autograf.hr

novinarstvo s potpisom

Oslobađanje ”Zvezde”

Autor: / Leave a Comment

U kultnom filmu Slobodana Šijana i Duška Kovačevića ”Maratonci trče počasni krug” ima ona scena kad klinci, nagrađeni nekom sićom, jure kroz varošicu i viču: Ponovo radi bioskop! U današnjem osetljivom trenutku, kad sve u kulturnom i društvenom polju deluje uzdrmano i sklono osipanju, teško je bilo očekivati da neki događaj može da se izdvoji.

 

Mesecima traje štrajk sedam hiljada advokata koji je blokirao srpsko pravosuđe (ministar, miljenik Malog i Velikog, ne odstupa), traje štrajk prosvetnih radnika (sa minimalnim održavanjem nastave), štrajk zdravstvenog osoblja (sem u urgentnim slučajevima), legendarni Filozofski fakultet je poduže blokiran jer se dekanat nateže oko nekih minornih zahteva pobunjenih studenata (zaplašujući javnost da će uskoro morati policija da, nedajbože, interveniše).

 

I unutar svega toga nešto što nije štrajk ili blokada, već pozitivna akcija. Grupa mladih filmskih autora i studenata provalila je u poodavno zaključan bioskop ”Zvezda”, odmah preko puta Gradske skupštine, na Terazijama, preduzela akciju čišćenja i deratizacije i pokazala da ”ponovo radi bioskop”!

I unutar svega toga nešto što nije štrajk ili blokada, već pozitivna akcija. Grupa mladih filmskih autora i studenata provalila je u poodavno zaključan bioskop ”Zvezda”, odmah preko puta Gradske skupštine, na Terazijama, preduzela akciju čišćenja i deratizacije i pokazala da ”ponovo radi bioskop”! U obilju depresivnih događanja ova akcija pod naslovom ”Pokret za okupaciju bioskopa” digla je na noge celokupnu kulturnu javnost

 

U obilju depresivnih događanja ova akcija pod naslovom ”Pokret za okupaciju bioskopa” digla je na noge celokupnu kulturnu javnost. Posle sedam godina zatvaranja očiju pred gangsterskom privatizacijom 14 beogradskih bioskopa (izvedenom voljom ondašnjih gradskih vlasti, sa udelom u deobi plena) dugo zakatančen nekadašnji bioskop ”Zvezda” osvojen je i sada se tamo održava neprekidni filmski festival.

 

Proteklih dana podrška pristiže sa svih strana. To je zasad sve na golim rečima. Što će reći: niko nema hrabrosti da zaviri u papire koje je potpisao tajkun (u međuvremenu odležao na robiji, vratio deo pljačke, ali od toga za kulturu nikakve vajde). Pomenuti (iz ondašnjeg Dinkićevog štaba) nije ispunio najvažniji uslov: dve godine produžetka bioskopske delatnosti, dovoljno da mu se oduzmu stečena prava i da se gradu vrate bioskopi.

 

Barem četiri koja su između dva rata gradili bogati Beograđani: ”Zvezda” (nekadašnji ”Koloseum”), ”20 oktobar” (nekadašnji ”Luksor”), ”Jadran” i ”Balkan” ne sa namerom da se tamo danas usele kockarnice i striptiz barovi. Sadašnja retorička podrška mladim filmskim entuzijastima je opasna, jer se izgleda čeka zamor ljudskog materijala. A traži se da se samo pogledaju ugovori i reši stvar za 2 minuta. Ima li hrabrih u kovitlacu serijskih pljački i korupcije?

 

Pošto sam u nekoliko navrata već doticao ovu kriminalnu privatizaciju (pred zakonom i u medijima neprestano se pominju 24 sporne privatizacije, ali se ništa ne pokreće sa mrtve tačke, pogađate zašto!), ovde moram da dodam neka podrobnija objašnjenja.

 

Posle rata stvoreno je javno preduzeće ”Beograd film” sa zadatkom da brine o prikazivanju filmova u glavnom gradu. Negde početkom šezdesetih u Beogradu je bilo četrdesetak bioskopa, ali se desetak godina kasnije ova brojka istopila: otpali su neki bioskopi po lokalnim i vojnim domovima kulture. U međuvremenu je filmski medij doživeo nekoliko tehnoloških revolucija (unapređenja), ali se ništa bitno nije ulagalo u prestonične bioskope, tako da je njihova tehnička baza ostala na nivou pre uvođenja sinemaskopa, stereo-ozvučenja, nove digitalne tehnologije.

Posle sedam godina zatvaranja očiju pred gangsterskom privatizacijom 14 beogradskih bioskopa (izvedenom voljom ondašnjih gradskih vlasti, sa udelom u deobi plena) dugo zakatančen nekadašnji bioskop ”Zvezda” osvojen je i sada se tamo održava neprekidni filmski festival

 

Uz ogromno osiromašenje radnog naroda, naraslu pirateriju video-izdanja u uličnoj ponudi (najnoviji holivudski hit i danas se u Knez Mihajlovoj može kupiti za dva evra!) bioskopi su propadali i samo se čekalo kad će biti, smišljenom akcijom lokalnih dilbera, prodati kao staro gvožđe. A iza ugla su čekali tajkuni, nafatirani novom tranzicijskom pljačkom, da te prostore pretvore u kockarnice i striptiz barove.

 

U trenutku kad je gradska skupština predala mrežu od 14 bioskopa Agenciji za nekretnine, sedam bioskopa je već bilo zakatančeno i prepušteno olimpijadi miševa i bubašvaba, a sedam je bilo na izdisaju – jer malo ko je imao volje da gleda filmove u uslovima provincijskih domova kulture od pre pola veka.

