novinarstvo s potpisom
Goran Borković
Foto: Ladislav Tomičić
– Ma šta je ovo? – pitala je zainteresirano mlada majka gledajući gomilu ljudi koja se tiskala u velikoj sali bivšega hotela Krka, zapravo napuštenoj razvalini smještenoj uz šibensku rivu, pravom simbolu onoga što se dogodilo tom posrnulom gradu.
– To ti je onaj komunistički festival – odgovorio joj je muškarac preuzimajući ruku dječaka. [Read more…]
Gotovo u svim novinama izašle su slike hrpa smeća što je ostalo razbacano iza Ultre, nema internetskog portala koji to nije zabilježio. Očito je važno pokazati kakav su nered napravili rasplesani momci i djevojke, izvještaj s priredbe ne bi bio potpun da nisu izokola upozorili: evo, pogledajte kakve su to prljave životinje, kakvi su barbari tu orgijali. [Read more…]
Mladice iz glazbenog raja Foto: D.K./NEXT GENERATION
Koliko čovjek mora biti besramno bogat da bi jednu noć u hotelu platio trinaest tisuća eura? Baš kao i kolege novinari i glazbeni kritičari iz Luksemburga, Njemačke, Španjolske i Italije, postavljao sam si to pitanje dok nam je ljubazni mladi PR-službenik Grand Resorta u gradiću Bad Ragazu pokazivao dragulj u ponudi luksuznog hotelskog [Read more…]
Kakav jedinstveni događaj, kakav glamur, kakva pometnja od obostranog obožavanja! Da je neko sleteo sa Marsa i uložio natčovečanski napor da shvati šta se zbiva na ovom delu Balkana, bio bi u beutu. Šta se to zbiva, zašto je dolazak jednog reditelja (koji je i ranije dolazio da nas obraduje) predstavljen kao događaj planetarnih razmera, u groznici jednog dela medija i plebsa kakvu biste očekivali u nekoj zabitoj naseobini?
Otkad je krajem septembra najavljen dolazak ruskog predsednika (bio je i ranije), nastao je cunami od folklornih priredbi, horova, prigodnih svečanosti kako bi se obeležio svečani trenutak.
Pomeren je dan Oslobođenja Beograda – umesto 20. oktobra, izabran je 16. Jer je veliki hazjajin kasnije zauzet. Odmah je zakazana vojna parada, premda je zvanični dolazak Putinov potvrđen tek desetak dana kasnije. Ostaće na tlu Beograda samo nekoliko sati, dovoljno da mu se ukažu državničke počasti.
Kad je stigao pre tri godine, odbio je da dođe na svečanu sednicu Beogradskog univerziteta da primi počasni doktorat; umesto toga je sa svojim bajkerima otišao na Marakanu (dočekan skandiranjem: ”Spasi nas, Putine!”) A i ovoga puta, stiže vest sa BU, ovaj će doktorat ostati neuručen. Quelle blamage! Verovatno je Putin čuo da je slično uradio Umberto Eco, koji čak nema avion optočen zlatom i draguljima. I što bi on sad bio gori od Eca.
A Oslobođenje Beograda se obeležava četiri dana ranije i to na mestu koje nije ni moralo da bude oslobađano. Tamo na Novom Beogradu, ispred današnje Palate Srbije, u vreme junačkog prodora artiljerijskih i motorizovanih jedinica Maršala Tolbuhina (pre nekoliko godina je preimenovana ulica koja je decenijama imala njegovo ime) – bila je peščana ledina. Na kojoj je Novi Beograd počeo da se gradi pet godina kasnije! Ma zar je to sada važno! I zato su građani Novog Beograda, onog dela koji gleda ka paradi, dobili sramno upozorenje da spuste roletne, zatvore prozore, da nos ne promole na terase, čak i da sklone rublje sa tog mesta (omiljena ikebana Novobeograđana).
I sad dolazi ono pravo. Poslednjih dana septembra iznenada je najavljena svetska premijera najnovijeg filma Nikite Mihalkova ”Sunčanica”. Stigao reditelj, održao konferenciju za novinare, podvukao da ga politika ne zanima, ali je sve vreme govorio upravo o politici!
Isto se dogodilo i u džinovskom intervjuu u najstarijem listu na Balkanu, koji je, sem uvodnih stubaca vrha naslovnice, zapremio prostor cele stranice, u delu obično posvećenom političkim događanjima prvog reda. Novinarima je na jedno pitanje Mihalkov odgovorio sažeto: ”Krim je naš!”
Uzgred, osuo je paljbu na direktora Venecijanskog festivala A. Barberu koji je odbio da stavi njegov film u glavni program. Drugi Mihalkov, stariji brat koji se potpisuje sa Andrej Končalovski, bio je u glavnom programu i osvojio jedno od glavnih festivalskih priznanja. Ali Barbera je imao zle političke namere i razdvojio braću! Kakav užas.
U uvodnoj reči pred projekciju u dvorani Sava centra Mihalkov je ponovio optužbu protiv Barbere naglašavajući da Beograđani polažu popravni ispit za Barberu. Jer, da je film prikazan u Veneciji, ništa ne bi bilo od svetske premijere ”kod braće”.
Tokom pet decenija praćenja domaćih i stranih filmskih festivala, imao sam čudne susrete sa organizatorima i nikada o tome nisam pisao. Šta se tiče čitalaca na koji način izveštač ulazi u kansku dvoranu ”Lumiere” ako mu je to bila poslednja prilika da vidi film iz programa? Uvek ima dobre volje da vas propuste uz festivalsku propusnicu, a unutra uvek ima praznih mesta, jer se ulaznice dele gostima i producentima, koji imaju važnija posla od gledanja filmova drugih autora.
Ali nevolje koje sam ovde imao na ulazu zaslužuju da budu opisane. Projekcija je bila zakazana za petak, 3. oktobra u 18,30 sati.
Tog dana Medijski servis Srbije (prvi program) sat ranije zakazuje: Prenos ulaska u dvoranu – crveni tepih! Gledao sam prvih dvadesetak minuta, reporterka je govorila o nailasku uglednih gostiju, a oko nje blaga pustoš, promakne neko ko joj ne govori ništa. U tom trenu krećem ka mestu događaja. Zatičem slavoluk sa ogromnim plakatom za film; nikada nešto slično nije viđeno ni za vreme Festa.
Prolazim sa spoljne strane (mimo crvenog tepiha i TV kamera), penjem se do ulaska u dvoranu, ali mimo očekivanja ne primećujem nikog ko obično ima kartu više. Prilazim službenom pultu i doznajem da je sponzor (?) preuzeo organizaciju i da nema ulaznica za novinare! Nailazi jedan od programskih direktora SC VŽ, koji uvek za mene ima ulaznicu u skrivenom džepu, kaže mi: ”Nema pomoći, ovo država organizuje”.
Oko nas preovladava ruski jezik, pojavljuju se poznate rusofilske patriote predvođene delegacijom svetog Sinoda, prolaze u dvoranu, normalno.
Odjednom ugledam profesora Vladu Petrića (1928.), dugogodišnjeg profesora teorije filma na Harvardu, legendu naše filmske kulture. On me upita: kako ćemo ući. Čovek iz direkcije nam daje koristan savet: ”Idite na galeriju, tamo će biti praznih mesta”. Pokušam da se probijam nizbrdo ka ulazu, ali u zao čas! Na širokom stepeništu kroči ka meni predsednik Republike sa svitom i telohraniteljima, sklonim se u stranu, ali jedan kockasti baja me pritisnu uz ogradu (dole ponor!) uz škrgut: ”Gde ćeš sad!”
Vratim se sa profesorom Petrićem na galeriju, priđem dežurnom na vratima i kažem da smo ovde službeno, a on: ”Nema šanse, naređenje je – niko bez ulaznice!” Stojimo kraj ulaza, ali naiđe jedno poznato filmsko lice, prilete Petriću: dragi profesore, što ne ulazite! Kad mu rekosmo da smo ovde zalutali, on priđe dežurnom na vratima, promrmlja nešto sa njim i mi se provukosmo u gledalište.
Pola sata posle zvaničnog početka mi sedimo u polupraznom gledalištu, ali pritiču gosti sa ulaznicama i sele nas kao bosanske izbeglice. Nađosmo lako druga mesta, po izboru.
