novinarstvo s potpisom
Mišo Milun
Kažu da je Čehov jednom rekao, osobno to nisam pročitao, ako se u prvom činu pojavi puška, u trećem će sigurno opaliti.
Svijet je neprekidno pozornica u čijim se dijelovima istovremeno igraju sva tri čina, a koji od njih gledate ovisi o mjestu u gledalištu koje može istovremeno biti i sama pozornica. [Read more…]
Peter Handke
Foto: Wikipedia
Alfred Nobel se suočio s velikim moralnim problemom nakon izuma dinamita, eksploziva u suhom, bezopasno-prenosivom stanju. Njegov izum je omogućio široku upotrebu eksploziva u mirnodopske svrhe, ali istovremeno i kao eksplozivnog sredstva za ubijanje ljudi. Ubojitost njegovog izuma je preovladala. [Read more…]
Ima u Čehova, čini mi se, jedna humoreska o blesavoj kneginji koja je umislila da liječi homeopatijom. Dočekuje ona kmetove jednom mjesečno u svome salonu, a oni se spuštaju na koljena pred njom, u suzama joj zahvaljujući na njezinoj medicini, koja im je čudesno izliječila osipe, upale mjehura, zubobolje i koješta drugo. Kneginja im ganuto daje još jednu dozu lijeka i svakoga daruje rubljom, a pokvareni odrpanci, samo što su izašli iz palače, bace homeopatsku ludoriju u blato i gurnu novac u džep.
Ima u Čehova, čini mi se, jedna humoreska o blesavoj kneginji koja je umislila da liječi homeopatijom. Dočekuje ona kmetove jednom mjesečno u svome salonu, a oni se spuštaju na koljena pred njom, u suzama joj zahvaljujući na njezinoj medicini, koja im je čudesno izliječila osipe, upale mjehura, zubobolje i koješta drugo. Kneginja im ganuto daje još jednu dozu lijeka i svakoga daruje rubljom, a pokvareni odrpanci, samo što su izašli iz palače, bace homeopatsku ludoriju u blato i gurnu novac u džep.
Ima u Čehova, čini mi se, jedna humoreska o blesavoj kneginji koja je umislila da liječi homeopatijom. Dočekuje ona kmetove jednom mjesečno u svome salonu, a oni se spuštaju na koljena pred njom, u suzama joj zahvaljujući na njezinoj medicini, koja im je čudesno izliječila osipe, upale mjehura, zubobolje i koješta drugo. Kneginja im ganuto daje još jednu dozu lijeka i svakoga daruje rubljom, a pokvareni odrpanci, samo što su izašli iz palače, bace homeopatsku ludoriju u blato i gurnu novac u džep. [Read more…]
(Opaska uredništva: zbog spriječenosti autora ponavljamo raniju kolumnu).
Ima u Čehova, čini mi se, jedna humoreska o blesavoj kneginji koja je umislila da liječi homeopatijom. Dočekuje ona kmetove jednom mjesečno u svome salonu, a oni se spuštaju na koljena pred njom, u suzama joj zahvaljujući na njezinoj medicini, koja im je čudesno izliječila osipe, upale mjehura, zubobolje i koješta drugo. Kneginja im ganuto daje još jednu dozu lijeka i svakoga daruje rubljom, a pokvareni odrpanci, samo što su izašli iz palače, bace homeopatsku ludoriju u blato i gurnu novac u džep. [Read more…]
Ima u Čehova, čini mi se, jedna humoreska o blesavoj kneginji koja je umislila da liječi homeopatijom. Dočekuje ona kmetove jednom mjesečno u svome salonu, a oni se spuštaju na koljena pred njom, u suzama joj zahvaljujući na njezinoj medicini, koja im je čudesno izliječila osipe, upale mjehura, zubobolje i koješta drugo. Kneginja im ganuto daje još jednu dozu lijeka i svakoga daruje rubljom, a pokvareni odrpanci, samo što su izašli iz palače, bace homeopatsku ludoriju u blato i gurnu novac u džep. [Read more…]
Miljenko Jergović i Svetislav Basara, ”Tušta i tma”, Laguna, Beograd, 2014., 479 str.
U ona drevna vremena (kojih verovatno nikada nije bilo) kada je svet još delovao nekako ozbiljno, pa je otuda i književnost u njemu delovala nekako ozbiljno, te i književni opusi u njoj, znalo se kako to ide sa korešpodencijom znamenitih pisaca: u Sabranim su delima svesci njihove prepiske obično zapremali onaj “poslednji” tom ili dva (eno vam Čehova, na primer), kao nešto rubno i dodatno, kao pomoćno sredstvo za dočaravanje, možda, više života nego dela piščevog.