 

Gradska uprava je krajem 2007. prodala mrežu od 14 bioskopa novokomponovanom tajkunu Nikoli Đivanoviću za 9,3 miliona evra, a ovaj je trostruko naplatio ovu investiciju već prvom transakcijom nekom tranzicijskom moćniku. Odmah po objavljivanju ovog skandaloznog čina (podvlačim: ”Beograd film” nije bio vlasnik bioskopa, već samo onaj ko održava ovo javno dobro) napisao sam dva oštra komentara podvlačeći da je diletantizam gradske uprave verovatno potpomognuta vladajućom koruptivnom tehnikom koja se nazivala ”deset odsto”.

 

U julu sledeće godine zazvonio mi je telefon i javio mi se pomenuti Đivanović. Pozvao me je na kafu i konsultaciju. Najpre sam mislio da odbacim svaku mogućnost susreta, ali, na drugoj strani, kopkalo me je da vidim ”licem u lice” ovog junaka nove mafijaške estrade. Otišao sam u kancelarije novog vlasnika ”Beograd filma” (ovih dana sam iz njegove nekadašnje fotelje dao intervju pred kamerama ovog Pokreta!), dočekao me je mlad čovek prepoznatljivog nastupa (glavni junaci sličnih marifetluka, tandem Kolesar – Janjušević, već su prošetali kroz medije, prošli tobož neke istražne radnje i – od toga ništa!)

 

Ponudio me je kafom, pored njega je bio neki njegov saradnik (znao sam ga kao zalutalog u svakom pogledu). Rekao mi je NĐ da je čitao moje komentare, da se na mene ne ljuti (čuj, kakvo milosrđe!). Rekao mi je da je sve bilo legalno.

Uz ogromno osiromašenje radnog naroda, naraslu pirateriju video-izdanja u uličnoj ponudi (najnoviji holivudski hit i danas se u Knez Mihajlovoj može kupiti za dva evra!) bioskopi su propadali i samo se čekalo kad će biti, smišljenom akcijom lokalnih dilbera, prodati kao staro gvožđe. A iza ugla su čekali tajkuni, nafatirani novom tranzicijskom pljačkom, da te prostore pretvore u kockarnice i striptiz barove

 

Zamolio sam ga da mi pokaže ugovor sa Agencijom. Nema problema, reče i predade mi snop papira. Bilo je tamo stavki koje nisam ni pokušao da razaznam, ali sam našao ključnu – preuzeo je obavezu da u funkciji održi do tada aktivne bioskope – rok: dve godine.

 

Kad sam ga zapitao da li će voditi računa o ovoj obavezi, nadmoćno se nasmejao. Zar mislite da sam ja budala? Nisam otvarao akademski spor da li je budala ili bandit, ali sam mu skrenuo pažnju da sud lako može da proceni narušavanje ove stavke i vrati nekretnine pređašnjem vlasniku, gradu. Dasa se nadmoćno osmehnuo: koji sud! Mnogo je bolje znao kako se naše klimavo pravosuđe drži pred ovim mahinacijama. Kraj razgovora.

 

Pre toga mi je ipak rekao da je smislio dobitničku varijantu: ponudiće jednom uglednom filmskom reditelju da jedno vreme vodi bioskop ”Balkan” kako on smatra da može. Ne znam da li je u tom trenutku već imao u rukavu ime Darka Bajića, vlasnika međunarodne firme Magic Line.

 

Uglavnom, već na jesen svečano je ”Balkan” proglašen art-bioskopom za autorske filmove, naša lakoverna filmska javnost, koja do tog trenutka nije pisnula, progutala je udicu, uz veliku medijsku pompu krenuo je bioskop sa Bajićevim propalim spektaklom ”Na lepom plavom Dunavu” i još ponekim filmom, ispred bioskopa otvoren je, po uzoru na Hollywood, Bulevar sumraka sa nekoliko imena uglednih filmskih ljudi ispod staklene ploče. Godinu dana kasnije zatvara se ”Balkan”, a kad prođete pored i potražite one ploče, jad: uništena su i razbijena znamenja naših velikana.

 

I dalje bez ikakvog protesta u javnosti Đivanović je preostale bioskope ”deponovao” na neke fiktivne firme, u decembru 2010. je prodao još četiri bioskopa, a onda je uhapšen marta 2011.

 

Optužnica, smešna, kao ona čuvena iz američkog pravosuđa kad su Al Capone i Bugsy Siegel bili tuženi zbog neplaćanja poreza. Đivanoviću je kazna od tri godine smanjena na dve, nagodio se sa Tužilaštvom da državi isplati 3,1 milion evra. Nešto od toga je vratio, ali naša kultura od toga nije dobila ne cent. Od robijanja Đivanovićevog nismo imali nikakve vajde, jer ostaje ono kapitalno pitanje: može li deo bioskopa da se vrati radnom narodu?

I tu je sada velika opasnost. Sve je to razrađena retorika, ali ako se ne pokrenu institucije i ne preseče stvar (…), energija mladih se troši iz dana u dan. Bio sam kod njih, govorio pred njihovim kamerama, ponudio sam sve što mogu. Video sam da dolaze i stariji Beograđani, donose hranu (…) Iz razgovora sa onima koji vode ovu akciju video sam veliku zrelost: odbijaju ma kakvo svrstavanje pod neku partijsku zastavu, njih zanima samo da se održi bioskop koji je sedam godina bio zasut prašinom i otpadom

 

Sad se vraćamo u sadašnjost: mladi filmski ljudi, koje predvodi rediteljka nagrađivanog filma ”Neposlušni” Mina Đukić, od 21. novembra održava svakodnevni, pa i noćni program, uz veliku podršku medija (konačno su se probudili i otkrili tajkuna u našoj filmskoj sredini!) i velikog dela kulturne, pa i političke javnosti. Deklarativnu podršku im je dao, podsećam, gradski sekretar za kulturu (uz opasnu ogradu: da ipak vidimo šta piše u pravnim papirima, čovek još nije imao vremena!), ljudi iz Ministarstva kulture, Republički odbor za medije i kulturu, mnogi istaknuti filmski i kulturni radnici.