U tom se prolomi pljesak. Ulazi Predsednik sa svitom sa strane, odakle obično nastupaju umetnici. Ovacije kao na partijskom mitingu. Nismo daleko od toga. A potom istrča na pozornicu Nikita Mihalkov postavljajući nekoliko puta retoričko pitanje: ”Zašto u Srbiji!” Odgovor je stepenast, jer tako treba među prijateljima, jer jedan od glumaca igra u filmu, veze neraskidive, a montažer filma je odavde i još danas ima rođendan, pa svi možemo da mu čestitamo! Ovacije posle svake druge reči! Kao u predizbornoj kampanji.
Mene je nešto spopao stid, zar smo dotle došli! I onda ponovljena priča o sramoti Barberinoj jer je odbio film. I tu ponovo otkriva karte: da je film prikazan u Veneciji, od susreta sa braćom ne bi bilo ništa. ”Vi ćete se uveriti”, naglašava, ”koliko je Barbera pogrešio”. A film je koštao 24 miliona dolara; ima se, može se.
I onda poče film, 180 minuta; posle pola časa od početka uznemireno sam proveravao da li je moj Seiko stao. Na kraju, sa odjavnom špicom, reditelj, koji film potpisuje i kao izvršni producent i pisac scenarija, istrčava ispred platna i sa desetoricom kozaka u živopisnim folklornim nošnjama peva melodiju odjavne špice. U dvorani urnebes od otpozdravljanja i oduševljenja. Groucho, gde si!
Sa paljenjem svetla izlazim žurno (profesor Petrić je izdržao samo pola sata filma) i gledam da uhvatim ponoćni autobus.
Sutradan iz novina doznajem da su se u foajeu točili šampanj i vino, a za to vreme ja sam već sedeo za laptopom i ispisao ove redove o samom filmu.
U ovom času, dok redigujem kritičke impresije, nebo paraju avioni, prilazi Novom Beogradu su blokirani, tamo imam bolesnu rodbinu i snalazimo se preko Male Krsne. Sve unaokolo što se događa liči, kako je jedan hroničar zapisao, na boljševički propagandni trailer.
Za to vreme, kao iza dimne zavese (ideološke, jakako), već dva meseca traje masivni štrajk advokata Srbije sa jasnim zahtevima, ministar pravde (onaj sa čuvenim doktoratom kod Miće Megatrenda, od kojeg advokati zahtevaju ostavku), šalje neke mutne pretnje. Zbog toga sudovi ne rade, dva važna fakulteta (Filozofski i Fakultet političkih nauka) su pod opsadom studenata, blokirani, ni tu Vlada ne čini ništa smisleno (valjda se premišlja da pošalje specijalce sa zadatkom fizičkog pripitomljavanja). Iz medija nestaju emisije sa kritičkim sadržajima (Utisak nedelje, Sarapin problem).
Sve češće se Veliki i Mali obraćaju narodu u programima live pominjući investicije iz reda ”samo što nije…” Narod pao u beskrajnu depresiju, kojoj svedočim svakog jutra u obližnjem supermarketu: kupuje se krompir, paprika, banana na komad (to odavno nisam video), promet opao munjevito, prodavačice dokono hvataju muve u letu… A na Studiju B, televiziji za čiji smo se nezavisni status godinama borili, nova urednica svečano najavljuje da se traži dobar kupac njene kuće. I naći će se, jer Beograd na vodi (i belom hlebu), koji se besomučno prepričava od jutra do sutra, zaslužuje nekog tajkuna poput onog koji je nekad harizmatičnu TV B 92 spustio ispod nivoa Pinka i Happyja!
A o filmu, red je da mu se odužimo: Svoje najbolje filmove: ”Mehanički pijanino”, ”Oči čornije”, ”Surova romansa” Nikita Mihalkov je stvarao po delima ruskih klasika, pa je i u ”Sunčanici” pribegao jednom velikanu – Ivanu Bunjinu. No od ovog nobelovca jedva da se nešto primećuje, jer je Mihalkov pribegao svojoj eklektičkoj poetici. Što će reći da je više verovao citatima i omažima samom sebi, nego autentičnosti priče i njenih junaka.
U ”Sunčanici” autor pokušava da izbegne politiku, što je gotovo nemoguće, jer je odabrao najdramatičniji trenutak građanskog rata: poraz i povlačenje carske, belogardejske armije na Krim 1920. Oficiri i vojnici se već nalaze u kandžama Crvene armije, ali se u ovom filmu ne pominje ni Oktobarska revolucija, ni zašto je izbio građanski rat. Prilično naivan beg od politike. Pobedničku stranu vidimo samo u liku nadmene komesarke, karikature od lika. Ona će ih isporučiti brodom u Nedođiju. Ali dve trećina filma je sećanje jednog od oficira na ljubavnu avanturu na jednom luksuznom brodu negde pred rat.
Za razliku od okvirne priče, prikazane u sumornom spektru, ovaj je ozaren, u stilu ljubavno zavodničkih nadmetanja, bolje izvedenih u ”Oči čornije”. Na kraju oficir odvede neznanku u krevet, a ona mu u zoru saopšti da takvu ”sunčanicu” nikad nije doživela. Svaki kadar i scena su majstorski izvedeni, baš kao u ”Sibirskom berberinu”. Avaj!
Piše: Đorđe Krajišnik
Foto: Prae.hu
Izdavačka kuća Fraktura iz Zagreba organizuje početkom septembra drugi Festival svjetske književnosti.
Tim povodom razgovarali smo sa Seidom Serdarevićem, idejnim tvorcem Festivala i glavnim urednikom Frakture, o konceptu ovog književnog događaja, njegovom značaju, festivalizaciji književnosti, književnoj kritici, izdavaštvu…
Nije čest slučaj da se organizuju festivali književnosti, stoga me zanima kako je koncipiran Festival svjetske književnosti i otkud uopšte jedan takav festival u Zagrebu?
Mi smo prošle godine nakon čitavog niza održanih tribina i nakon što smo vidjeli da postoji jedno ozbiljno zanimanje zagrebačke publike za žive razgovore o književnosti i sa piscima odlučili pokrenuti Festival svjetske književnosti. Bez obzira na to što postoji taj trend festivalizacije, vi jednostavno u određenom trenutku možete dovesti vrlo respektabilne autore koji podržavaju jedan drugoga i koji će književnost na najbolji način predstaviti.
Već je prošlogodišnje izdanje pokazalo da smo bili u pravu. U desetak dana je te događaje posjećivalo nekoliko hiljada gledatelja, sale su uvijek bile pune. Nakon toga smo znali da nismo pogriješili i krenuli smo, naravno, dalje sa festivalom, tako da se on ove godine održava po drugi puta.
Ugostićemo ovoga puta zaista reprezentativan broj autora iz regiona i cijeloga svijeta, koji će učestvovati u niz naših programa koji imaju za cilj približiti pisce publici, pokazati im kroz razgovor kako jedno književno djelo nastaje i brojne druge probleme u vezi sa književnošću.
Pomenuli ste festivalizaciju književnosti. Koliko je ona, i to što Vi radite sa ovim festivalom, jedan modus da se književnost učini prijemčivijom široj publici, imamo li na umu da ona i ne kotira baš najbolje kao medij?
Pa to je istina što kažete. Jednostavno živimo u vremenima kada književna kritika gotovo da je nestala, kada na televizijskom programu javne televizije u Hrvatskoj nemate nijednu emisiju posvećenu književnosti… U vremenima kada su i druge umjetnosti također posegnule za festivalima, ne bez razloga, kao što je film, također imamo kazališne festivale… Razlog tome dakako jeste što festival kao forma pruža trenutno mogućnost da dođete i do većeg broja eventualnih sponzora, do bolje vidljivosti u medijima. Dakle, do nečega što će zapravo publiku dovesti književnosti.
