novinarstvo s potpisom
Marko Vučetić
Prvo predavanje koje održim brucošima suočava me sa spoznajom kako je ljudski život autentičan samo ako smo u stanju napustiti otuđujuće elemente s kojima su nas drugi natjerali da se identificiramo i da im se, nakon što smo ih kritički sagledali i dali im novo značenje, vratimo i pretvorimo ih u elemente naše autentične egzistencije. [Read more…]
Marko Vučetić
Ove godine se upisao najmanji broj prvašića do sada. Podatak je to koji ne treba izazivati čuđenje jer će u godinama koje slijede broj upisanih prvašića biti sve manji i manji.
Mi smo država koja nestaje, a nestajemo ili zbog odsustva želje da rađamo djecu ili zbog realizirane želje da napustimo ovu državu. [Read more…]
Zarez (dvotjednik za društvena i kulturna zbivanja) od 19. januara objavio je razgovor sa nekadašnjim direktorom zagrebačke tvornice odašiljača RIZ-a Milićem Bijelićem, u kojem jedno pitanje glasi: ”Od Vlade tražite otkup firme po ESOP modelu, kakav imaju Kraš i Uljanik?” Odgovor glasi: ”Sem tih poduzeća u Hrvatskoj tog modela gotovo i nema, jer je praktički teško provesti krađu kada su radnici vlasnici…”
O tome je reč, o radnicima suvlasnicima firmi u kojima rade i šta to znači za budućnost. O tendenciji koja u poslednje vreme dobija zamah te se poslednjih godinu dana sve ubrzanije probija u naprednijem svetu i teži da utiče na odnose u sferi ekonomije.
ESOP sistem kolektivnog vlasništva, pomenut u pitanju novinara, nastao je 1956. godine u Americi za vreme krize zbog uvoza jeftinog čelika iz Azije i propadanja brojnih metalskih kompanija u SAD. Idejni tvorac je Luis Kelso (Louis Kelso), profesor ekonomije i finansijskog prava, koji je pod uticajem tada atraktivnog talasa participacije u samoupravljanju došao na ideju kako angažovati radnike da preuzmu sudbinu, dakle i vlasništvo i rizik, u svoje ruke te izbegnu gubitak posla.
U najkraće, država bi, u kompanijama kojima preti nestajanje, umesto da plaća naknadu za nezaposlene, novac usmerila u beneficiranje kamata na komercijalne kredite za otkup fabrike od strane radnika i oslobodila radnike akcionare dela poreza.
Kelso je vešto lobirao i uspeo da Parlament usvoji potrebne propise, pa je krenulo, ne brzinom tajfuna, ali tako da danas preko 10 miliona Amerikanaca ima status radnika suvlasnika firme.
Skraćenica ESOP je nastala od – Employee Share Owners Plan (Plan za akcionarstvo zaposlenih). Sporost je posledica nezainteresovanosti velikog kapitala, neiskrene naklonosti sindikata (koji postaju bespredmetni u takvim preduzećima) i ideološke odbojnosti vladajućeg modela kapitalizma. Interesa imaju samo radnici i država. Majkl Kiling (Michael Kiling) predsednik asocijacije ESOP, u obraćanju senatskom komitetu (američkog parlamenta) za mali biznis izneo je podatak da 1 dolar uložen u promovisanje radničkog akcionarstva donosi 13 dolara federalnoj kasi na ime povećanja poreskih prihoda.
Od početka je princip državne podrške važio za mala i srednja preduzeća (do 500 zaposlenih), dok su velika uglavnom isključena iz njega. Njima je ponuđena druga forma participacije – favorizovan, ali i ograničen, otkup akcija kompanije u kojoj rade.
Kelso je zajedno sa filozofom Mortimerom Adlerom pokušao da ujedini ideje A. Smita (A. Smith), K. Marksa (K. Marx) i J. M. Kejnza (J. M. Keynes) u knjizi ”Kapitalistički manifest” koji su njih dvojica napisali 1958. godine. Sledeća njihova knjiga je ”Novi kapitalizam”, a obe su proglasili ”alatkama za demokratizaciju kapitala, privatnog vlasništva i tržišne ekonomije”. To je idejna osnova iz koje je izraslo bezbroj ESOP varijanti širom sveta.