 

I tu je sada velika opasnost. Sve je to razrađena retorika, ali ako se ne pokrenu institucije i ne preseče stvar (vraćanje po ugovoru), energija mladih se troši iz dana u dan.

 

Bio sam kod njih, govorio pred njihovim kamerama, ponudio sam sve što mogu. Video sam da dolaze i stariji Beograđani, donose hranu, hrana im stiže iz obližnjih restorana gratis, sjajno. Neki građani prilažu novac!

 

Iz razgovora sa onima koji vode ovu akciju video sam veliku zrelost: odbijaju ma kakvo svrstavanje pod neku partijsku zastavu, njih zanima samo da se održi bioskop koji je sedam godina bio zasut prašinom i otpadom.

 

Kad sam ušao u sobu koja im služi kao osnovni štab, primetio sam u uglu plavokosu devojčicu koja na podu spava umotana u neko ćebe, ćilim, šta li! Rekoh domaćinima da ne možemo tu da razgovaramo da je ne probudimo (u drugim uglu, druga devojčica u snu!), a domaćini hladno rekoše: To je noćna smena, navikle su one.

 

Kad sam izašao na ulicu, udarile su mi suze na oči, jer me prizor one dece podsetio da se u mom domu tako spavalo u vreme bombardovanja Srbije 1999.

 

Ako današnja mladež mora da prolazi kroz ista iskušenja, a ne bude nikakvog pozitivnog ishoda, utonućemo konačno u civilizacijsku pomrčinu. A već se prilično smrknulo, kao u onoj fantastičnoj prozi Danila Kiša.

Odjavna špica

Autor: / Leave a Comment

Meni teče odjavna špica, reče mi jedan prijatelj na ulici, a ja se malo stresoh, jer smo približno godište. Odjavnu špicu valja u životu otpratiti do kraja, a to važi i za bioskopsku predstavu. Nažalost, kao što ste se nebrojeno puta mogli osvedočiti, za devedesetak odsto naših bioskopskih posetilaca odjavna špica nije sastavni deo filma, na prvi nagoveštaj približavanja kraja, uz prerani titl ”prevela Ana Vučković”, golema većina skače na noge lagane i juri ka izlaznim vratima.

 

Ako ste i vi u ovom delu građanstva, možda vam je mlaka uteha u činjenici da su filmski novinari i kritičari, s ređim izuzecima, najbrži u ovom u suštini nekulturnom postupku. I to ne samo u nas.

Na Kanskom festivalu, od blizu četiri hiljade akreditovanih, na novinarskoj projekciji, jedinoj na koju mogu da uđu sa svojim službenim propusnicama, jedva stotinak ostane do kraja sa pogledom uprtim u platno. I odmah znate: oni koji su odmah zagrabili ka izlazu više vole filmska muvanja, konferencije za štampu i prijeme nego sam film. Globalni fenomen

 

Na Kanskom festivalu, od blizu četiri hiljade akreditovanih, na novinarskoj projekciji, jedinoj na koju mogu da uđu sa svojim službenim propusnicama, jedva stotinak ostane do kraja sa pogledom uprtim u platno. I odmah znate: oni koji su odmah zagrabili ka izlazu više vole filmska muvanja, konferencije za štampu i prijeme nego sam film. Globalni fenomen.

 

Verovatno ste primetili da sve češće veliki filmski projekti više i nemaju uvodnu špicu, nego pune podatke o autorima, umetničkim saradnicima, glumcima, direktorima fotografije, lokacijama na kojima je sniman film možete da doznate tek iz odjavne špice. Iz odjavne špice osrednjeg holivudskog spektakla ”Sahara” sam doznao da sjajnu pesmu iz sredine filma peva senzacionalna pevačica iz afričke državice Benin Angelique Kidjo. Neki filmovi uz samu odjavnu špicu prate i dalje radnju filma, često sa ključnim raspletom priče.

 

Tako je pre petnaestak godina, na festovskoj projekciji Chabrolovog trilera ”Ceremonija” kad je gotovo celo gledalište (dvorana Centra Sava) već bilo u holu, završna sekvenca razotkrila da su ubice pronađene. Kad sam to u foajeu ispričao prijateljima, mislili su da sam dao mašti na volju.

 

Čak i ako ostavimo po strani da neki filmovi nude delove izostavljenog filmskog materijala (to sve češće čine holivudski majstori komedije), čitanje odjavnih špica podozrivijem gledaocu otkriva mnoge stvari. Tako da neki filmovi poput Scorseseovih (”Kundun”) i Bertoluccijevih (”Shattering Sky”) otkrivaju da su umesto Dalekog istoka ili neke druge udaljene zemlje pronašli pogodne lokacije u Maroku.

Pročitao sam desetak monografija o ovom filmskom čarobnjaku i tek nedavno iz jedne knjige doznajem da nijedan kadar nije snimljen u samom Riminiju! Gotovo ceo gradić je pažljivo rekonstruisan u čuvenom rimskom studiju Cinecitta. Koštalo je basnoslovno, ali je zato Fellini imao beskrajne mogućnosti da ponavlja sekvence, sve dok ne bi bio potpuno zadovoljan

 

Čuveni ”Gladijator” Ridleyja Scotta sa Russellom Crowom nije sniman, naravno, u izvornom Colosseumu (rimsko dobro je čuvano kao relikvija), nego nedaleko od prestonice Malte, gde i dan danas služi kao turistička atrakcija.

 

Kad je reč o mjuziklima, iz odjavne špice doznajemo da li glavni glumci sami pevaju ili koriste ”pozajmljene glasove”. Kad sam ove zime odgledao najnoviji film Braće Coen ”Inside Llewin Davis”, jedan od njihovih najboljih, koji govori o sudbini nepoznatog blues pevača, sabrata velikog Boba Dylana, sve vreme sam se pitao: da li glumac Oscar Isaac sam izvodi i peva tu gubitničku deonicu. I Odgovor sam dobio iz odjavne špice: da, na moje veliko zadovoljstvo. Hvala Braći Coen na višestrukom pogotku.