A kada publiku jednom dovedete, onda se vidi, ono što je nama bilo posebno drago prošle godine, da je ta publika itekako zainteresirana za književnost. Nije da ljudi ne čitaju. Ljudi čitaju ozbiljne knjige i željni su razgovora o ozbiljnim temama. Njima ne trebaju žutilo i žute teme, sa time su već preplavljeni. Publika je željna ozbiljnog razgovora, ozbiljnog promišljanja i o knjigama, i o problemima koji autore muče. Jer ti ili vrlo slični problemi muče i publiku. Međutim, ono što nedostaje jeste posredovanje na pravi način između autora i izdavača sa jedne, i publike sa druge strane. Dakle, mediji se bave puno manje ozbiljnim stvarima nego što bi trebali.
Pomenuli ste književnu kritiku. Kako stoje stvari u Hrvatskoj po tom pitanju i koliko je ona uopšte zastupljena u medijima?
Moram reći da je to sada postalo gotovo marginalno. Tjedni kulturni dodaci gotovo da i ne postoje. U Jutarnjem listu imate maksimalno jednu kritiku tjedno, u Večernjaku bude također jedna… Dakle, potpuno nedovoljno. Kada to uspoređujemo sa vremenima od prije desetak godina, da ne govorimo ranije, onda su to nemjerljive stvari. U masi knjiga koja se, bez obzira na krizu, i dalje izdaje, zanimanje književni kritičar gotovo da je nestalo. Ja sam bio književni kritičar i vrlo dobro znam koliko prostora je bilo. Nešto je prostora ostalo na radiju, nešto prostora ima na internetskim stranicama, ali to je uvijek ograničeno za ljude koji su unutar same branše.
Foto: SanjamKnjige.hr
Jer koliko god se pratile internetske stranice, one specijalizirane za književnost se ne prate ipak toliko i nisu navidjelu široj publici. Dakle, nemamo književne kritike u tiskanim medijima, ali i javna televizija je već poslije prve sezone emitiranja sklonila jedinu emisiju koja je bila posvećena knjizi. Ipak, ono što mi, koji se bavimo ozbiljnom knjigom, primjećujemo i u kontaktu s knjižnicama saznajemo jeste da ljudi posuđuju knjige, da ljudi čitaju knjige. Ona je od svih, hajdemo kazati, medija možda ponajbolje zastupljena u domovima. Ljudi se najviše daju knjizi. Međutim, ta je knjiga jednako tako najmanje atraktivna za medijsku prezentaciju.
Kako stoji stanje sa izdavaštvom u Hrvatskoj?
Mislim da je trenutno, u posljednje dvije-tri godine, izdavaštvo u najdubljoj krizi od devedesetih. Ta je kriza, čini se, dublja i opasnija nego što je bila za vrijeme rata. U izdavaštvu se dogodilo da je od 2006. do 2010. godine Hrvatska uspjela doći do nekakvog europskog prosjeka da se na sto tisuća stanovnika izda oko četiri tisuće novih naslova godišnje.
Sada je to već palo dosta ispod tog europskog prosjeka. Također, prosječne naklade su pale na povijesne minimume. Kada čitamo knjige iz devetnaestog stoljeća, znamo da su prosječne naklade bile tisuću komada, sada su prosječne naklade ispod toga. Kriza je dosta duboka. Razlozi su višestruki, oni su i u samoj branši.
U nekim megalomanskim, nerazumnim potezima koji su se vukli u vremenima debelih krava, kada su se otvarali ogromni knjižarski prostori koji se nisu mogli sami isplaćivati. Pa je tako u krizu uvučen čitav niz nakladnika. Tu je i jedna neprofiliranost nakladnika, jer veliki broj njih želi biti obiteljskog tipa da izdaje sve – od knjiga za djecu, preko kuharica, do ozbiljnih romana. A, naravno, i politika ministarstva kulture se, nažalost, prema knjizi nije mijenjala čitav niz godina. To se stalno radi po jednom istom modelu za koji neću kazati da je posve neefikasan, ali mu ipak treba mnogo izmjena.
Uza sve te probleme koji opterećuju nakladništvo, knjige ne uspijevaju na pravi način naći put do svojih čitatelja, a njih itekako ima. Ali nema te komunikacije, ili što se voli danas u marketingu reći: knjiga nije dovoljno sexy.
(Prenosimo iz lista Oslobođenje).
Kako sam onomad najavio; moj razgovor sa Paradžanovom vođen je krajem aprila 1988. u Bakuu. Prvi put objavljen je 7. maja 1988. u najstarijem dnevnom listu na Balkanu (kasnije nekoliko puta objavljen u nekim inostranim zbornicima posvećenim ovom velikanu). Prenosim ga bez ikakvih naknadnih intervencija.
Naslov: Moje najbolje zatvorske godine
Najveći živi sovjetski filmski reditelj i jedan od najznačajnijih filmskih maštara današnjice, Sergej Paradžanov (1924) je ujedno najosporavaniji i najkontroverzniji sa stanovišta zvanične sovjetske kulturne politike. Rođen u gruzijskom gradu Tbilisiju, Jermenin po nacionalnosti, Gruzijac po široj kulturnoj pripadnosti, Paradžanov je počeo da se bavi filmskom režijom posle studija, još davne 1953. i od tada, za trideset pet godina – uspeo da završi samo tri dugometražna filma o kojima se nešto zna izvan granica Sovjetskog Saveza.
Pre nego što je stvorio ”Senke zaboravljenih predaka” (1964), o kojima se malo zna, jer nisu zvanično dobro ocenjena i nisu prikazivana u inostranstvu. ”Senke” se smatraju najuspešnijim sovjetskim filmom od Eisenstina naovamo. Ovim filmom je osvojio Grand Prix u argentinskom gradu Mar del Plata, a nagrađen je na još petnaestak festivala.
Drugi igrani film koji se svrstao u antologijske primerke modernog filma, ”Boja nara” završavan je pune tri godine, pa se čak navodi da ga je (sada dodajem, navodno po partijskoj liniji – MV) montirao Srgej Jutkevič. Film nije stavljen u cenzorski bunker, ali je vrlo skromno distribuiran, i tek su krajem sedamdesetih neke kopije iznesene u svet ilegalno, da bi prikazivanjem na uglednom njujorškom festivalu zabeležio neverovatan uspeh.
U međuvremenu je Paradžanovu odbijeno čak deset scenarija, 1974. je, ne prvi put, uhapšen zbog više navodnih prekršaja, kao što su homoseksualizam i ”širenje venerične bolesti” (!). na opšti protest međunarodne kulturne javnosti, pušten je iz zatvora 1978, ali mu je zabranjeno da režira filmove. Živeo je od prodaje starih stvari, a 1981. je viđen kako prosi na ulicama Tbilisija. Načinio je 1984. godine sjajan film ”Legenda o suramskoj tvrđavi”, koji je prošle godine prikazan sa velikim uspehom na Međunarodnom filmskom festivalu u Zapadnom Berlinu. I ovoga puta bez prisustva autora.
Na Paradžanova sam sasvim slučajno naleteo poslednjeg dana boravka na Svesaveznom festivalu sovjetskog filma ovog reditelja u nekakvom filmskom katalogu, učinilo mi se da bi jedan stariji poseilac na festivalskoj projekciji u bioskopu ”Nizami” mogao biti upravo on. Pre toga niko nije gostima i kritičarima, prisutnim na festivalu, pomenuo da Paradžanov u Bakuu dovršava tonsku montažu svog novog igranog filma ”Ašuk kerib” (naziv za neku vrstu gruzijskog narodnog pevača, trubadura) o pesniku Ljermontovu.
Rizikujući da ispadnem smešan, prišao sam prosedom čoveku kojem se pola dvorane javljalo srdačno iz daljine, i zapitao ga da li je on Paradžanov. Iako je poznato da je samo nekoliko domaćih novinara uspelo da od njega dobije neke odgovore (ne voli novinare, neki su mu naneli mnogo zla i uvreda, retko se pojavljuje na javnim mestima i tek je ove zime bio izvan granica svoje zemlje) odmah je pristao da priča sa gostom iz Jugoslavije.
Čim smo te večeri kročili u hotelsku sobu 113, Paradžanov je svečanim pokretom podigao čašu sa rakijom i rekao:
– Nećemo da se kucamo, samo tiho da popijemo do dna za uspomenu na dragog Andreja Tarkovskog i Ivana Korničuka koji je igrao glavnog junaka u mojim ”Senkama zaboravljenih predaka”. Siguran sam da su ušli u večnost, besmrtni su. Verovatno su sada negde između nas.