Slično beše i sa dnevničkim zapisima velikih pisaca, bar dok neki od velikana XX veka, Gombrovič na prvom mestu, ali i Kafka, Žid, Marai, Friš i toliki drugi, nisu upravo od dnevnika napravili jednu od glavnih, ili baš centralnu tačku svojih opusa, uzdigavši “žanr” na ravan koja načelno ni po čemu ne mora biti “pomoćna” i sporedna, niti mora da ikako zaostaje za romanima i pesmama.
Bila je čak, sećam se, i emisija koja se zvala Dnevnici i pisma, na Trećem programu Radio Zagreba, ponekad bih je slušao u puste večeri na svom besmrtnom crvenom JVC radiokasetofonu; emisija, gle, mislim da još postoji, samo se frekvencija sada zove Treći program Hrvatskog radija…
Jergović se na to korespondentsko uže već penjao, objavivši knjigu pisama sa Semezdinom Mehmedinovićem Transatlantik mail (VBZ 2009). Ipak, nije nevažna jedna razlika između ove dve prepiske: mada ih fizički deli ceo jedan okean i dosta kopna pride, Jergović i Mehmedinović bliski su prijatelji dugi niz godina (iz sarajevskih i postsarajevskih dana), među njima postoji suptilna privatna relacija, i u njihovoj prepisci nužno će biti nečega “intimnog” čak i onda kada je namenjena tome da je čitaju i Treća lica. Ako ništa drugo, korespondenti su nekako opušteniji…
Ovo sa Jergovićem i Basarom krenulo je, ako se ne varam, inicijativom sa strane, tj. od malog “projekta” za potrebe nekog sajamskog dodatka dnevnika Danas, ali se obojici dopalo, pa su posle nekog vremena obnovili stvar i… evo rezultata, na blizu 500 strana!
Dopisivanje se, s jednim dužim prekidom, odvijalo od 2010. do 2013; stvar je, dakle, sasvim “sveža”, gotovo pa vruća. U “stvarnom” životu tek poznanici (ako nije odveć preuzetno što olako sudim o stepenu međusobne bliskosti drugih ljudi; neka mi bude ne zamereno), Basara i Jergović ipak su ljudi koje povezuju brojna interesovanja, sklonosti i idiosinkrazije a, na kraju krajeva, i ceo niz malih i velikih zajedničkih istorija: književnih, političkih, kulturnih, intergeneracijskih…
I te kako se tu, dakle, ima o čemu razgovarati. Istovremeno, svako ko je makar odškrinuo njihove beletrističke, ali bogme i publicističke svetove, dobro zna i da su to dvojica pisaca veoma različitog temperamenta i stila, pri čemu pod stilom ne podrazumevam samo “banalni” način raspoređivanja reči, nego ako hoćete i izvesne svetonazorno-senzibilitetske osnove. Kao i različite formativne lektire i štošta drugo.
Drugim rečima, B. i J. su kao stanovnici istog sveta kojeg pak gledaju sa posve različitih strana, ali jedan uvek odlično zna o čemu to ovaj drugi govori.
Najteža je zamka kod ovakvih prepiski u četiri ruke velika mogućnost da se pretvore u nizanje međusobnih monologa u kojima svako veze svoju priču bez suštinske komunikacije sa dopisnikom: zdravo Basara, daj da ti opričam šta mi je na duši, živeo Miljenko, ajd sad ja tebi da rečem… Ima li toga u ovoj knjizi? Moguće, ali zapravo sasvim malo, jer reklo bi se da se pisci pažljivo međusobno osluškuju i da su nehinjeno radoznali prema “motrištu” onog drugog, koji neretko pokrenutoj temi prilazi na način koji partneru otkriva nešto bitno, a što je zanemario ili nije mogao da zna.
Teme? Razume se da u ovako obimnoj prepisci “nema čega nema”, ali najviše se (sigurno da niko neće biti iznenađen) razmatra sva ona večita hrvatsko-srpska (i bosanska) “ljepljiva smjesa upitnika”, ali i naše bedne političke scene sadašnjosti i nedavne prošlosti, slavne naše književne branše, postjugoslovensko stanje u raznim segmentima, duh vremena prelomljen kroz potkontinentalnu mikroklimu, floru i faunu, ali i svakodnevica ne samo građana M. J. i S. B, nego i svih nas, sa svim nevremenima i olujama (a bogme i Olujama!), žegama, mrazevima i poplavama, zakrčenim ulicama i putevima.