 

Neke špice ne otkrivaju sve, to je diskretno autorsko pravo. Veliki maštar i čarobnjak, mistifikator i snevač Federicko Fellini je posle svog antologijskog filma ”Amarcord” bezbroj puta pričao o svom rodnom Riminiju. O gradiću koji ima posebnu atmosferu i duh mediteranske neponovljivosti. Zapravo to je niz arhetipskih situacija koje je samo genije mogao da pretopi u maštariju o gradovima i ulicama našeg detinjstva.

 

Pročitao sam desetak monografija o ovom filmskom čarobnjaku, i tek nedavno iz jedne knjige doznajem da nijedan kadar nije snimljen u samom Riminiju! Gotovo ceo gradić je pažljivo rekonstruisan u čuvenom rimskom studiju Cinecitta. Koštalo je basnoslovno, ali je zato Fellini imao beskrajne mogućnosti da ponavlja sekvence, sve dok ne bi bio potpuno zadovoljan.

Dužina nekih odjavnih špica (credits) seže i do desetak minuta, sa beskrajnim nizom novih zanimanja koja nam ukazuju kakvi se radovi obavljaju u nečem što običan, neupućen gledalac poistovećuje sa intervencijom nazvanom photoshop. Ali nove kompjutersko-digitalne mogućnosti idu znatno iznad gledaočevih slutnji

 

Manje čuvana tajna bila je čuvena ulica Via Veneto, rimska ulica koja je dobila mitske dimenzije posle Fellinijevog filma ”La dolce vita”. I danas horde turista hrle ka ovoj ulici u nadi da će iza nekog ugla iskrsnuti Marcello Mastroianni sa Anitom Ekberg. Ali Fellini je u studiju načinio rekonstruisanu ulicu, izneverivši neke njene osobine (smanjena strmina).

 

Oni koji vole da prate doprinose umetnika u tehničkim disciplinama (a u filmu je sve povezano sa tehnologijom i njenim unapređenjima) mogu da primete da neki ozbiljni spektakli, koji nastaju na udaljenim tačkama sveta, imaju posebne snimateljske ekipe, ponekad ih je četiri-pet. Kasnije se celokupni snimljeni materijal postprodukcijski doteruje u studiju, te na kraju dobijamo ime glavnog direktora fotografije. Pažljivije oko, ipak, može da primeti da se delovi filma razlikuju u nijansama, što ne mora da znači da je sve ostalo pod kontrolom.

 

Uostalom, dužina nekih odjavnih špica (credits) seže i do desetak minuta, sa beskrajnim nizom novih zanimanja koja nam ukazuju kakvi se radovi obavljaju u nečem što običan, neupućen gledalac poistovećuje sa intervencijom nazvanom photoshop. Ali nove kompjutersko-digitalne mogućnosti idu znatno iznad gledaočevih slutnji. Gledalac ima pravo da ne razmišlja o svemu tome.

 

Da li filmska slika nastaje na klasičnoj 35-milimetarskoj traci (24 sličice u sekundi, 18 u epohi nemog filma) ili je reč o novim, digitalnim kamerama za nekog može da bude čisto akademsko pitanje. Ali film i tehnologija su neraskidivo povezani i prenebregavanje ove veze ponekad ipak ide na uštrb punog sineastičkog zadovoljstva.

Fantomski zdesna

Autor: / Leave a Comment

Kad god Srđan Dragojević snimi film, bioskopi i kina uzduž i popreko post-YU ”regije” otvaraju mu se širom: Dragojević se, naime, tržišno-kapitalistički rečeno, ”dobro prodaje”. Ono što on režira ili napiše, to se masovno gleda. Biće da za to postoje dva razloga ili dve grupe razloga: prvo, on je talentovan čovek; drugo, njegovi filmovi uvek su katalizatori neke aktuelne kolektivne traume. To o njima ne govori unapred ni dobro ni loše, ali nije nevažno da se ima na umu.

 

U prologu novog Dragojevićevog filma ”Atomski zdesna” stoji tvrdnja, razapeta preko celog ekrana kao svojevrsni uvodni moto, kako su u SFRJ socijalizmu radnici (nekad se govorilo: radni ljudi i građani) imali neotuđivo pravo na dve nedelje letovanja; ne sećam se tačne formulacije, ali to je smisao.

U prologu novog Dragojevićevog filma ”Atomski zdesna” stoji tvrdnja, razapeta preko celog ekrana kao svojevrsni uvodni moto, kako su u SFRJ socijalizmu radnici (nekad se govorilo: radni ljudi i građani) imali neotuđivo pravo na dve nedelje letovanja; ne sećam se tačne formulacije, ali to je smisao. Nekako se podrazumeva da se radi o letovanju na moru ili, u najgorem slučaju, za akvafobične, na nekoj popularnoj planini ili u banji…

 

Nekako se podrazumeva da se radi o letovanju na moru ili, u najgorem slučaju, za akvafobične, na nekoj popularnoj planini ili u banji (a ne o tavorenju kod babe i dede u Donjem Krompirištu kod Prnjavora), a podrazumeva se i to da je letovanje besplatno ili bar plaćeno po radikalno diskontnoj, ”sindikalnoj” ceni, pa još na bezbrojne rate koje blaženo obesmisli potmula inflacija. Pravi little man’s paradise.

 

Sto mu gromova, tu već imam problem s filmom ili možda sa sopstvenim minulim životom! Naime, mi nismo letovali svake godine na moru ili tako negde – u najboljem slučaju tek svake treće-četvrte godine – iako su moji roditelji, rekao bih, pripadali socijalističkoj srednjoj klasi. Valjda su imali druge prioritete, šta li? Ako je tvrdnja s početka filma ipak tačna, onda me je neko opljačkao, ali od koga danas da tražim obeštećenje kad je Sistem odavno propao? A ja, ispada, nisam prekomernim parazitiranjem na njegovim pogodnostima dovoljno doprineo njegovoj propasti.