Tokom razgovora Paradžanov je neprekidno nasmešen i zbog ironije njegov iskaz se mora čitati ”između redova”. Neka moja pitanja dobroćudno odbija rukom kao previše ozbiljna i podvlači da ovo treba da bude ”običan razgovor dva prijatelja”.
– Dolazili su nedavno selektori kanskog festivala tražeći da mojim filmom o Ljermontovu otvore ili zatvore festival. Nisam hteo ništa da brzam. Uostalom, ne volim velike festivale. Ne znam kako bih se tamo osećao. Najnoviji film ću verovatno prikazati na Minhenskom festivalu krajem juna. Tamo će verovatno napraviti retrospektivu mojih filmova, objaviće mi knjigu mojih priča i imaću izložbu crteža. Ja sam sve vreme slikar i ne znam šta mi je važnije u životu – slike ili filmovi.
Podsećam ga da je njegov dokumentarni film ”Arabeske na temu Pirosmani” prikazan ove godine na Berlinskom festivalu, ali je naknadno uklonjen iz borbe za nagradu, jer je prethodno prikazan na festivalu u Roterdamu.
– Baš me briga što su ga uklonili, kaže, Paradžanov. Pozvali su me pre toga u Roterdam, osečao sam se strašno čudno. To nije moj svet. Dobio sam nekoliko stotina maraka od organizatora i poslednjeg dana pred povratak u moju zemlju imao sam još sve te pare. Ništa nisam želeo da kupim. A pošto moja zemlja ne dozvoljava da građani unesu inostranu valutu, stao sam na uglu i delio novac prolaznicima.
Onda se pojavila holandska policija i mislila je da sam ludak. Sve se ubrzo razjasnilo. Zapravo, najbolje se osećam u svojoj kući, u prirodnoj sredini, u jednom seocu kraj Tbilisija. U kući nemam ni telefon, ni televizor, imam frižider iz predrevolucionarnog perioda. Po kući nosim ogrtač od lamea i volim stare i retke stvari. Ne volim da putujem, jer onda moram da nosim, kao dokaz svoje genijalnosti, sve svoje rukopise i dela sa sobom.
Pošto imam svoj život, svoj svet, nije mi potrebna Đokonda ili Milonska Venera. Kad bi moj prijatelj Ron (pokazje na Rona Hollowaya, urednika ”Hollywood Reportera”, koji prisustvuje ovom delu razgovora i snima ga malom digitalnom kamerom) došao kod mene u goste, ostao bi desetak dana, sve bih mu pokazao što smatram bitnim u životu i osećao bi se kao da je završio Oxford.
Život je neverovatan i samo treba gledati oko sebe. U selu Surahami, dvadesetak kilometara od Bakua, pronašao sam čoveka koji se zove Aramijan Hačaturijan. On je prost čovek, umrla mu je ćerka i on je od tuge ceo svoj vrt iznenada ispunio skulpturama. To je drugi Pirosmani, čisti genije. Za mene je to više nego potresno i nosim se mišlju da o njemu načinim film.
Zanima nas zašto je svoj najnoviji film (koji sam video u gruboj montaži) posvetio velikom ruskom pesniku Ljermontovu.
– Vidite, Ljermontov je vrlo složen stvaralac i ne daje se lako ekranizaciji. To nije njegova nesreća, nego naša. Imali smo nekoliko osrednjih i neuspešnih ekranizacija. Pokušao je Rosticki da ekranizuje njegove priče ”Kneginja Meri” i ”Bela”. Jedan užasan film načinio je glumac i reditelj Burljajev, poznatiji kao zet Sergeja Bondarčuka (donedavnog moćnika u sovjetskim filmskim krugovima, naša primedba). Zabavio nas je, između ostalog, svojom perikom i maskom jer je kao 45-godišnjak igrao 20-godišnjaka.
Moj film je zasnovan na Ljermontovljevom ”Demonu” i zasad se zove ”Ašuk kerib”, što označava narodnog pevača, nešto poput trubadura ili lutajućeg minstrela u srednjovekovnoj evropskoj poeziji. To je fantazija na temu lutajućeg pesnika, koji na svom putu susreće svadbu, neme, slepe, umiruće, sultanske dvorove i nesreće… Voleo bih da se Ljermontov čita u celom svetu, kao što se ova bajka može gledati svugde, čak i tamo gde nisu čuli za genijalnog ruskog pesnika.
– Kakve ste sada uslove imali, pošto ste ranije imali mnogo nevolja pri snimanju filmova.
– Uslovi nisu bitni. Uvek sam bio tretiran kao sumašedšij i kao kosmopolita. Ponekad naizmenično, ponekad istovremeno. Snimali smo u Jermeniji, Azerbejdžanu i na Apšeronskom poluostrvu. Sve je već snimljeno i vidite da sam zadovoljan. Sada za ovaj film snimam ”medhane”, azerbejdžanske narodne pesme sa čuvenim narodnim pevačima. Za ukrajinski filmski studio spremam se da snimim filmu o ”Slovu o polku Igorovom”.
– Kako ocenjujete promene u sovjetskom društvu koje se označavaju političkom šifrom ”perestrojka”.
– Perestrojka je i meni mnogo pomogla. Mogu da radim i to mi je najvažnije. Čitav život sam se spreman za ovaj život. Najzad sam dobio natrag sve moje skice za film ”Kijevske freske”, koje mi je KGB zaplenio pre 22 godine. Obećan mi je konačno i ovaj film koji sam smislio 1967. U međuvremenu sam mnogo radio. Sve svoje scenarije pišem u glavi, a kad sednem da zapišem, to traje samo tri dana. Iako sam imao mnogo muka da snimim filmove, snimao sam brzo. Sve je već bilo u mojoj glavi. Čitavu mladost sam proveo u antikvarnici, otac mi je bio direktor, njemu zahvaljujem što sam zavoleo staru knjigu i literaturu.
– Između ”Boje nara” i ”Legende o suramskoj tvrđavi” su petnaestak teških godina o kojima se malo zna.
– Tri puta sam zatvaran i ostale su mi još dve godine uslovne kazne. To su najbolje godine mog života. Načinio sam u to vreme osam stotina slika, šest scenarija.
– Koji vam je filmski reditelj blizak?
– Paradžanov koji još nije snimio film. Ali ja o sebi ne razmišljam kao o reditelju. U Erevanu sam pravio izložbu šešira, lutaka, kolaža. To je moja omiljena izražajna forma i smatram je dostojnom mojih filmova.
– Zašto su Vaši filmovi toliko smetali, kad su se bavili narodnim životom, a ne ideologijom?
– Možda su smetali jer se baš nisu bavili ideologijom. U ”Senkama zaboravljenih predaka” su otkrili nacionalizam, jer su likovi priče govorili na guculskom, priča je pripadala tom kraju, a ne na ukrajinskom. Nisam pristao na ”moskovski dublaž”, sinhronizaciju na ruski i tako je to krenulo. Nadam se da se ta vremena nikada neće vratiti.
Ubitačni komarci sa Zapadnog Nila, skakavci veličine malih aligatora koji za tren obrste polje sazrelih plodova, drekavci, dvoglava telad, uplakane ikone – sve je to uobičajena ponuda dugog, toplog leta. No ovoga puta su poplave učinile svoje i svaki jači pljusak potopi pola prestonice, da ne govorimo o manjim mestima u kojima inače nema urbane infrastrukture, nego se gaca po blatu satima. Uz nestanke struje i višemesečni nedostatak vode za ljudsku upotrebu (slučaj Užica je horor već pola godine, a taj zapadni deo Srbije između Tare i Zlatibora je uvek bio deo ekološkog sna, kad retorika o ekologiji nije ni postojala).