”Evropska zgrada samouprave” bazira se na sledećim stubovima: bazni model – zaposleni uzimaju kredit da bi kupili preduzeće pred likvidacijom; prošireni – zaposleni kupuju akcije kompanije u kojoj već rade; participacija – učešće zaposlenih u upravljanju kompanijom bez obzira da li poseduju akcije i konačno finansijska participacija – u kojoj zaposleni učestvuju u podeli profita kompanije kao varijabilnom delu godišnjeg zbira plata, – neka vrsta nagrađivanja po učinku. ESOP je trajno postao socijalni ventil koji smanjuje nezadovoljstvo radnika koji su mu pristupili, upućenih da se ponašaju i kao vlasnici.
Britanska pravna agencija Burges Salmon svoje usluge zainteresovanim radnicima nudi pod parafraziranom proleterskom parolom: ”Vi nemate šta da izgubite osim neizvesnosti” (u originalu ”osim okova”). Britanija je, uz Francusku, vodeća zemljana u Evropi u potpori radničkom osamostaljivanju.
Prvog januara 2014. u Britaniji su stupili na snagu propisi kojima se udvostručuju poreske olakšice za vlasnike akcija sopstvenog preduzeća. Poslednjih godina u Britaniji su zaposleni/akcionari stekli kontrolni udeo u većini malih i srednjih preduzeća i prve udele u visoko kotirajućim kompanijama. Međutim, odlukom Vlade poreske olakšice u velikim kompanijama će sada biti ukinute.
Povlastice, gde postoje, su generalno sledeće: zaposleni ne može uložiti u akcije (uplata u ratama) manje od 2.000 funti, maksimalni neoporezovani deo je do 80.000 funti posle kojega kupovina podleže poreskim opterećenjima kao i svaka kupovina akcija na berzi. Za povlašćene akcije nema poreza na kapitalnu dobit (capital gain). Te akcije ne terete se (u izdacima kompanija) doprinosima za penziono i zdravstveno osiguranje. Tek kada vlasnik želi da proda akcije, na njih plaća poreske i ostale obaveze. Postoji poseban HMRC vodič koji detaljno objašnjava pravila.
Prošle godine je uveden Employee Ownership Index (EOI) kao poseban instrument praćenja tih kompanija na berzi. U Francuskoj je participacija dominantan način učešća zaposlenih u upravljanju preduzećima. Predstavlja njihovo pisustvo u upravnim odborima (direktorijum i supervizorski bord) kompanija. Pokrivenost je čak 51 odsto kompanija; u 36 odsto kompanija postoje radnički saveti, a u 29 odsto kompanija radnici imaju svoje predstavnike u kompanijinim izvršnim organima.
Evropska federacija EFES (European Federation of Employee Share-owners) u svom biltenu navodi da u EU postoji 10 miliona radnika koji imaju vlasnička i upravljačka prava u preduzećima u kojima rade, da ih je najviše u Nemačkoj, Austriji i Sloveniji i to dvostruko više od evropskog proseka (36 odsto).
Kako se da zapaziti, razumni Slovenci nisu zajedno ”sa prljavom vodom izbacili i bebu” – samoupravljanje, nego ga prilagodili novonastalim uslovima. Istina, kriza slovenačke ekonomije, kako se u vestima kaže, teško pogađa učešće zaposlenih u upravljanju i vlasništvu preduzeća, jer mnogi pritisnuti siromašenjem prodaju svoje akcije.
Na samom kraju spiska zemalja je Italija sa nula procenata. Međutim, negativan zaključak bi bio preuranjen budući da u Italiji postoji duga i jaka tradicija poreski favorizovanih kooperativa (zadruga) kojih ima čak oko 30.000, i to ne samo u poljoprivredi, nego u skoro svim delatnostima, a naročito u sektoru usluga. A danas predstojeću privatizaciju pošte u Italiji zaposleni uslovljavaju primenom nemačkog modela delimičnog akcionarstva zaposlenih – inače sledi otpor.
Septembra prošle godine Evropska komisija donela je Akcioni plan kojim želi da ”ohrabri akcionarstvo zaposlenih (ESO) širom Evrope”. Tokom krize došlo je do pada tendencije akcionarstva zaposlenih radnika i rasta udela rukovodećih struktura u vlasništvu kompanija. Posledica je da je prosečna kapitalizacija svakog od 8.845 vrhunskih menadžera u EU u 2012. godini iznosila 9,1 milion evra, dok je prosečna kapitalizacija zaposlenog akcionara (a takvih je 9.600.000) samo 11.500 evra.