 

A opet, Dragojević je moj vršnjak, mora biti da se sličnih stvari sećamo. Samo što je nevolja sa sećanjem to da je ono uvek nekovrsni izbor iz prošle stvarnosti, svestan ili nesvestan. Kada proradi ono što se naziva ”optimizam pamćenja”, prošlost postaje nalik onoj Hičkokovoj definiciji filma kao života lišenog dosadnih delova: ona biva, naime, lišena tamnijih strana, što je nužno izobličava u odnosu na ono što je bila dok još nije bila prošlost. To je verovatno neizbežno i ne mora da bude problematično ako se ne upotrebljava za problematično tumačenje sadašnjosti.

 

A ”Atomski zdesna” je film o sadašnjosti, ergo, film o kapitalizmu; možete ga nazvati tranzicionim, neoliberalnim, predatorskim, banditskim ili naprosto, eto, kapitalizmom bez dodatnih oznaka (tvrđi levičari ionako veruju da je svaki kapitalizam po naravi nužno takav i da drugačiji ne može ni biti, jer bi onda prestao da bude kapitalizam), od volje vam.

No istovremeno, bivajući filmom o prisutnom kapitalizmu, ”Atomski zdesna” je i film o odsutnom socijalizmu; njega više nema, on se pojavljuje samo kroz tvrdnju na početku filma i kroz poneki idilični, nostalgičarski odsečeni kadar iz starih filmskih žurnala. Socijalizam je, dakle, fantom, ali upravo kroz svoje odsustvo, to jest bivše prisustvo, kroz svoju nataloženost u nostalgičarski samocenzurisanom sećanju protagonista, on postaje centralni lajtmotiv filma…

 

Prodavci time-share apartmana negde na hrvatskom Jadranu zapravo su dileri Ničega (ideja je: prodaj mi ono što mi ne treba za pare koje nemam), a svoju robu uvaljuju onima koji zapravo ništa ni nemaju; to ih, prodavce, ne čini anđelima, ali ni zlikovcima, jer su i sami tek ucenjene žrtve koje jedan otkaz deli od beznađa, sitni kotačići u neprestanoj meljavi kapitalističke mašine koja ne sme da stane.

 

A njihovi klijenti, mahom deklasirana postsocijalistička, da prostite, polufukara skupljena s koca i konopca bivše Juge, ”pripadnici naroda i narodnosti” i nositelji odgovarajućih eksploatacijskih stereotipa (ili, ređe, njihovi razbijači) samo su sitni grebatori i dežurni kupci cigle koji bi da se očešu o besplatno letovanje, tj. da ”prevare sistem” kao što su, na neki drugi način, varali i socijalizam. E sad, kapitalizam je malo teže prevariti jer je on svaku moguću prevaru unapred ukalkulisao u svoj troškovnik, a njegov troškovnik je tako setovan da na koncu uvek pokaže plus…

 

Iz takve postavke proizilaze i neke vrline, ali i većina mana ovog filma, pre svega njegova povremeno baš iritantna tezičnost; no, neću se time podrobnije baviti, ovo nije filmska kritika. Interesantnije mi je nešto drugo. ”Atomski zdesna” je, kažem, film o kapitalizmu, to jest ”protiv” njega, film o jednoj bazično kvarnoj robi koju su zli dileri globalnih opijata uvalili neukim i naivnim otrocima socializma, lišenim imuniteta na tu vrstu zavođenja. I u tom je smislu ovaj film kapitalistički promućurna investicija, jer je baš sada idealan trenutak za takve filmove, slobodno tržište trenutno odlično reaguje na filmove protiv tiranije ”slobodnog tržišta” i njenih posledica.

 

No istovremeno, bivajući filmom o prisutnom kapitalizmu, ”Atomski zdesna” je i film o odsutnom socijalizmu; njega više nema, on se pojavljuje samo kroz tvrdnju na početku filma i kroz poneki idilični, nostalgičarski odsečeni kadar iz starih filmskih žurnala. Socijalizam je, dakle, fantom, ali upravo kroz svoje odsustvo, to jest bivše prisustvo, kroz svoju nataloženost u nostalgičarski samocenzurisanom sećanju protagonista, on postaje centralni lajtmotiv filma, savršeno nevidljiv, a savršeno dominantan i sveprisutan.

Kad ima sigurnost (”socijalizam”), tad vapije za slobodom, kad mu daš tu idealizovanu slobodu (”kapitalizam”), on se njom zagrcne, pa bi nazad u sigurnost. Ali, da mu je nekim čudom stvarno daš (da se ”socijalizam vrati”), koliko bi potrajalo pre nego što bi opet zakukao za ”slobodom”? Odgovor se lako nazire. A kapitalizmu je ionako svejedno, on na zalihama ima dovoljno i jedne i druge robe…

 

Sećate li se filma ”Bal na vodi”, ne američkog izvornika iz 1944. (Bathing Beauty) Džordža Sidnija sa Ester Vilijams, nego jugovarijante Jovana Aćina iz 1985.? Grupa nekadašnjih mladića okuplja se u Beogradu na sahrani nekadašnje gradske lepotice koju su zvali Ester; slatka ptica mladosti zauvek je odlepršala, a priča o njoj i njima vraća nas u zajedničku im prošlost, u dane ranog socijalizma, u sivilo, bedu, režeću tupost agitpropa i bande skojevaca koje jure ”giliptere” s makazama u rukama da ih šišaju. A ovi, pak, maštaju o nekom pravom, punom životu, koji je ”negde drugde”, nije Kundera to slučajno tako definisao pišući o istoj epohi.