Stoga ću ovoga puta o nečem lepšem. Pre 16 godina sam usred Azije (čuj mene, kakva patetika!), u dalekom Bakuu, tadašnji Azerbejdžan kao sovjetska republika (ne za dugo), naleteo na velikog ruskog filmskog reditelja i maštara Sergeja Paradžanova (1924.-1990.). Kultna ličnost evropskog autorskog filma, autor ”Seni zaboravljenih predaka”, ”Boje nara”, ”Legende o suramskoj tvrđavi”, ”Ašik Keriba”, bio je u nemilosti sovjetskih vlasti jer je svoje prvo remek-delo, pomenute ”Seni” (1964) snimio na nekakvom jermenskom dijalektu narušivši vladajući kodeks zvanične kulture da se film nahsinhronizuje na ruskom.
Odmah mu je po poznatom staljinističkom modelu napakovana protivdržavna radnja, robija od pet godina, pa su Aragon i mnogi evropski intelektualci pisali protestne peticije (oproštena mu je jedna godina). Ali progon se nastavljao tako da je do kraja svog života Paradžanov otprilike polovinu vremena provodio u zaptu.
Prvih aprilskih dana 1988. javio mi se glas iz saveznog udruženja filmskih umetnika ponudivši mi da kao član nekakve filmske delegacije budem gost na Svezojuznom festivalu ruskog filma, u Bakuu, krajem aprila. Uzeo sam 24 sata da odlučim, pogledao na mapu, nisam imao pojma koliko je to daleko od evropske zone. Prelomilo me je to što sam znao da je reč o staroj kulturnoj metropoli; tamo je Čehov proveo godine lečeći se i stvarajući.
Sve plaćeno, avionske karte, hotel, zvaničan gost. Sa mnom su bili jedan zanimljiv umetnik iz Zagreba, drugi iz Ljubljane. Drama je bila u odlasku, u Rusiji je već bio raspad na svim nivoima, u hotelu ”Ukrajina” jedva su nam otvorili neke konzerve sardine za večeru (uz nadoknadu za dolare, naravno), avionski let nekim aparatom koji se tresao, raspadao, sa bukom koja je bila veća unutra nego spolja! U Bakuu hotel sa povremenim dotokom vode, da ne pričam o sličnim stvarima.
Organizatori iz Moskve su bili zbunjeni jer su domaćini iz Bakua pokazali potpunu nemoć da organizuju festival u najskromnijem vidu. Prvoga dana, kad su nas poveli u središte festivala (kongresni centar veličine Lisinskog ili Centra Sava u Beogradu), na glavnom trgu video sam ljubičastu mrlju veličine 10 puta 10 metara. Upitam M. Č-a, čoveka koji je često dolazio na Fest i koji je dobro govorio srpskohrvatski, šta je ovo, on zbunjen: ne zna! Zadužim ga da dozna. Sutradan on mi uzrujano saopštava u pola glasa: desetak dana ranije pojavile su se demonstracije sa zahtevom da Azerbejdžan dobije nezavisnost, stigli su tenkovi, bila je to uvertira za krvavu dramu na Tjenanmenu.
Odmah mi je bilo jasno zašto je tih dana grad pust, kao da žive duše nema, zašto je u kongresnom centru projekcije pratilo, sem filmskih umetnika iz Rusije, i nešto nas gostiju, gotovo niko! Bojkot! Mnogo poznatih ruskih umetnika, ali atmosfera nikakva, kao na groblju.
I četvrtog ili petog dana ulazi jedan krupan čovek sa stilizovanom sedom bradom, odeven u predivnu belu tuniku sa diskretnim vezom, u pratnji sedam-osam mlađih ljudi. Prođoše pored nas i sedoše u prvi red.
Rekoh devojci koju su mi organizatori dodelili kao prevodioca i stalnu pratnju: ovo mora da je Paradžanov! Ona se napravi kao da uopšte ne zna ko je to (a možda nije ni znala, unutrašnja blokada je u SSSR-u bila čudovišna, premda je ona imala doktorat o Andriću). Ustadoh i priđoh čoveku. Upitah: ”Iizvinite, da li ste Vi Sergej Paradžanov”. On mi sa smeškom odgovori: ”Ja Paradžanov”. Predstavih mu se i upitah ga na engleskom: ”Da li mogu da napravim intervju sa Vama”.
On mi kaže: ”Nje znaju angleški”. Upitah ga na francuskom, on mi reče: ”Ni francuski”. Sad upotrebih poslednje oružje: ”Parla italiano”? On sa nadmoćnim osmehom: ”No”. U očajanju ga zapitah: ”Pa na kom ćemo jeziku da pričamo?”, a on kao iz topa: ”Pa na srpskom, brate moj”. I zagrli me. ”Kako znate srpski”, upitah, a on: ”Učio me moj prijatelj Puriša (Đorđević)”.
Vrativši se kući sretnem Purišu i prenesem mu pozdrav iz Bakua. Puriša mi otkrije da se zapravo nikad nisu videli, ali ga je Puriša mnogo puta zvao telefonom i ugovarali su saradnju na filmu, koja nikad nije ostvarena. Sergej između dve ćorke nije mogao ni da sanja o nekakvom inostranstvu.
Pošto je počinjala projekcija upitah Segeja kad ćemo da se vidimo, a on mi reče: ”Neka vas neko dovede sutra u Mos Studio gde upravo završavam najnoviji film (ispostavilo se kasnije i poslednji) ‘Ašik Kerib’. Prvo moraš da vidiš moj film.”
Sutra rekoh prevoditeljici da imam ugovoreno i ona se usprotivi. Očito, imala je uputstvo da gostu ne dopusti bilo šta što nije potvrđeno zvaničnim programom. Bila je uporna, nisam znao šta da radim, a ja zapretih da ću je prijaviti direkciji festivala. To je upalilo.
Sutradan se pojavih u studiju, Paradžanov me dočeka srdačno, film je bio zapravo dovršen i napravio je projekciju samo za mene. Pošto mi je skrenuo pažnju da je kao osnovu iskoristio neku poemu Lermontova, tu očito, u poznatom stilu ovog čarobnjaka, od Ljermontova nije ostao nikakav trag. Ljubavna drama dvoje mladih smeštena je u fantastičan ambijent jermenskog sela, sa predivnim kostimima iz starine i muzikom koja dopire do dna srca.
Kad se završila projekcija, ja mu otkrijem da u Jugoslaviji, među ljudima koje znam i koji prate film sa strašću, on uživa kultni status, da mi niko neće verovati da sam naleteo na njega jer, iskreno govoreći, nisam ni znao da je još živ. Smejao se grohotom, ali me je upozorio da nikad nije imao prilike da da intervju nekim ozbiljnim novinama, niko mu se nije ni obratio s takvim predlogom, on živi povučeno i pod stalnim nadzorom.
Ja napravih dramsku scenu: ”Čuj, Sergej, prešao sam pola Evrope i pola Azije da bih napravio razgovor s Tobom, nemoj da me izdaš”. Prokužio me je da gledam da ga nadmudrim i reče: ”Dođi večeras kod mene u Gostilnicu Jevropa”. Dolazim uzbuđen do hotela, nosim flašu najbolje rakije koja je bila namenjena mom drugu M. Č-u (pomenuo sam ga, on mi je jedva oprostio). Kad hotel, ne mogu da verujem očima: kao neki zadružni dom u Žagubici, niska zapuštena zgrada, oljuštenih zidova, unutra pod od zemlje tako da smo u Sergejevoj sobi sedeli na nekim tepisima i asurama.
A u njegovoj sobi desetak prvih imena ruskog filma: Kira Muratova, Elem Klimov, Sergej Bodrov (navodim po sećanju). I među njima moj stari prijatelj Ronald Holloway, evropski urednik američkog Hollywood Reportera, koji je svojom malom digitalnom kamerom gradio filmski portret Paradžanova. Kad sam Ronu rekao da će mi dati klasičan intervju za novine, sumnjičavo je odmahivao glavom. Hajde i to da vidimo. Kasnije je došao u drugu sobu i snimio intervju za potrebe svog filma (ima ga na internetu).