U protekloj godini tendencija se naglo promenila pod uticajem povećanja poreskih stimulacija za akcionare i postepenog oporavka privrede, tako da je zabeležen rast od 32 odsto, pa kapital koji poseduju zaposleni/akcionari u EU iznosi 266 milijardi evra (9,5 BDP Srbije), što je ipak samo 2,99 odsto od ukupnog kapitala na tržištu, ali je u jednoj godini procentualno dostignut nivo iz vremena pre krize.
Nije baš lako otrgnuti se od žalopojki nad onim što smo mi imali. U hrvatskim Novostima (novine srpske manjine) od 10. januara Milan Gavrović, jedan od najboljih ekonomskih novinara na našem govornom području, navodi primer Tvornice duhana Rovinj, u kojoj je samoupravna privatizacija provedena na korektan način i gde su ”doslovno svi zaposleni u međuvremenu postali milijunaši”, dok je istovremeno Tvornica duhana u Zagrebu mahinacijama ”pretvorena u prah i pepeo”.
Haos danas više nije zbir slučajnosti, nego vešto plasirana vojno-ekonomska doktrina. Karakteristično je da kako se više ide ka centru dominacije tvrdog socijalizma, tako ideja da radnici mogu upravljati preduzećima postaje sve manje privlačna, čak i danas. Slovenija je u poštovanju prava zaposlenih među najboljima, Hrvatska koliko za uzorak, a Srbija nema primera ni za evidenciju. Šta više, prezire se svako pominjanje učešća zaposlenih u upravljanju, iako je razdoblje oktroisanog samoupravljanja bilo jedno od najuspešnijih u srpskoj ekonomskoj istoriji.
Proces širenja demokratizacije vlasništva i upravljanja u Evropskoj uniji na žalost nije našao odjeka u predlozima novih zakona u Srbiji. Teško je verovati da su autori bili neupućeni. Očito su prevagnula drugačija shvatanja koja se ne zasnivaju na skladu funkcionisanja ekonomije i društva, nego na palijativnom uklanjanju uzroka zaostajanja.
Daju i takvi postupci rezultate, ali kako im i odrednica kaže – na kratak rok. Radničko akcionarstvo nije više ideološko pitanje, nego stvar racionalnog ponašanja društva. Samoupravljanje, koje je bilo samo početna faza procesa ekonomske demokratije, koje se, po onom Marfijevom zakonu da se do pravog rešenja dolazi tek pošto se isprobaju sva pogrešna, moglo se unapređivati za šta su postojali vrlo konkretni predlozi u doba Ante Markovića.
No, razumnije je pogledati šta nude današnji modeli. Nude da zaposleni preuzmu u svoje ruke sudbinu (vlasništvo), zajedno sa rizikom koji privatno vlasništvo nosi, da na vrednosti akcija koje poseduju vide koliko njihov rad vredi i da shodno tome ne optužuju više vladu, političare, bilo kog drugog bar za ono što sopstvenim angažovanjem nisu postigli. Akumuliranjem, rastom vrednosti akcija oni stiču materijalnu sigurnost i za starost bez bojazni da će živeti od bedne penzije.
Evo jednog primera: nemačka kompanija Continetal odlučila je da 2005. godine zatvori svoju fabriku guma u Meksiku. Posle 1.141 dana štrajka, odnosno blokade firme od strane radnika, nemačka kompanija je pristala da radnicima proda fabriku. Uz bezbroj muka i teškog snalaženja nova firma Tradoc postala je najproduktivnija, finansijski najstabilnija, izvozno najaktivnija i po platama i dividendama radnika na prvom mestu u gumarskoj industriji Meksika.
U vreme slovenačkog ekonomskog zlatnog doba ekonomista Jože Mencinger je u jednom intervjuu rekao da svi dobro znaju koliko je kritikovao samoupravljanje. Naknadno vidi da je bila pogrešna primena, a ne princip, jer su posle promena preduzeća u kojima su radnici vlasnici najvećim delom u samom vrhu po proizvodnji i izvozu. Odbacimo li predrasude, videćemo da je u pitanju racionalno rešenje mnogih gorućih problema. Sa nekoliko strana sam već čuo da ”kod nas radnici ne bi to hteli”.