 

Bivajući, dakle, u svom ”vidljivom” sloju filmom o prisutnom socijalizmu iz njegove prilično represivne faze, jugoslovenski ”Bal na vodi” postaje film o odsutnom kapitalizmu, to jest o ”Zapadu” i o ”slobodi” koji postoje Tamo Negde u prostoru i utoliko su divniji ukoliko su nedohvatljiviji. Muke počinju tek kad ih se dočepaš…

 

Ispada, dakle, da je ”Atomski zdesna” simbolička inverzija ”Bala na vodi”. Nije da je to bilo čija namera, nego stvari naprosto tako funkcionišu, to je ”duh vremena”.

 

Čemu nas sve ovo uči? Možda tek ovome: čoveku je nemoguće ugoditi. Kad ima sigurnost (”socijalizam”), tad vapije za slobodom, kad mu daš tu idealizovanu slobodu (”kapitalizam”), on se njom zagrcne, pa bi nazad u sigurnost. Ali, da mu je nekim čudom stvarno daš (da se ”socijalizam vrati”), koliko bi potrajalo pre nego što bi opet zakukao za ”slobodom”? Odgovor se lako nazire. A kapitalizmu je ionako svejedno, on na zalihama ima dovoljno i jedne i druge robe, to jest i antisocijalističke i antikapitalističke, a voljan je i da snima nove nastavke, samo ako tržište to traži.

Predgrađe

Autor: / Leave a Comment

Kad je Crni Đorđije tokom Drugog srpskog ustanka stigao na domak turske tvrđave (Kalemegdan), razapeo je šator na današnjem Tašmajdanu koji je bio iza zidina Varoši (Beograd). Bila je to ledina, još nenastanjena. Kasnije je tu smešteno groblje, a posle odlaska turske vojske sa beogradske tvrđave 1867. godine na Tašmajdanu je sagrađena Markova crkva i groblje je izmešteno. Danas je tašmajdanska zona deo starog istorijskog jezgra grada.

 

Ali nisam morao da odem toliko daleko. Još samo pre manje od četiri decenije, kad smo kao klinci pikali fudbal u dvorištu gimnazije na uglu Vojislava Ilića i Gospodara Vučića, ako bi lopta odletela sa one strane ulice, morali smo da se probijamo kroz kukuruze. To je bio kraj grada. Danas Beogradu administrativno pripadaju Sopot, Mladenovac i Obrenovac, udaljeni nekoliko desetina kilometara od središta grada. Šta je čemu ovde predgrađe?

Nikla su nova naselja na sve strane, najpre ponekad kao divlje naseobine, poput Kaluđerice, u kojoj danas žive i neki od najviđenijih ljudi ovog grada. Ako je legendarni Mihiz jednom izjavio da je cela Srbija prošireno predgrađe Beograda, danas bi se paradoksalno moglo reći da više nema predgrađa u tradicionalnom smislu, jer moderno poimanje teško prepoznaje ivice grada

 

Nikla su nova naselja na sve strane, najpre ponekad kao divlje naseobine, poput Kaluđerice, u kojoj danas žive i neki od najviđenijih ljudi ovog grada. Ako je legendarni Mihiz jednom izjavio da je cela Srbija prošireno predgrađe Beograda, danas bi se paradoksalno moglo reći da više nema predgrađa u tradicionalnom smislu jer moderno poimanje teško prepoznaje ivice grada.

 

Današnjim dvadesetogodišnjacima teško je objasniti da su na mestu današnjeg Novog Beograda pre šezdesetak godina bile samo peščare i baruštine i da je bilo mnogo skepse i tvrdokornog gunđanja kad su omladinske radne brigade krenule da raščišćavaju prostor za novi grad.

 

Do nedavno su nedoučeni novinari olako koristili ofucanu metaforu džinovske spavaonice. Danas to ne važi. Tamo, na Novom Beogradu su otvoreni novi biznis-centri, najmoderniji hoteli i avenije sa mnogo zelenila, univerziteti i obrazovni centri.

 

Nešto slično se kasnije ponovilo sa Banovim brdom. Kad sam nedavno prošetao ovim krajem (nije mi baš usput), imao sam utisak kao da šetam Broadwayom (onim londonskim, naravno). To je sada sređeniji deo grada, pogotovu ako ga uporedimo sa haosom u okolini Čubure i nekada prijatne okoline Bajlonijeve pijace. Ne zanima me ko sve tamo pere novce i šta se od kapitala valja, ali sada na Banovom brdu postoje dva od ukupno četiri beogradska moderna bioskopa: multipleks ‘‘Roda“ i ‘‘Šumadija“.

Potpuno je drugo pitanje šta se dogodilo se onim što se smatralo strogim jezgrom Beograda. Na samim Terazijama, gde je do pre dvadesetak godina bilo nekoliko sjajnih knjižara (Kultura, Nolit, Jugoslovenska knjiga), više nema nijedne knjižare sa širim izborom naslova. A bioskopi? Tužna priča. Nekada kultno mesto budućih sineasta – “20. oktobar“ – sada trune, baš kao i ‘‘Zvezda“ ili ‘‘Kozara“. Da ne pominjem nekada elegantni ‘‘Jadran“ na Trgu republike

 

Tu je i nekoliko lepih knjižara, pa oni koji imaju bolju kućnu biblioteku ili kablovsku ponudu u kući nemaju mnogo dobrih razloga da kreću ka središtu grada, osim ako nisu rešili da vide neku od novih pozorišnih premijera. Od parlamenta se gradskim prevozom stiže do Brda taman za toliko vremena koliko drugima treba od Karađorđevog parka do Trga republike.

 

Potpuno je drugo pitanje šta se dogodilo onim što se smatralo strogim jezgrom Beograda. Na samim Terazijama, gde je do pre dvadesetak godina bilo nekoliko sjajnih knjižara (Kultura, Nolit, Jugoslovenska knjiga), više nema nijedne knjižare sa širim izborom naslova. A bioskopi? Tužna priča. Nekada kultno mesto budućih sineasta – ‘‘20. Oktobar“ sada trune, baš kao i ‘‘Zvezda“ ili ‘‘Kozara“. Da ne pominjem nekada elegantni ‘‘Jadran“ na Trgu republike.