Sergej me je postavio o desnu, na počasno mesto, pričalo se unakrst, svi u glas, uz mnogo nekog žestokog pića (a ja večiti apstinent). Nervozno sam nekoliko puta upozoravao Sergeja da mi je dao obećanje. Rekao bi mi: ”Ne brini, daragoj”. Posle dva-tri sata videh da će stvar propasti, dramski sam ustao, rekao Sergeju da sam žalostan što me je obmanuo… Ustao je i rekao gostima: ”Idem sa Milanom na razgovor”. Odveo me je u sobicu pored portirnice, seli smo na neke šamlice. Sve vreme našeg razgovora iznad naših glava stoji jedan čovek u izanđaloj uniformi, sa pištoljem za pojasom, verovatno čuvar hotela. Upitah: ”Ko je ovo”, a Sergej sa nadmoćnim osmehom promrmlja: ”Eta moj angel čuvar!”
Ali moj veliki problem je bio što se prevoditeljica tresla od straha rekavši: ”Ja ne prevodim”. Onda sam joj zapretio da će zažaliti. Stvar je krenula. Sergej mi je govorio iz srca, sa neverovatnom otvorenošću, govoreći da su njegove zatvorske godine najlepše godine njeovog života jer je sve svoje filmove u glavi snimio još u zatvoru, a kad bi izašao, žurio je da što pre snimi, pre nego što ga ponovo ćorkiraju.
Pitao sam Paradžanova na kraju da li bi voleo da dođe u Jugoslaviju. ”Naravno, ali morao bi neko da me pozove.” Znao sam sve bitnije ljude oko Festa, nekima sam rekao i dao adresu, gledali su me belo. Sirotani, stalno su sanjali da im dođe neko iz Holivuda, Harvey Keitel ili Jim Jarmush (bili, nije problem, pomogla USA Embassy). Sa Rusima uvek postoji zazor. Proveravao sam: Paradžanova niko nikad nije pozvao u Beograd.
Ovaj razgovor sam objavio na celoj stranici Politike (7. maj 1988.) pod naslovom ”Moje najbolje zatvorske godine”. Kad smo završili, rekao sam Sergeju: ”A šta ćemo sa fotografijom, niko mi neće verovati da sam Te stvarno video”, a on je uzeo moj blok i u 3-4 poteza nacrtao sebe, tako je umeo da izvede samo još moj pokojni prijatelj Zulfikar Džumhur. Kad sam pokazao kako je Sergej nacrtao sebe, moja je žena odmah odnela crtež na uramljivanje i sada je ovaj likovni biser na udarnom mestu radne sobe.
Ali sa Rusima, onda i sada, nikad ne znaš šta se može desiti. Moja mala profesionalna panika, šta ću ja sa intervjuom ako nemam slike, dobila je čudno razrešenje. Desetak dana pošto je objavljen intervju sa crtežom stiže mi pismo iz SSSR-a (nepoznati pošiljalac) sa nekoliko fotosa, SP sa MV! Kako ja to nisam primetio da nas je neko snimio? Sem Hollowaya nikog nije bilo unaokolo.
Neka to ostane još jedna mala tajna oko ovog misterioznog susreta.
Ubrzo posle ovog našeg susreta Sergej se teško razboleo, verovatno su ga slomili teški zatvorski i vanzatvorski uslovi. Kad je dve godine kasnije umro, javio mi se Holloway s molbom da mu dozvolim objavljivanje intervjua u časopisu German Kino – German Cinema, koji je uređivao u saradnji sa svojom gospođom Dorotheom. Odgovorih Ronu telefonom, imam srpsku kopiju, a on mi reče: ”Ja ću organizovati prevod, ništa ne brini”. I reče: ”Imam veliku dokumentaciju o njemu, to je jedini intervju koji je on dao ‘jedan na jedan”. I posle mi stiže broj časopisa kao hommage velikom reditelju.
Sve vreme pričamo o zecu, a on u šumi! E pa neće biti. Sledeće nedelje ćete, ako ste u čitanju došli do ove tačke, videti kako o svom životu i delu govori nenadmašni Sergej Paradžanov, koji u svim izborima najboljih i enciklopedijama jedini stoji naporedo sa drugim velikim Rusom Andrejom Tarkovskim (”Rubljov”, ”Ogledalo”, između ostalih).
Otkinuli smo tek pola listova s kalendara 2014. godine, a ja na ovoj maloj parceli evo pokapam već trećeg dirigenta.
Na samu Novu godinu u Innsbrucku je umro Milan Horvat. U petak trinaestog lipnja za njim je iz Beča pošao Berislav Klobučar. U siječnju je svoju Italiju i svijet napustio i Claudio Abbado, a u nedjelju 13. srpnja u Castletonu u Virginiji umro je naš veliki maestro Lorin Maazel.
Naš? Da, naš!
Židov, Amerikanac, iz obitelji ruskih emigranata, rođen u Francuskoj. Maestro svih nas koji smo ga imali sreću gledati i slušati u Zagrebu. Maestro svih onih koji su ga upoznali i zavoljeli još kad im je s Bečkim filharmoničarima navraćao čestitati i svirati valcere u vrijeme novogodišnjih ručkova. Maestro svih koji su cijenili ozbiljnost i analitičnost dirigentskog aristokrata, intelektualca, poliglota, filozofa, violinista, matematičara, šahista i kompozitora. U Zagrebu je dirigirao često, jednom čak i u Ciboni za vrijeme Univerzijade 1987.
Nastupao je s našim filharmoničarima i simfoničarima, a jednom je s nekim talijanskim orkestrom bio pratnja Bocelliju.
Ipak, prevario sam se pomislivši lani u Beču da je podsjećanje na sve te nastupe dobar početak za razgovor s maestrom Maazelom. Kratko je odgovorio: ”Hvala Bogu što ponešto u životu i zaboravim”. Osim po odličnoj memoriji, bio je poznat i po izravnosti, često neugodnoj, i niskom pragu tolerancije na glupost. Srećom, ja sam dobio priliku postaviti i drugo pitanje.
Sa svoje 83 godine na leđima (u ožujku ove godine bio je navršio 84) maestro Maazel je kao šef-dirigent Minhenske i stalni gost-dirigent Bečke filharmonije putovao i dirigirao više nego ikada ranije u životu i više od sedam desetljeća dugoj karijeri.
Ohrabren vlastitom vitalnošću i brojem stogodišnjaka među svojim precima, maestro Maazel je tek bio počeo pomišljati da bi možda jednog dana, recimo za tri-četiri godine, kad mu se obaveze u kalendaru prorijede, mogao malo usporiti. Međutim, godine i dani, pokazalo se, bili su mu drugačije odbrojani.
Prvo otkazivanje nastupa dogodilo se u travnju i od tada više nije stao za dirigentski pult. Prije mjesec dana službeno je dao ostavku na prestižno šefovskog mjesto u Münchenu, ujedno zahvaljujući na milijunima poruka s dobrim željama, te objavljujući da će se na godinu dana povući sa svih pozornica, osim one na svom imanju Castleton. Ali, ni tamo više nije dirigirao, ali je skoro do posljednjeg dana života radio s mladim glazbenicima.
Na kraju ga je dokrajčila upala pluća tamo na velikoj farmi među idiličnim brežuljcima, pašnjacima i šumama američke države Virginije. Tamo je maestro Maazel za sebe i svoju obitelj izgradio sklonište od svijeta. A onda je u njega pozvao čitav svijet.
Uz pomoć supruge, njemačke glumice Dietlinde Turban, na velikom je imanju 2008. pokrenuo glazbeni festival namijenjen ponajprije mladim glazbenicima, dirigentima, sviračima i pjevačima, te privlačenju nove, mlade publike. Počelo je u kućnom kazalištu, onda je podignut šator za četiristo ljudi, zatim paviljon s još većim auditorijem te mnogi prateći objekti u kojima mladi muzičari mogu boraviti i raditi čitavo ljeto.
Jest, Lorin Maazel bio je jedan od najskupljih dirigenata na svijetu, ali i najtraženijih. Dobar dio tog novca uložio je u festival za mlade nade glazbe i svijeta. Shvatio je da će se baklja ugasiti ako je ne preda novom naraštaju.
Koliko je bio snažan plamen te baklje u njegovim sigurnim i uvijek tako savršeno mirnim dirigentskim rukama najbolje će znati oni koji su ga u Lisinskom slušali s Izraelskom fiharmonijom u izvedbi Mahlerove Pete simfonije, a još više oni sretnici koji su u listopadu 2006. bili na koncertu Minhenske filharmonije.