Niko to ne zna dok se takva mogućnost ne ponudi. Ono što smo imali sa vaučerima običan je hohštapleraj da bi se samo neki domogli svega vrednog u ovoj zemlji. Poučan je slučaj Jugoremedije, u kojoj ni posle jedne i po decenije maltretiranja i dobijenih procesa radnici nemaju izgleda da ikada postanu ravnopravni sa nasilnicima. To donekle objašnjava nezainteresovanost vlasti, jer podsetimo se citata sa početka: ”Tamo gde su radnici vlasnici teško je provesti krađu”.
Ovo je tekst iz februarskog izdanja koje će se na kioscima naći sredinom tog meseca
(Prenosimo sa beogradskog portala biznis & finansije)
Dominantno osećanje čoveka u našem vremenu jeste strah. Može se bez dvoumljenja reći kako živimo u cvilizaciji straha. Plaše nas sa svih strana: klimatske promene potopiće Evropu i ostatak sveta, kamene gromade koje se valjaju svemirom tek što se nisu sručile na naše glave izazivajući veću katastrofu od one koja je potamanila dinosauruse, vulkani čiju snagu nismo u stanju da shvatimo odbrojavaju vreme do sudnjeg dana.
Svakodnevno čitamo i slušamo o katastrofalnim zemljotresima, poplavama, tajfunima, cunamijima… Kalendari starih, iščezlih naroda upozoravaju na bliski dolazak apokalipse. Čini se da je propast sveta tu, blizu, na dohvat ruke. Istini za volju ovi ”veliki strahovi” su deo medijske ponude o nečem što se uglavnom događa ”negde tamo”, u nekom udaljenom kraju sveta ili kosmosa i što raspaljuje maštu konzumenata medijskih senzacija.
A čak i velike stvarne katastrofe nekoliko dana predstavljaju udarne vesti, a onda se zaboravljaju. Ubrzo postaju samo deo senzacionalističkih štiva i pretvaraju se u filmske hitove i književne bestselere. Reklo bi se da je strah postao roba kao i sve ostalo.
Ima mesta gde ljudi dolaze da bi se plašili: u velikim zabavnim mega parkovima najveće su atrakcije pećine strave, vozovi koji se strmoglavljuju sa visina, kolosalni točkovi sa lagano privezanim kabinama koje se kako vam se čini penju do samog neba i zastrašujuće ostaju da vise u praznini, izazivajući jezu. Očevidno ljudi žele da dožive ovu vrstu straha, uzbudljivu i kratkotrajnu, programiranu avanturu, za koju su spremni i da plate, posle koje se osećaju bolje i bezbednije prolazeći neku vrstu katarze.
Ali postoje strahovi koji nisu ni kosmičkih razmera, niti im je poreklo u vašarskim prolaznim uzbuđenjima, koji se ne događaju na drugim udaljenim kontinentima i nema ih u vestima televizijskih stanica. To su naši lični, samo naši strahovi, naši verni pratioci, koji nas ne napuštaju, od kojih nemamo gde da pobegnemo, gde da se sakrijemo. To su oni strahovi čija upornost i dugotrajnost stvaraju ozbiljne posledice, izazivaju nesanicu, depresiju, čine život nesigurnim i problematičnim. Jedna poslovica veli: ”Bolje smrt, nego strah”. To su oni strahovi zbog kojih su neki ljudi spremni da podignu ruku na sebe.
Najgora, najveća i najrasprostranjenija vrsta straha je strah od nepoznatog. U savremenom svetu to bi se moglo prevesti i kao strah od neizvesnosti. A moderna vremena, jednako kod nas kao i drugde, upravo ljudski život u najzrelijim godinama ispunjavaju takvom vrstom egzistencije čija je osnova neizvesnost. Može li se na temelju neizvesnosti, na suočavanju sa osećanjem sopstvene bezvrednosti graditi nešto sigurno, pouzdano, trajno?
Tako u okolnostima u kojima živimo gubitak posla postaje prava noćna mora za svakog zaposlenog. Posebno na našim prostorima svakodnevno se neumitno i nemilosrdno umnožava armija nezaposlenih. Šta to znači za one koji se nađu na ulici i u situaciji kada je novi posao gotovo nemoguće pronaći, šta to znači za njihove porodice, za njihovu decu, suvišno je objašnjavati.