Kao da bi da opravdaju stanovita zlurada očekivanja, drže se ponekad i Basara i Jergović nekih svojih, hm, opsesija, na primer Vuka Karadžića, Dobrice Ćosića i Koštunice, ili pak toga kako su manje-više svi savremeni hrvatski pisci, je li, gola govna (pa još i ustaška), ali toga srećom ovde nema mnogo, zaboli na tren i brzo prođe, te se krene u nešto svežije i s više smisla, pa tretiraš to samo kao besmislenu uzrečicu ili verbalni tik (poput ono, kao ili kakosezove) kakvog inače pametnog i darovitog pripovedača…
Jer je glavnina ovih stranica, svem tom naizglednom namćorstvu uprkos, čitaocu podsticajna razmena dva ekstraordinarna duha, kakvih u našim svračijim zakucima (a zapravo, po prirodi stvari, ni bilo gde drugo) nikada nije bilo u izobilju.
Basara i Jergović su među najvećim živim proznim piscima ovog našeg mučenog jezika, a njihov pažljiv čitalac (među kakve neskromno ubrajam svoju malenkost) dobro zna i da su sjajni esejisti, naročito kad se udalje od tih svojih verbalnih tikova, koje im opet ni ne treba strogo zameriti, jer teško da smo ih i sami lišeni, samo ih usebe teže prepoznajemo.
U celini & celosti, Tušta i tma je odličan dezert za ljubitelje njihove književnosti, prava drum’n’Bas(s) vožnja za ove žege!
(Prenosimo iz tjednika Vreme).
Eto nam izmiče kroz prste 20. vek u kojem smo odrastali, umiru ljudi koji su ga simbolizovali na dobar ili loš način. Samo poslednjih nedelja otišli su, recimo, Gabriel Garcia Marquez i Dobrica Ćosić, pisci i političke životinje koje teško da je iko ikada stavio u istu rečenicu, a postoje i načelno dobri razlozi zašto njih dvojica ne spadaju u istu rečenicu, i o tim razlozima već sve znamo, muka duhu je to ponavljati. I jedino ih je vreme smrti (eto, Vreme smrti!) na trenutak spojilo, ali će ih isto tako odmah i rastaviti.
Pre neki dan otišao je i Wojciech Jaruzelski, dočekavši duboku starost. Wojciech who?! Pitajte svoje mlade prijatelje ko je (bio) Jaruzelski i teško da ćete dobiti išta osim velikog uzvratnog upitnika; ta, oni nisu bili ni rođeni onda kada je Jaruzelski Poljacima bio sudbina, a nama ostalim Istočnoevropljanima bauk kojeg smo mogli lako i nekažnjeno da mrzimo.
Ima ona pesma od Azre, nju valjda svi znamo, ”Poljska u mom srcu”, koju je Štulić – za kojeg je u ta doba važilo da se ”panično bojao Rusa”, ne Rusa u vidu Čehova i Tolstoja, nego u vidu vaspitnih tenkova – spevao u vreme velikog poleta nezavisnog sindikata Solidarnost, kad se činilo da je jedan strašni, ledeni Monolit nepovratno napukao i da ga ništa više neće sastaviti. I zapravo, tačno je bilo to, zaista je bio prsao i bilo je samo pitanje vremena kada će se skruniti i pasti u prašinu, ali je pre toga valjalo preživeti i kontraudar.
E, tu stupa na scenu general Jaruzelski: zavodi vanredno stanje uz pomoć vojske i policije, internira iole viđenije opozicionare, celu jednu veliku i važnu zemlju ogromne kulture stavlja pod ključ, a ključ stavlja u džep. Govorili su neki i tada šapatom, a kasnije, mnogo kasnije, to će postati svojevrsno opšte mesto i nešto nalik na bar kilavo opravdanje da je Jaruzelski to učinio sprečavajući veće zlo, to jest vojnu intervenciju ledene ruke Kremlja.
Ne spominje Štulić Jaruzelskog u toj pesmi, a ni u drugima koliko se sećam, ali on je svejedno u njoj sveprisutan kao simbol nečega što nam je izgledalo večno, ali baš zato i baš samim tim mrtvo, nešto protiv čega se moraš boriti u ime života. Ne znaš da li je posve ispravno to za šta se boriš, možda ne znaš ni šta je to, ali odlično znaš šta je to protiv čega se boriš.