I tada sam imao povlasticu provesti gotovo čitav sat prije koncerta u maestrovom društvu. Kada mu je prišao jedan obožavatelj i ponudio na potpis CD sa snimkom koncerta Zagrebačke filharmonije, Maazel je, podigavši obrvu, samo rekao: “Ha, još jedno piratsko izdanje”. I ljubazno se na njega potpisao.
A ja sam čitavo vrijeme mislio kako će slavni gosti, dirigent i orkestar, reagirati kada izađu pred poluprazno gledalište Lisinskog.
Neiskusan organizator potcijenio je važnost marketinga, a precijenio platežnu moć publike koju nije potrebno mamiti da dođu slušati Maazela, Minhensku i remek-djela 20. stoljeća. No, dijelom i zato što su korporacijski šminkeri, estradne zvjezdice i političari s tog koncerta izostali, bila je to jedna od najsavršenijih glazbenih večeri u našim životima.
Prva simfonija Sergeja Prokofjeva, Plesovi iz Galante Zoltana Kodályja te Koncert za orkestar Béle Bartóka, za nas nekoliko stotina odsvirani su kao da nas je prepuna dvorana. A da nas je toliko činilo se i kada smo pljeskali i vikali od oduševljenja podigavši čak i usne strogog Maazela u zadovoljni osmijeh.
Svojim analitičkim umom glazbu je rastavljao i secirao do najtanjih žilica, ali za njim nisu ostajali leševi partitura, nego nanovo oživljena, novim znanjem, mudrošću, dahom i duhom ispunjena glazba. Između umjetničkog zanosa i stroge intelektualne logike kod Maazela nije bilo nikakvog proturječja: ljepota u istini, istina u ljepoti. Na takvoj čvrstoj logici počivala je i njegova umjetnička i ljudska etika. Govoreći polako i jasno, u savršeno oblikovanim rečenicama povezanima u zaokružene misli, maestro Maazel mi je lani u Beču rekao i ovo:
“Povijest i moje životno iskustvo uče me da ljudi nikada ništa ne nauče i da uvijek ponavljaju iste greške. Svojoj sam djeci uvijek govorio neka slobodno griješe, jer griješiti je ljudski i neizbježno, ali neka ne ponavljaju tuđe greške, nego neka griješe na svoj način i otkriju nešto novo. Međutim, izgleda da je sve više ljudi koji se osjećaju udobno i sigurno u svojim predrasudama, strahovima i mržnjama pa odbijaju logično razmišljati, samo da im ništa ne bi uzdrmalo pogled na svijet”.
Govorio je i o tome kako je u svijetu sve prisutniji crno-bijeli pogled na svijet i život pa je samim tim sve manje mjesta za kulturu, razumijevanje i umjetnost, jer sve to nastaje i živi upravo u nejasnim područjima gdje se boje pretapaju. Ali, u vlastitom pesimizmu nalazio je razlog ne za predaju, nego za aktivizam i borbu.
Festival u Castletonu u spomen na svog osnivača istaknuo je ove njegove riječi:
“Uvijek sam vjerovao da umjetnosti same po sebi, kao i umjetnici, moraju igrati veću ulogu u javnoj areni. Ali, ona mora biti potpuno apolitična, nepristrana i slobodna od bilo kakvih zacrtanih programa. To je zadatak najvišeg mogućeg reda, dovoditi narode i njihove kulture na zajedničko tlo na kojem će se neprimjetno i nepovratno moći uhvatiti korijeni miroljubive razmjene.”
Ne politika, ne stranke, ne crkve, ne korporacije, nego ovakvi ljudi čuvaju vjeru u uzvišeni smisao svijeta. Njihova baklja gori i putuje, od ruke do ruke, od slova do slova, od note do note.
(Prenosimo s portala Večernjeg lista).
Piše: Jelena Kovačević
Zoran Scout Ivančić, Foto: Lupiga
Aktivist Zoran Scout Ivančić, Zagrepčanin sa sarajevskom adresom, na dočeku u zagrebačkoj zračnoj luci osuđenom ratnom zločincu Dariju Kordiću uputio je povik: “Sotono, ubojico!” i jedva je izbjegao teže posljedice.
Ivančić, koji je javnosti dosad bio najpoznatiji kao jedan od organizatora prošlogodišnjih prosvjeda za dodjelu JMBG-a bosanskohercegovačkoj djeci, ispričao je za Večernji list što se događalo na Plesu i zašto je bio na dočeku Kordiću, osuđenom za smrt 116 osoba u pokolju u Ahmićima.
Što vas je nagnalo da na dočeku Dariju Kordiću poviknete: “Sotono, ubojico?” Što vas je motiviralo da budete prisutni na dočeku?
Povikao sam to jednostavno zato što je to činjenica. Dariju Kordiću je dokazana odgovornost za masovna zlostavljanja i ubojstva civila. Za razliku, primjerice od Gotovine i Markača. On ih nije vlastoručno počinio, ali je za njih nesumnjivo odgovoran. To što sam sebe, uz pomoć pojedinih pripadnika hrvatskog klera i Tuđmanovih pobočnika predstavlja kao sveca, karizmatika, branitelja vjere i nacije, blasfemično je i otkriva njegovu manipulatorsku, sotonsku narav.
Inače sam često u Zagrebu. Ovoga puta sam došao na koncert VIP Jazz Festivala u ZKM-u. Carla Bley je dio povijesti jazza, prijateljica mog pokojnog prijatelja Boška Petrovića i nisam mogao propustiti taj koncert. I bio sam u pravu, koncert je bio fenomenalan.
Jutro nakon koncerta, prijateljica Sabina i ja smo odlučili otići u zračnu luku Pleso jer smo vidjeli na društvenim mrežama da će Dario Kordić koji je nekidan pušten iz zatvora imati organiziranu dobrodošlicu. Kako oboje smatramo da je odavanje počasti osuđenom i potvrđenom ratnom zločincu neprilično i vrijeđa pravo i pravednost i vrijeđa kako žrtve, tako i preživjele pokolja koje je on naredio, odlučili smo protestirati protiv takvog prijema.
Podsjećam, radi se o osobi koja nije nikad priznala i pokajala se za svoje zločine, i time se opravdava mit da je on nevin i da je šutnjom zaštitio prave počinitelje. Kako može biti heroj netko tko štiti ubojice ili naredbodavce? To se zove omerta i spada u mafijaški, a ne kršćanski moralni kodeks.
Jeste li planirali vikati to što ste izvikivali? Zašto ste ponijeli transparente i koja je bila njihova poruka?
Ponijeli smo transparente na kojima je bilo samo jedno, broj 116. To je broj ubijenih ljudi u Ahmićima, pokolju koji je Dario Kordić naredio, a koji je dokazan u procesu kao dobro organizirano masovno ubojstvo civila, a ne ratna operacija. Od toga je bilo jedanaestero djece, najmlađa žrtva je bila beba od 3 mjeseca. Nisam planirao što ću vikati, plan je bio samo da pokažemo transparente, reagirao sam instinktivno, u tom trenutku. Pao mi je na pamet fra Majstorović-Filipović, hrvatski fratar iz perioda Drugog svjetskog rata kojeg su u zbog okrutnosti i zločina nad Srbima u bosanskim selima i u Jasenovcu i Staroj Gradišci prozvali fra Sotona.
Kako komentirate atmosferu na aerodromu, s obzirom na masu koja Kordića dočekala uzvikom “Za dom – spremni”?
Atmosfera je više ličila na atmosferu na aerodromu Borongaj za vrijeme Nezavisne Države Hrvatske, nego na zračnu luku Pleso u zemlji članici Europske unije u 21. stoljeću. Po parkiranim autima moglo se zaključiti da su sudionici proslave većinom došli iz Bosne i Hercegovine, iz Dalmatinske zagore i dijaspore. Prema mojim informacijama, došao je i autobus iz Busovače, koji je platila općina Busovača, rodno mjesto Darija Kordića. Čime ne želim opravdati izostanak reakcije javnosti u Zagrebu.
Kako komentirate postupanje policije prema vama i to što ste zaradili prekršajnu prijavu, a vaši napadači nisu privedeni?