Na ovom spisku ”svih naših strahova” visoko mesto zauzima i strah od bolesti, strah od narušenog zdravlja. Nismo društvo koje ima mnogo saosećanja za ozbiljno obolele, za osobe koje su se, ne svojom zaslugom, našle na margini života, među onima koji gube radnu sposobnost, čiji život zavisi od lečenja i lekova, od bolnica i doktora.
Bespomoćni ste i kada izgubite posao ili ste nezaposleni, bespomoćni ste kada ste ozbiljno bolesni, bespomoćni ste ako ste stari. U svim ovim životnim situacijama osećate onu vrstu straha koji je više od gubljenja nade, to je strah koji je život sam.
Pasti nekom drugom na teret, porodici, prijateljima, državi, u zemlji gde ljudski život nema bogzna kakvu cenu, u kojoj su česte nestašice važnih lekova, a bolnice u lošem stanju, gde se na neke preglede čeka više meseci, a na operacije i po nekoliko godina, znači preživljavati u strepnji, a na sopstvene zdravstvene probleme gledati kao na neku vrstu greha. Greh bez oprosta, ali i bez krivice. Neke bolesti i neki bolesnici su unapred otpisani i nepoželjni, naročito stari i teško bolesni.
Da, spomenimo još jedan strah, onaj kome niko ne može uteći – strah od starosti. Ne živimo na prostorima gde je starost idilična. U starosti se objedinjuju različiti strahovi, oni već spomenuti i oni koji su tipični za godine kada je snage sve manje, a nedaća sve više.
Jedan od snažnih izvora različitih vrsta strahova i strepnji jeste bespomoćnost. To je ona vrsta osećanja koja se javlja i u lošim snovima. Pokušavate da se kreće, a stojite u mestu. Zovete u pomoć, a niko vas ne čuje. Tumarate dezorijentisani nekim nepoznatim predelima. Pokušavate da se obratite na jeziku koji niko ne razume. Bespomoćnost parališe i oduzima poslednje ostatke snage i volje da se borite.
Okruženi svetom u kojem je često život bezvredan, živeći u svetu gde su napetosti svake vrste sve prisutnije, u svetu gde nema, kako se čini, nikakvog stabilnog i sigurnog oslonca, postoji još jedna vrsta straha koja prožima svakodnevnu stvarnost, koja onespokojava – to je strah od budućnosti. Budućnost nije nešto što se sa radošću i nadom očekuje, to je nešto što plaši.
U žalosnoj sadašnjosti i neizvesnoj budućnosti sigurno utočište nalaze svi naši strahovi.
Oko 500 sindikalaca iz Nezavisnih hrvatskih sindikata (NHS) i Saveza samostalnih sindikata Hrvatske (SSSH), u četvrtak je prosvjedovalo ispred Ministarstva rada i mirovinskog sustava te sjedišta Hrvatske udruge poslodavaca protiv najavljenih izmjena zakona o radu (ZOR) u režiji Ministarstva. Pred Ministarstvom je bilo i “bezobraznih” poruka (jedan transparent sa šakom i podignutim srednjim prstom uz poruku: “Monetizirajte ovo!”); ali i parola za koju je, čini se, i u Hrvatskoj napokon sazrelo vrijeme: “Radnici neće biti robovi!”
Dan ranije sindikalci su napustili razgovore o zakonu nakon što se pokazalo da prijedlog dobrano odstupa od onoga kako ga je ministar rada Mirando Mrsić mjesecima najavljivao – kao zakon koji bi trebao liberalizirati uvjete rada, ali i osigurati maksimalnu zaštitu radnika. Naime, prijedlogom zakona ukinuo bi se postojeći sustav otpremnina, odnosno postojeća zakonska odredba po kojoj radnik ima pravo na otpremninu u visini najmanje trećine plaće po godini staža, za svaku godinu staža, i to nakon dvije godine kod poslodavca.
Prema tvrdnjama sindikata cilj je Ministarstva da se otpremnine u potpunosti izbace iz Zakona o radu. U praksu bi se uveo tzv. fond za otpremnine, u koji bi se uplaćivao sadašnji doprinos za zapošljavanje te iz toga financirale buduće otpremnine radnika. No to bi pravo imali tek radnici nakon tri godine staža, a šanse da se nešto “ozbiljno” na računu prikupi tek oni koji u sustavu provedu bar 20 godina, pa je nužno osigurati odgovarajuće prijelazno razdoblje za one radnike koji neće biti te sreće, upozoravaju sindikalci. Za njih je sporna i najava ograničenja odštete koju poslodavac mora isplatiti radniku u slučaju sudske presude, sa sadašnjih 18 na šest plaća ubuduće.
