U današnjoj Srbiji, kako izgleda, niko više nikome ne veruje.

 

Ne veruje se institucijama, ne veruje se vlastima, ne veruje se medijima. Premijer Vučić tuži policiju zbog  podmetnutih optužbi njegovom sinu da je izazvao tuču na jednom od splavova. Njegova stranka tvrdi da je ovo, kao i optužbe za plagijat doktorskog rada ministra policije, pokušaj državnog udara i rušenja Vlade. Srpska Vlada nema mnogo sreće sa svojim ministrima. I prethodnog ministra policije Ivicu Dačića neprekidno je pratila senka nikada do kraja razjašnjenje afere ”koferčeta”, primanja mita.

 

Oko privatnog fakulteta Megatrend vlasnika Miće Jovanovića, visokog funkcionera Socijalističke partije Srbije, takođe su se splele mnoge mreže koje nije lako razmrsiti. Mića Jovanović je otputovao u London da bi doneo dokaze o pravovaljanosti njegovog doktorata, ali ”dokazi” koje je doneo samo su još više povećali sumnje, tako da se sada ispituje i njegov drugi doktorat, navodno obavljen u Mariboru. Posledica nepoverenja ministra prosvete u londonski doktorat vlasnika ovog privatnog univerziteta jeste neopoziva Jovanovićeva ostavka na mesto rektora.

Nepoverenje u potpuno razbijenoj opoziciji nikada nije bilo veće. Ne samo među različitim političkim strankama nego i u onoj, nekada najvećoj i najsnažnijoj, Demokratskoj stranci. Nikako da se uspostavi međusobno poverenje u samom vrhu stranke, ali i poverenje pristalica i članova u rukovodstvo partije

 

Ako znamo iz izjava samog doskorašnjeg rektora Megatrenda Miće Jovanovića da polovina članova Glavnog odbora Srpske napredne stranke studira ili je studirala na Megatrendu, ako pritom imamo na umu da su upitne i diplome nekih od najviših rukovodioca države Srbije, onda je razumljivo što je nepoverenje u diplome i doktorate postalo opšte mesto kao i veliko nepoverenje u očevidno korumpirane ustanove obrazovanja.

 

Glavni optuženi za trgovanje narkoticima Darko Šarić optužuje šefa kriminalističke policije kao glavnog organizatora rasturanja droge, a Vuk Drašković i zaštićeni svedok Ljubiša Buha Čume saopštavaju srpskoj javnosti da su oživljene kriminalne delatnosti zloglasnog Zemunskog klana i da je ta grupa povezana sa nekim poznatim političarima.

 

Obnavljaju se stare i javljaju nove sumnje u tradicionalnu povezanost kriminala, policije i političara. Već dugo je ozbiljno narušeno poverenje u neke od najvažnijih državnih institucija. Iskustvo iz Miloševićevih, Đinđićevih, a i bližih vremena pokazuje da bitka sa kriminalom i korupcijom nije ni izbliza dobijena, a nova saznanja samo obnavljaju stare strahove. Ponovo na aktuelnosti dobijaju reči ubijenog srpskog predsednika Zorana  Đinđića kako u svim državama ima kriminala, a samo u Srbiji kriminalci imaju svoju državu.

 

Nepoverenje u potpuno razbijenoj opoziciji nikada nije bilo veće. Ne samo među različitim političkim strankama nego i u onoj, nekada najvećoj i najsnažnijoj, Demokratskoj stranci. Nikako da se uspostavi međusobno poverenje u samom vrhu stranke, ali i poverenje pristalica i članova u rukovodstvo partije.

Tamo gde je sve nesigurno, gde se sve ljulja i sklono je padu javlja se neodoljiva potreba za spasiocem, za čvrstom rukom koja je u stanju da postojeću nesređenost dovede u red, eliminiše nepotizam, korupciju, obezbedi bolji život. ”Čvrsta ruka” se lako pretvara u diktaturu, a umesto poštovanja zakona tada zavlada poštovanje volje jednog čoveka

 

Puno je dokaza kako postoji veliko nepoverenje između policije i tužilaštva, sudija i stranaka u procesima, lekara i pacijenata, kupaca i prodavaca, roditelja i dece… Ne veruje se meteorolozima čije prognoze nisu ukazivale na velike poplave koje su uništile čitava naselja i odnela mnoge ljudske živote.

 

Kako stoje stvari na međunarodnom planu?

 

Premijera Vučića prima u posetu nemačka kancelarka Angelina Merkel, uticajni predstavnik evropske unije, dok istovremeno predsednik Srbije Tomislav Nikolić ugošćuje beloruskog predsednika Lukašenka koji je na crnoj listi Evropske unije. A ovih dana u posetu je došao i ruski ministar inostranih poslova Aleksej Lavrov. Nikolić ne veruje Vučiću, a kancelarka ne veruje srpskoj spoljnoj politici.

 

Nepoverenje je opšte jer se razlikuju reči i dela. Potpisuju se dogovori, daju obećanja, ali realizacija dogovora i obećanja obično izostaje.

 

Evropska unija se plaši prevelikog zbližavanja Srbije i Rusije, nema poverenja u srpsko rukovodstvo ni u pogledu sprovođenja prihvaćene politike za Kosovo, a predstavnici novog evroazijskog bloka koji predvodi Rusija nemaju poverenja u srpsku evropsku politiku. Istini za volju, i u Srbiji se sa nepoverenjem gleda u obećanja da će Srbija u dogledno vreme postati član Evropske unije.

Ko će kontrolisati kontrolore? To je ozbiljno pitanje na koje ne postoji pouzdan odgovor u zemljama slabe političke opozicije, nejakog javnog mnjenja, kontradiktorne politike i nepoverenja u institucije

 

Neke ankete pokazuju: većina Srba nema poverenja u Evropsku uniju, rađe bi u savez, bilo kakav, sa Rusijom. Sa druge strane, istorijski gledano, teško da se može imati poverenja u Rusiju i njenu preveliku ljubav prema Srbiji, jer je Rusija, kao velika sila, gotovo uvek, što je sasvim razumljivo, stavljala svoje imperijalne interese ispred interesa održavanja bratske, nepomućene ljubavi sa srpskom pravoslavnom i slovenskom braćom.

 

U ovom svetu ovakvog opšteg nepoverenja događa se ono što bi se moglo podvesti pod čisti apsurd.

 

Premijer Srbije Aleksandar Vučić uživa poverenje glasača, veliko, a možda i veće nego što ga je imao Slobodan Milošević u vreme svoga najvećeg uspona. Ispitivanja javnog mnjenja pokazuju da ta podrška, uprkos lošoj i sve goroj ekonomskoj situaciji, raste!

 

Tamo gde je sve nesigurno, gde se sve ljulja i sklono je padu javlja se neodoljiva potreba za spasiocem, za čvrstom rukom koja je u stanju da postojeću nesređenost dovede u red, eliminiše nepotizam, korupciju, obezbedi bolji život.

 

”Čvrsta ruka” se lako pretvara u diktaturu, a umesto poštovanja zakona tada zavlada poštovanje volje jednog čoveka.

 

Ko će kontrolisati kontrolore? To je ozbiljno pitanje na koje ne postoji pouzdan odgovor u zemljama slabe političke opozicije, nejakog javnog mnjenja, kontradiktorne politike i nepoverenja u institucije.