 

A sva pomenuta zdanja su dignuta do Drugog svetskog rata i morala bi biti pod zaštitom države. Koje države? Čeka se da sve propadne do kraja, pa da uz neku sitninu čuveni Kolesari i ‘‘šećeraši“ otkupe ove dragocene prostore. I onda dobijemo deseti kasino na samim Terazijama.

 

Pre nekoliko godina endogena megalomanija ovog prostora urodila je bučnom najavom kampanje za Beograd – kulturnu prestonicu Evrope u 2020. Gradska skupština imenovala je komisiju čiji su se članovi rastrčali po evropskim prestonicama vraćajući se sa krupnim obećanjima podrške, koja će tobož stići iz administrativnih tela Pariza, Londona, Beča…

Kao da pri izboru neko pita gradske strukture pomenutih gradova. A kad se razgrne prazna retorika, ostaje ponuda zabave na legendarnim splavovima (ozloglašenim okupljalištima krimosa, sponzoruša i turbo-treš elite). A od razvojnog kulturnog programa, multikulturalne prošlosti grada na razmeđama istoka i zapada –  samo prazna, bljutava retorika…

 

Kao da pri izboru neko pita gradske strukture pomenutih gradova. A kad se razgrne prazna retorika, ostaje ponuda zabave na legendarnim splavovima (ozloglašenim okupljalištima krimosa, sponzoruša i turbo-treš elite). A od razvojnog kulturnog programa, multikulturalne prošlosti grada na razmeđama istoka i zapada – samo prazna, bljutava retorika bez ikakve ozbiljne namere da se zaustavi propadanje velikih, nasleđenih zadužbina, od Kolarčeve i Igumanovljeve (najlepše zgrade, preko puta hotela ‘‘Moskva“ na Terazijama) do predivne porodične zgrade porodice Leko (na Slaviji), koja je izdata McDonaldsu (oni sačuvali ruševnu fasadu, hvala im).

 

Kad sam pre nekoliko godina bio u Kanadi, moj rođak koji je imao posao kao direktor gradske građevinske uprave poveo me je kolima svojoj kući i putovali smo čitav sat gotovo bez zastoja. Stigli smo u predgrađe poput njujorškog New Jerseya. Ovakva satelitska naselja koja su nasledila funkciju nekadašnjih predgrađa čine najlepše delove Pariza, Berlina, New Yorka, Londona…

 

Razvoj naših gradova je prepušten novim elitama (kakvo zvučno ime za nosioce divljačkog kapitalizma u fazi tranzicije!) i onda nije čudo kad se posle decenija javnih debata postojanje bioskopske mreže prepušta surovim zahtevima tržišta, kao što im je opstanak knjižara deveta rupa na svirali.

 

Zbog takvih ljudi je Isidora Sekulić jednom izjavila, pre sedamdesetak godina, da je Beograd zbir nekoliko palanki. Nadamo se da se to neće ponovo dogoditi na mnogo okrutniji način. Ali, kako je krenulo, ne piše nam se dobro.

Bioskop moje mladosti

Autor: / Leave a Comment

Ako se susretnete sa starim prijateljima, a niste se videli desetak godina ili nešto duže, eto prilike da obnovite sećanja na godine koje su vam bile zajedničke. Protokom vremena pamćenje postaje nepouzdanije, optimizam sećanja slaže deliće nekadašnje stvarnosti na  neobičan način. Nostalgija postaje najsigurnije pribežište. Da li?

 

Koliko mi se puta dogodilo da me prijatelji koje znam iz osnovne škole (u mom slučaju to su s kraja četrdesetih prošlog veka), zaspu slikama natopljenim nostalgijom. Dobro pamtim kako sam jednom prijatelju, koji mi reče kako su to bila lepa vremena, odgovorio suprotno: bila su grozna, bile su to godine velike nemaštine, hleb i maslac na tačkice (današnji dvadesetogodišnjaci da ne poveruju). Ali tada za bolje nismo znali i bili smo mladi.

 

Ima jedna sjajna anegdota iz sedamdesetih. Tito, Kardelj i svita šetali brdima oko Kranja, u nekom seoskom bircuzu sednu da predahnu, a za obližnjim stolom sedi neka časna starina, kao iz nekog filma. Zapita ga Kardelj: ‘‘Da li se ti stari sećaš vremena austrijskog cara Franje Josifa?“ Stari, kao iz topa: ‘‘Kao da je juče bilo.“

Na kraju prošlog milenijuma, koji je zatvorio epohu propalih utopija ili neuspešnih istorijskih projekata, svet, na Istoku koliko i na Zapadu, zahvatio je talas nostalgije, osećanja koje je do pre koju deceniju smatrano nevažnim i nepotrebnim

 

Ne sluteći šta će dobiti, tvorac radničkog samoupravljanja postavi novo pitanje: ‘‘A kad je bilo bolje, u Franjino doba ili sada?“ Odgovor  je bio šokantan: ‘‘Naravno, u Franjino.“ Svi se uzvrpoljiše, kao da su dobili zaušku. ‘‘Ma kako je to moguće?“ neko od gostiju je zavapio. I onda su dobili impozantan, antologijski odgovor: ‘‘Tada sam bio mlad.“

 

U novijim godinama, kako nam zemlja ne izlazi iz ekonomskih nevolja, uprkos gromkim obećanjima političke garniture na vlasti, primetili ste da u javnosti ima mnogo glasova koji govore kako je nekad bilo blagostanje u zemlji, svi su išli na more ili na pecanje, nije bilo nezaposlenosti…

 

Često ćete čuti u tv-anketama sa ljudima na ulici, kako je u godinama sankcija iz devedesetih bilo bolje nego danas (!), sindikati su delili svinjske polutke ili pakete sa smrznutom piletinom, a sada, evo šta nam se događa! Kratko pamćenje, današnje nezadovoljstvo leči se ulepšanom slikom iz nekih dana, koja sa stvarnošću nema bliske veze.