Možda je to tako i bilo, to da je Jaruzelski tada spasao Poljsku od Kremlja, ali nije da smo baš bili raspoloženi da razmatramo razloge jednog Jaruzelskog. O, kako smo samo voleli da ga mrzimo u tim dugačkim zimama ranih osamdesetih! Nadobudna mladež kapitalizma imala je svoje vudu-lutke za probadanje u vidu Reagana ili Maggie Thatcher, ali nadobudnoj deci socijalizma likovi poput Jaruzelskog bili su mnogo bliži i važniji neprijatelji.
U to sam doba, da li nešto pre ili nešto nakon puča Jaruzelskog, iz nekog zapadnog magazina, štampanog u boji i na dobrom papiru, izrezao onaj krasni znak Solidarnošć, a onda mi je moj spretniji prijatelj od njega napravio bedž i taj ću bedž ponosno nosati zagrebačkim ulicama tih godina, onako kako su neki drugi nosali sve one Sex Pistolse, Clash i ostale Ramonese. Moj band je, kako god pogledaš, imao mnogo više članova. I mnogi su bili u zatvoru, što se ljutim anglosaksonskim punkerima jako retko dešavalo. Skinuću ga tek kad se u Sloveniji dočepam bedža sa precrtanim brojem 133, znakom protesta protiv inkriminacije ”verbalnog delikta”.
Odavno više nema ničega od sve te stare krame 20. veka, ko zna gde su skončali i ti moji jadni bedževi, a Jaruzelski će, nakon ”pada komunizma”, šta god to bilo, povremeno biti lustriran ovako ili onako, ali će sve u svemu ipak dočekati duboku starost kod kuće. A i neki će drugi vragovi pokazati svoja kopita i rogove i zakaditi svet umporom. I ko još da mari za nekog čikicu sa smešnom šapkom, zastupnika bizarnih ideja u koje u onolikoj Poljskoj tada već nije iskreno verovalo valjda više od koje hiljadice fantasta?
Stigao je Jaruzelski, onako već biblijski star, i da postane akter neke bizarne tabloidne afere, nešto oko njegove zakonite supruge i medicinske sestre, odnosno negovateljice, ne sećam se detalja, a bogme nisu ni važni, ali ima neke opore ironije u tome da je čak i duboka starost jednog komunističkog generala bila okrznuta duhom ovog reality show vremena, tako zauzetog sopstvenom banalnošću kao najpouzdanijom tržišnom vrednošću. David i Victoria Beckham ili bivši vođa neke vojne hunte, who cares?
Važno je samo da se publika nahrani međunožnim lučenjima tzv. poznatih, a oni su, ti Poznati, ionako već jedna prilično kompaktna melasa, svi su zdudani u istu flajšmašinu i sasvim uskoro se više neće znati ko je ko, simbolička težina svih biće ista, zahvataće se sa iste gomile kao iz neke smese za palačinke, odvadiš kašiku-dve Poznatih za danas, ostalo vratiš u frižider.
To je valjda to ”postideološko vreme”. Tražili smo ga svojedobno, nismo li? Pa, evo nam ga.
U klasičnoj ruskoj književnosti značajna je tema o ”suvišnim ljudima”. To su oni koji su zbog društvenih i političkih promena izgubili svoje zapaženo mesto u društvu, koji su se našli na margini, postali nepotrebni, suvišni. Sada smo i mi dobili čitavu armiju suvišnih koja se povećava iz dana u dan.
Za razliku od Rusa, tako sjajno opisanih u delima velikana kao što su Gončarov, Turgenjev, Čehov i drugi, naši suvišni ljudi ugroženi su pre svega fizički i egzistencijalno. Njima ne preti dosada ili samo prazan život bez smisla, već bukvalna glad i egzistencijalni opstanak.
Naši suvišni ljudi dolaze iz sasvim različitih društvenih slojeva, od onih najsiromašnijih pa do onih nekada dobrostojećih, od onih koji nikada nisu uspeli da se odmaknu od potpune društvene periferije pa do onih koji su nekada pripadali takozvanoj srednjoj klasi, sa utvrđenim statusom i socijalnom sigurnošću.
Politički zemljotres koji se dogodio raspadom nekadašnje zajedničke domovine, rat sa svim svojim strahotama i promenom političkog sistema stvorio je tu armiju ”suvišnih” u koju spadaju žrtve ratova, brojne izbeglice, ali i žrtve takozvane tranzicije, ukidanja radnih mesta, pljačkaške privatizacije i potpunog sloma nekadašnjih etičkih i socijalnih kriterija.
Uvedena su nova pravila ponašanja i mnogi su izgubili svaku orijentaciju u takvom, novom poretku stvari. Ne samo da su postali ”suvišni” nego su, bez prava na bilo kakvu žalbu, osuđeni na golo preživljavanje.
