petnaestak festivala te vrste, a tome valja dodati književne festivale (od Krokodila do opskurnih smotri kultura pravoslavnih zemalja, kao da je oznaka pravoslavno neka vrednosna odrednica). Teško je sagledati šta se sve valja između gradskih zidina uz zvučne najave festivalskih povezivanja u raznim stvaralačkim disciplinama i sa zvučnim programskim praporcima (postmoderno, performans, instalacije, virtuelni i simulakrum svetovi).

 

Neka bude, neka cvetaju svi cvetovi, što rekao klasik Deng Sijao Ping. Nevolja je što tu silesiju događaja, ivenata (event je iz engleskog preseljen u ovu nedođiju, sa gubitkom svakog prepoznatljivog značenja) najčešće ne prati nikakav kritički osvrt ili komentar, ako izuzmemo burazersko-pajtaško tapšanje po ramenu (ponekad u medijima koji su nekad smatrani ozbiljnim).

 

Najčudnije stvari se događaju kad se najave značajni jubileji. Njegoševa godišnjica je protekla muklo, u natezanju da li je Njegoš srpski ili crnogorski velikan, bez obnovljene kritičke recepcije autora koji je ostavio ”Gorski vijenac” i ”Luču mikrokozmu”.

 

Senku na jubilej Miloša Crnjanskog bacio je pokušaj (strastven i sistematičan) da se na nivo jedinstvene romaneskne celine ”Seobe” i ”Druga knjiga Seoba” dignu njegovi polemički, novinsko-publicistički tekstovi iz ”Novog vremena” (prva polovina tridesetih, vreme Obznane i stavljanja komunista van zakona). Da je pisac nešto živ, rekao bi: Nemojte da me branite, molim vas! Jer je sam u svojim ”Embahadama” priznao svoje ideološke grehe i preterivanja. I zbog toga nije postao manji.

Ovih dana grupa mlađih teatrologa sprema se da obeleži godišnjicu (šest decenija) od prvog izvođenja Beckettovog komada ”Čekajući Godota”. Pre desetak godina marljivi istraživač Feliks Pašić je načinio dokumentarnu knjigu u kojoj su o prvom izvođenju ove predstave u ateljeu Miće Popovića svedočili očevici, pisci, kritičari, teatrolozi. Sakupio je dragocene iskaze Mihiza, samog Miće Popovića, učesnika predstave Ljube Tadića, Radeta Markovića…

 

Ovih dana grupa mlađih teatrologa sprema se da obeleži godišnjicu (šest decenija) od prvog izvođenja Beckettovog komada ”Čekajući Godota”. Pre desetak godina marljivi istraživač Feliks Pašić je načinio dokumentarnu knjigu u kojoj su o prvom izvođenju te predstave u ateljeu Miće Popovića svedočili očevici, pisci, kritičari, teatrolozi. Sakupio je dragocene iskaze Mihiza, samog Miće Popovića, učesnika predstave Ljube Tadića, Radeta Markovića…

 

Svi su pričali zanimljivo, duhovito, sa mnogo pikantnih pojedinosti, ali samo oko jednog nisu mogli da se slože: da li to beše 1954., 1955. ili 1956.! Neverovatno, nikom nije palo na pamet da posle underground izvođenja (Beogradsko dramsko pozorište je odbilo gostoprimstvo), kad je stigao domu svom, da zapiše u beležnicu: danas, datum taj i taj, video sam ”Čekajući Godota”! Ali su se zato neki setili (kako, iz kog izvora!) da je Krleža bio mrzovoljan posle probne predstave u Beogradskom dramskom pozorištu. I, kao, to je presudilo. Neverovatna memorija o pogrešnom.

 

Ozbiljnu kulturnu metropolu čine ozbiljni ljudi koji sem sebe i svog ogromnog doprinosa nacionalnoj kulturi moraju da vide i još nekoga.

 

Za kraj ovog osvrta navešću jedan od najeklatantnijih primera zaborava (amnezija se ponekad namerno neguje na ovim prostorima, ali o tome drugom prilikom). Pre dvadesetak godina izbio je požar u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, rekonstrukcija je dugo trajala i onda je jednog dana priređeno svečano otvaranje. U velikom holu, na zidovima, bili su izloženi džinovski foto-portreti svih značajnih ljudi, upravnika, glumaca, od Bojana Stupice do nekih mlađih. Jedino je nedostajala slika prvog upravnika JDP, književnog i pozorišnog kritičara Elija Fincija (više nije bio među živima).

 

Kad sam na tu neprijatnu činjenicu skrenuo pažnju tadašnjem aktuelnom upravniku teatra, on mi je hladno odgovorio: Njega mnogi nisu voleli, a i nije bio mnogo značajan! A Finci je uspeo kao učesnik NOB-e i čovek ogromnog kulturnog ugleda da obezbedi pokretanje JDP i da iz Ljubljane dovede, sa mnogo ubeđivanja tamo gde treba, za umetničkog direktora Bojana Stupicu. To su činjenice, a podleganje amneziji kao stalni princip valjalo bi ukloniti iz temelja kulturne metropole. Kad bi to bilo tako lako!