Reakcija pripadnika policijskih snaga i njihov odnos prema meni je bio adekvatan i ovim putem im se zahvaljujem. S obzirom na njihovu malobrojnost, nisu mogli bolje reagirati. Vidi se da je riječ o iskusnim i profesionalnim policajcima i policajkama. Ne vjerujem da će prijava biti prihvaćena. Kako se može usporediti to što sam ja viknuo dvije riječi s time što je nekoliko stotina ljudi uzvikivalo fašističko-kvislinški pozdrav “Za dom – spremni!” za koji samo neuk puk može tvrditi da je citat iz opere Nikola Šubić-Zrinski, a neko tko je ikad gledao tu operu zna da je to izmišljotina nastala zbog kukavičluka onih koji to uzvikuju, a ne žele priznati da su simpatizeri ili pripadnici pokreta koji je nanio toliko zla Hrvatskoj.
Kakve ste ozljede zadobili?
Još ne znam, moram ići na kontrole u sljedećih nekoliko dana. Dobio sam nekoliko izravnih jakih udaraca šakom u glavu od nekih istetoviranih bildera. Nimalo bezazleno. Vjerujem da će ih policija moći identificirati jer je cijeli događaj bio sniman.
Kako ste osjećate sada?
Osjećam se kao neko tko je pokazao da hrvatski narod nije fašistički po svojoj prirodi iako mu se ta karakterizacija nameće i iznutra i izvana. Nema kolektivne krivnje, kao ni kod drugih naroda. Ljudi imaju ime i prezime, a događaji mjesto i vrijeme i svatko treba odgovarati za svoja djela. Sve je vrlo egzaktno i samo političkim manipulatorima može biti u interesu da istinu zamagle, na štetu cijelog naroda, a vlastitog probitka. Slobodan sam ustvrditi da postotak Hrvata koji podržavaju ekstremne ideologije ne prelazi europski prosjek.
(Prenosimo s portala Večernjeg lista).
Nedoličnno saopštenje Kancelarije za KiM
Nema onoga ko ovih dana nije nešto napisao ili izgovorio o katastrofalnim poplavama koje su zahvatile Srbiju, Bosnu i Hercegovinu i Hrvatsku. Velika stradanja ujedinila su ljude u nevolji. U svemu onome tragičnom što donose ovakve i slične nesreće odjednom se pokazalo, na iznenađenje mnogih, kako nesreće katastrofalnih razmera zbližavaju ljude. Kada sused pruži ruku u nevolji, postaju nevažne one stvari koje su se do tada maltene činile najvažnije: ko je koje vere, nacije, kakvog uverenja.
Reporteri sa raznih strana javljali su kako je voda ”preplavila” i granice među ljudima, političari su govorili o solidarnosti u zajedničkoj tragediji, poznati sportisti bez obzira na nacionalnu pripadnost tražili od svetske javnosti podjednaku pomoć za sva ugrožena područja. Neki su postavili i ozbiljno pitanje šta smo naučili od poplava: ”Jesu li poplave odnijele nacionalizam”. Hrvatska, BiH i Srbija najavile su zajednički nastup prema evropskim fondovima za pomoć.
U duhu ovog sveopšteg razumevanja pred velikom prirodnom katastrofom javile su se i prištinske vlasti koje su ponudile Beogradu pomoć specijalnih jedinica Kosovskih snaga bezbednosti.
Sledio je odgovor Kancelarije za Kosovo i Metohiju potpuno suprotan ovom duhu solidarnosti. Prenosimo ga u celini:
“Kancelarija za KiM je zaprepašćena cinizmom i nekorektnošću prištinskih vlasti, koje su preko takozvanog ministra Agima Čekua ponudile Beogradu pomoć specijalnih jedinica za zaštitu od prirodnih katastrofa Kosovskih snaga bezbednosti, uz napomenu da su one voljne da idu s opremom u Srbiju, ako Vlada Srbije to zatraži. U trenutku dok se u Srbiji prebrojavaju nastradali i evidentira šteta nastala u do sada nezapamćenim poplavama, kosovski premijer Hašim Tači nudi pomoć onih snaga koje, kako se navodi u saopštenju, srpski narod na Kosmetu pamti samo po zlu.
Izrasle ispod šinjela zloglasne takozvane Oslobodilačke vojske Kosova, Kosovske snage bezbednosti asociraju na brojne zločine o kojima se ćuti, a koji će formiranjem Specijalnog medjunarodnog suda za ratne zločine, konačno, nadamo se, biti rasvetljeni”, saopšteno je iz Kancelarije za Kosovo i Metohiju.
Ako je išta u svemu ovome ”cinično i morbidno”, to je ovaj odgovor Kancelarije na ponudu za pomoć iz Prištine. To su osetili i čitaoci sajta na kojem je ovo saopštenje objavljeno, a potom, istini za volju, po nečijem naređenju ubrzo i povučeno. U većini komentara žestoko se kritikuje spomenuto saopštenje. Izdavajamo neka karakteristična:
“Zar nije bolje bilo reći hvala nego ovu necivilizovanu bljuvotinu napisati?”
”Ovu našu državu vode amateri!”
“Expertski, nema šta!”
“Bolesno saopštenje, niže ne može!“
“U čije ime ova izmišljena kancelarija za KiM daje ovu izjavu. Koje sve morbidne tipove ovaj narod plaća. Ali najbitnije je ko stoji iza ove izjave, nisu oni to sami svojevoljno smeli da izjave”.
”Mi smo kolektivno ne bolestan, nego bezobrazan narod.”
“I još jedan autogol snsovih nesposobnih činovnika, juče Toma danas ovi… ljudi nude pomoć kakva god da je i treba im se zahvaliti a ne ovako..”
“Bolesno i morbidno!!! A onda se čudimo što svi beže od nas?!!!”
(Kakav naslov, kakav članak??? Bože me sačuvaj!!!i Sloba bi vam pozavideo)
“Srpska vlada pre nego što je dala ne ciničnu nego ovako sramnu izjavu trebalo je da odluči i sebi razjasni da li Srbiji treba pomoć u nesreći ili se nesreća ljudi koristi za vođenje politike, kao što je i naš predsednik svojom jučerašnjom izjavom i potvrdio”.
Sticajem okolnosti upravo u vreme kada je veliki poplavni talas krenuo, potpisnik ovih redova nalazio se u Prištini sa grupom umetnika iz Beograda na međunarodnom festivalu POLIP. Iz prve ruke možemo posvedočiti o izuzetnom prijemu srpskih umetnika u Prištini, gde smo zatekli i poznatog glumca Mikija Manojlovića koji je sa kosovskim i srpskim glumcima radio na predstavi ”Romeo i Julija” čija će premijera biti i u Beogradu i u Prištini.
Ove događaje opširno je pratila prištinska štampa. U Beogradu niko nije zabeležio susret kosovskih i srpskih umetnika. Dobija se utisak da je u Srbiji još uvek više onih kojima je stalo da se tenzije sa Kosovom povećavaju, a ne smanjuju. U svakodnevnim susretima na ulicama Prištine, u taksijima, prodavnicama, u hotelima uverili smo se u želju Albanaca sa Kosova da se uspostave normalni odnosi sa Srbijom, iskreno su iskazivali solidarnost sa tragedijom koja je je zadesila i Srbiju.
Hoće li nam se ponoviti neke ranije godine. Jedan kolumnista piše na svom sajtu:
“Poplave polako prolaze. Sad se otvara drugo pitanje, slično kao i 1995. godine. Jesu li nas katastrofe naučile pameti i odnijele nacionalizam ili su ga samo privremeno preplavile važnijim stvarima. Nažalost, vrlo lako bi se moglo dogoditi ponavljanje 90-ih kada su se velika nada i optimizam vrlo brzo pretopili u svađu i pljačku”.
Ostaje nam da vidimo da li će političari iz svega ovoga izvući neku pouku. Nismo se do sada uverili da su učili na patnjama i stradanjima svojih naroda. Bilo bi od opšte koristi da ova velika katastrofa konačno upozori kako je narodima bivše Jugoslavije suđeno da se oslanjaju jedni na druge i pomažu jedni druge. I da u tom vide nešto dobro i korisno za sve, nešto što nas povezuje nasuprot svemu onome što nas deli i razdvaja.