Sve je više gladnih. To je bukvalno stanje u kojem se nalazi sve veći broj ljudi. U očajanju što nemaju čime da plate zaostale račune za komunalije, školovanje dece, još gore, što nemaju za svakodnevni hleb, blokiraju puteve, železničke pruge, mostove, opsedaju državne institucije u bici za opstanak. Ti protesti uglavnom su uzaludni, bez rezultata. Naprotiv, država preko svojih ministara i službenika najavljuje nove ”nepopularne mere”, nova otpuštanja.
Šta preostaje čoveku koji ne može da prehrani porodicu, koji ne može ni sa koje strane da očekuje pomoć u sredini gde se gubi svaki smisao za solidarnost? Da li država sme, da li ima pravo da ukida pravo na rad, na život, da li postoji zbog uticajne manjine ili radi svih svojih podanika?
Ponekad se čini da je tu samo zbog moćnih i bogatih, kako bi brinula o njihovoj sigurnosti i dobrobiti, štitila profite banaka, privilegije tajkuna i političara. Za ostale javno i tajno šalje se poruka: vi niste potrebni, snađite se kako znate i umete, za vas nema mesta pod Suncem. Suvišni ste. Na delu je neka vrsta političkog i socijalnog darvinizma: dopušteno je da prežive samo najjači, najsposobniji, a najčešće i najbeskrupulozniji.
Jedno vreme, pod pritiskom sirotinje, osnivane su narodne kuhinje. Gužve pred kazanima postajale su sve veće. Pričao mi je novinar koji je spremao reportažu o ljudima u redovima za hranu kako je prepoznao svoga gimnazijskog profesora, koji je strpljivo čekao za besplatnu veknu hleba sa vojničkom porcijom u rukama. Profesor je prepoznao svoga učenika, skrenuo pogled, pognuo glavu, a moj prijatelj novinar odustao je od reportaže.
Danas je i narodnih kuhinja sve manje, jer ni za to više nema para u državnoj blagajni. U ovakvoj situaciji, kada glad kuca na mnoga vrata, svaki rad postaje prihvatljiv, ali za one koji traže posao nade je sve manje. Stara radna mesta se ukidaju, a do novih se teško dolazi. Ponekad i ponegde samo sa partijskom knjižicom.
Pozicija suvišnih ljudi je ponižavajuća. Njihovo iskustvo nikome ne treba, njihovo znanje nikoga ne zanima. Oni nemaju budućnosti, a prošlost je izbrisana.
Ekonomski prognozeri upozoravaju da će broj suvišnih u sledećim mesecima i godinama rasti. Država propagira privatnu inicijativu. Ali koji se posao može pokrenuti u vlastitoj režiji tamo gde nedostaje svega, osim ljudi. Šta prodavati ako nema kupaca? Koju vrstu čarolije upotrebiti kako bi se započeo biznis od koga se može pristojno živeti? Čak i crno tržište teško opstaje. Ni kineska roba više nema prođu. Kinezi koji su samo do pre neku godinu ovde stizali kao u eldorado, sada u sve većem broju napuštaju Srbiju.
Naravno, pitanje zaposlenosti i nezaposlenosti nije samo ekonomsko, nego i političko pitanje. Najgore, najcrnje, najopasnije diktature upravo izrastaju na nezadovoljstvu masa. Beskorisni, napušteni, suvišni, prihvatiće svaku vlast koja će im, makar prividno, vratiti dostojanstvo. A to tobožnje vraćanje dostojanstva u režimima koji počivaju na moći i sili ima cenu, koja je visoka i najčešće okončava u tiraniji, teroru i krvi.
Svaka vlast, a pogotovu ona koja pretenduje da se naziva demokratskom to mora imati na umu. Levi i desni totalitarizmi računaju na te suvišne, odbačene, izbrisane, duboko nezadovoljne. Od pukotine u društvenim odnosima vrlo brzo nastaju provalije.
Manjina izabranih i većina suvišnih predstavljaju eksplozivnu mešavinu, osnovu koja može čitavo društvo da digne u vazduh. A takve eksplozije donose, dugoročno gledano, velike nesreće, velike tragedije, posle kojih je oporavak dugačak i težak, ako je uopšte moguć.
U homogenom društvu, pravednom društvu, kakvom bi morala da teži svaka razumna vlast, ne bi smeli da postoje oni koji su suvišni. Ni u socijalnom, ni u etničkom, ni u bilo kakvom drugom obliku. Poštovanje prava i vrednosti svakog pojedinca jedini je stvarni zalog za sigurnu budućnost svih.