I dok je ministar najavio da je spreman odustati od odredbe o financijski uvjetovanom otkazu (onomu koji bi poslodavac mogao “uvaliti” radniku ako on ne prihvaća smanjenje plaće), čini se da je vrlo nepopustljiv oko mogućnosti da se pod određenim uvjetima radno vrijeme produlji i na više od maksimalnih 48 sati tjedno. Trenutno ono iznosi 40 sati i do osam sati prekovremenih, no u nekim profesijama u kojima se redovito radi sezonski, moguće je kolektivnim ugovorom najdulje tijekom četiri mjeseca propisati i dulje radno vrijeme, koje poslodavci po sadašnjim propisima moraju platiti kao prekovremeni rad. Time se otvara mogućnost produljenja radnog vremena i do 56 sati tjedno, slijedom čega bi radnici sa šestodnevnim radnim vremenom mogli raditi više od devet, a oni s petodnevnim i više od 11 sati dnevno. Ideja o produljenju radnog vremena u ZOR-u značila bi da se takav rad ne mora tretirati kao prekovremeni, pa ne mora biti niti plaćen ili nadoknađen slobodnim danima.
Bez ikakve sumnje, spomenuti su prijedlozi veliki korak natrag za radnike, osobito ako to gledamo u kontekstu postojeće situacije. Naime, stenjanje o tome kako su otpremnine poslodavcima velik teret poprilično je smiješno uzmemo li u obzir da većina malih poslodavaca sigurno nije ugovarala njihove basnoslovne iznose. A ZOR predviđa da radniku pripada trećina plaće po godini staža, najviše do šest plaća, što je doista mala satisfakcija kada se to isplaćuje nekom tko iza sebe ima 20 i više godina kod poslodavca. Istine radi, valja naglasiti da se tomu pribrajaju i plaće za trajanja otkaznog roka, no usporedba tih parametara s prosjekom u zemljama EU-a već je odavno pokazala da je to možda tek sedmi ili osmi problem koji opterećuje konkurentnost. I svakako ne najvažniji.
Među prvima su parafiskalni nameti, odnosno raznorazne vodne, spomeničke, komorne i slične naknade koje poduzetnici obavezno plaćaju, a čiji popis i plan smanjivanja nije uspjela napraviti nijedna vlada u posljednjih dvadesetak godina. Problem naših poslodavaca su i vlasti – sve odreda – koje jednostavno ne uspijevaju stvoriti okružje u kojem se može normalno poslovati, pa danas, na primjer, imamo na snazi odredbu po kojoj i mali poslodavci PDV plaćaju po obračunu, iako je neizvjesno kada će i kako posao naplatiti. A obveze prema državi naplaćuju im ovrhom. S druge strane, naizgled pozitivna slika o položaju radnika u Hrvatskoj zapravo se diči prosjekom koji premalo govori o tome kako zaista živimo.
Na primjer, izmjene ZOR-a o produljenju radnog tjedna bez plaćanja prekovremenih sati mogle bi se primijeniti na trgovinu, gdje radnici, odnosno mahom radnice, već sada rade u smjenama do 21 sat (a u “supermarketima” i do 22 ili 23 sata), za pišljivih 3500 kuna mjesečno. I velik je problem ako je nađu da sjedi, čak i za blagajnom. Ili na kioske, u kojima žena sa 28 godina staža, uz prodaju novina, naplaćuje režije, prima pakete, isplaćuje gotovinu, kao da je riječ o bankomatu, a u zadnje vrijeme prodaje jeftine tave na koje se ne lijepi hrana i prima fotografije za razvijanje. I sve to za doslovce 3100 kuna, pa samo sanja da preživi još dvije godine do prijevremene mirovine, inače odredbe u zakonu čije je izmjene ministar Mrsić ovih dana već pustio u javnu raspravu.
Ideja tih izmjena, naravno, ide za tim da bi gospođa iz kioska trebala raditi puno dulje nego što planira jer će joj se u suprotnome drastično smanjiti ionako niska mirovina i ugroziti egzistencija. Bar do 65, po 12 sati dnevno. To će, valjda, spasiti naše gospodarstvo. I pogaziti čovjeka.