 

I nije tako sam u nas. Na kraju prošlog milenijuma, koji je zatvorio epohu propalih utopija ili neuspešnih istorijskih projekata, svet, na Istoku koliko i na Zapadu, zahvatio je talas nostalgije, osećanja koje je do pre koju deceniju smatrano nevažnim i nepotrebnim.

Često ćete čuti u tv-anketama sa ljudima na ulici, kako je u godinama sankcija iz devedesetih bilo bolje nego danas (!), sindikati su delili svinjske polutke ili pakete sa smrznutom piletinom, a sada, evo šta nam se događa! Kratko pamćenje, današnje nezadovoljstvo leči se ulepšanom slikom iz nekih dana, koja sa stvarnošću nema bliske veze

 

Veliki deo masovne kulture, čitavi filmski žanrovi, od istorijskih, ratnih, do ljubavnih melodrama, pothranjuju se čovekovom potrebom da se pribegne nostalgiji (ulepšane slike prošlosti, podilaženje retro-modi, mitologija sportskih zvezda koje su se nekad zvale Rajko Mitić, Bobek, Šekularac).

 

Nostalgija je drevno osećanje u ljudskoj psihologiji, a u osnovi (na grčkom) znači bolno mesto, ili, slobodnije protumačeno, bolni povratak u zavičaj. Za nostalgiju imam puno razumevanje kad je primetim među ljudima koji su otišli u bliže i dalje zemlje, gde su zasnovali nova domaćinstva, nove veze sa sredinom u kojoj žive. Malo je manje razumem kad neko hoće da me gurne u nostalgiju posle drugog piva, u kafani ‘‘Kalenić“.

 

Na području kulturne svakodnevice najčešće se susrećem sa psihoanalitički prozirnim pravdanjem lične zaparloženosti, kao što je na primer paradigmatičko pozivanje na bioskop naše mladosti. Kad neko od mojih prijatelja ili slučajnih poznanika pokuša da me uvede u priču kako je nekad bilo divno u bioskopima posleratnim, dođe mi da, po onom poslovičnom refleksu, izvadim revolver! Odmah mi postane jasno da dotični već u dugom nizu godina nije kročio u bioskopsku dvoranu, maker to bila i kultna dvorana Muzeja Jugoslovenske kinoteke u Kosovskoj.

 

U prvih petnaestak godina nakon oslobođenja Beograd je imao četrdesetak dvorana sa dobro probranom ponudom. Prikazivali su se najbolji filmovi italijanskog neorealizma (De Sica, Rosselini, Germi), francuski klasicisti (Clair, Clouzot, Carnet, Cayatte), američki mjuzikli “Bal na vodi” i vesterni kao što su Fordova “Poštanska kola” i Hustonov “Malteški soko” itd. Ali same dvorane su bile prilično neudobne, pretežno sa olajisanim podom, drvenim sedištima, neprovetrene i zimi neugrejane… Praviti mit o takvim bioskopima je infantilno i neproduktivno.

Ovom haotičnom stanju i pometnji u pojmovima olako doprinose mnogi filmski stvaraoci (među njima su najglasniji i oni koji su nekad osvajali međunarodna priznanja). Pošto ni sami ne prate recentniju filmsku proizvodnju sa raznih strana sveta (valjda da ne bi lošim uticajem narušili integritet sopstvene poetike), često glasno izgovaraju kako je bioskopima vreme odzvonilo

 

Kad smo već kod bioskopa, tačno je da su od sredine osamdesetih do danas oni prepušteni krajnjoj nebrizi, ostavljeni da u vremenima uvođenja stereofonije, vistavižna, stereorame i digitalnih kopija istrajavaju sa izanđalim projektorima kojima je odavno mesto u muzeju ili, da prostate, na đubrištu.

 

Druga je priča, koju sam više puta ponavljao jer je paradigmatična za krajnju nebrigu poduprtu upropašćenom kulturnom politikom, što je Beograd dozvolio da se odjednom zatvore 14 bioskopskih dvorana (prodatih jednom tajkunu), a slično se dogodilo širom Srbije. I tako smo došli dotle da u velikom broju gradova nema nijednog redovnog bioskopa, već se povremeno nešto prikaže u lokalnom domu kulture ili sličnom prostoru zaostalom iz vremena zemljoradničkih zadruga.

 

Ovom haotičnom stanju i pometnji u pojmovima olako doprinose mnogi filmski stvaraoci (među njima su najglasniji i oni koji su nekad osvajali međunarodna priznanja). Pošto ni sami ne prate recentniju filmsku proizvodnju sa raznih strana sveta (valjda da ne bi lošim uticajem narušili integritet sopstvene poetike), često glasno izgovaraju kako je bioskopima vreme odzvonilo, kako se neka višeglava medijska aždaha nadnela nad onim što se obično nazivalo pokretnim slikama.

 

Oni, naravno, ne znaju da u Sjedinjenim Američkim Državama punom parom radi oko 30 hiljada bioskopskih dvorana, da se Kinezi približavaju toj brojci, a da se širom Evrope, promišljenom kulturnom politikom, preuređuju bioskopski prostori, uz restriktivne mere prema američkoj produkciji (to ponajviše važi za Francusku, još od vremena Jacka Langa).

 

Bez ikakve upućenosti u stanje na medijskom nebu, priča o bioskopima naše mladosti je samo znak da palanačka zaokupljenst sopstvenom čemernom sudbinom loše prikriva isključivanje iz sudelovanja u savremenoj kulturi, ma šta mislili o njoj.

Partnerska organizacija:

SNV

ZAHVALJUJEMO SE POTPORI REDAKCIJA:

Večernji list Slobodna Dalmacija

UPUTE

Pravila komentiranja
Pravila prenošenja sadržaja
Donacije i sponzorstva
Impressum
Kontakt