novinarstvo s potpisom
Nada Beroš
Ponovo ovih dana svjedočimo kako je lako mobilizirati naciju zastrašivanjem fantomima. Jedan od najjačih i nadalje je onaj Jugoslavije, te državno-pravne tvorbe čije ime velika većina govornika u Hrvatskoj ne izgovara. Ili se služi eufemizmom ”bivša država”. Ili ga izgovara s gnušanjem. [Read more…]
Franjo Tuđman
Kada bi se sastavljala top-lista neopravdano zapostavljenih knjiga otisnutih na hrvatskom jeziku, dvotomni ”Stenogrami o podjeli Bosne”, objavljeni 2005. godine, ušli bi među prvih deset. [Read more…]
Mirko Klarin
Foto: Tagesspiegel
S Mirkom Klarinom, bivšim novinarom i osnivačem novinske agencije SENSE koja od 1998. izvještava i prati sva suđenja pred Haškim tribunalom, razgovarali smo u Puli, gdje bi se u dogledno vrijeme trebao otvoriti Centar za tranzicijsku pravdu u kojem će biti pohranjena kompletna arhivska građa proizašla sa suđenja za ratne zločine na prostoru bivše Jugoslavije. [Read more…]
Dvadeset i sedmog februara 1993. izvršen je jedan od najmonstruoznijih zločina. Pripadnici srpskih paravojnih formacija oteli su grupu putnika na železničkoj stanici Štrpci, opljačkali ih, mučili i potom streljali, a tela su bacili u jezero Perućac. Jedina krivica otetih putnika bila je njihovo etničko poreklo, osamnaestorica su bili Bošnjaci, a jedan Hrvat. Po svemu što se zna i onome što je u međuvremenu dokazano otmica je izvršena uz logističku podršku Železnica Srbije, MUP-a Srbije i Vojske Jugoslavije.
Dvadeset i jednu godinu posle zločina po naredbama Tužilaštva Bosne i Hercegovine i srpskog Tužilaštva za ratne zločine na području ove dve države sprovedena je policijska akcija u kojoj je uhapšeno petnaest osoba osumnjičenih za otmicu putnika iz voza u Štrpcima.
Šta se i kako dogodilo pa je došlo, istina sa velikim zakašnjenjem, do ovakvog obrta, onda kada su mnogi već poverovali da će ostati nekažnjeni izvršioci i saučesnici ovog zločina? U međuvremenu ubice i zločinci postali su poznati biznismeni i ugledni ljudi u svojim sredinama.
Tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević u intervjuu za Novi magazin izjavljuje: ”Istraga je dugo trajala zato što su, očigledno, odmah nakon izvršenog zločina počele opstrukcije… lično sam bio začuđen do kog nivoa idu.”
Naravno, postavlja se pitanje zašto je tužilac svih ovih godina ćutao o tim opstrukcijama i koliko se može govoriti i o njegovom udelu i njegovoj krivici zbog dugogodišnjeg prećutkivanja da opstrukcije ima. Ali je još važnije ko je, kako i zašto učestvovao u toj opstrukciji.
Odgovori se mogu lako pronaći i nisu tako skriveni kao što se nekome može učiniti. U tome i jeste apsurdnost čitave situacije, to što se mnogo toga već dugo pretpostavljalo ili znalo, ali nije bilo dovoljno građanske hrabrosti, odlučnosti javnog mnjenja, niti snažnih institucija da se zločinci pohapse i kazne. Država nije mogla da to učini jer je i sama bila kriminalizovana, štitila je i ohrabrivala ovakva i slična zlodela. Vlast je nastupala kao zaštitnik kriminala i zločina, a ne kao produžena ruka pravne države.
Na zakasnelu primedbu tužioca za ratne zločine Vladimira Vukčevića kako je ”nedopustivo što Milan Lukić i drugi izvršitelji ovog gnusnog čina nisu bili osumnjičeni za ratni zločin” Milena Inić-Drecun, nekadašnja tužiteljka Okružnog tužilaštva u Beogradu, izjavila je da je ”nedopustivo da bilo ko bude optužen za ratni zločin kao ni za drugi zločin, bez dokaza”. Tužilac Vukčević odgovara da je itekako bilo dokaza da je u pitanju ratni zločin.
Ova zakasnela polemika deluje apsurdno: nasilnom izdvajanju i odvođenju putnika bošnjačke nacionalnosti iz voza Beograd –Bar. 27 februara 1993. prisustvovali su brojni putnici srpske nacionalnosti, službenici železnice i zvanična lica. Po pisanju Politike neki od putnika komentarisali su izvođenje muslimana iz voza rečima: ”Vodite balije, streljajte ih”. Jedini koji se suprotstavio bio je Hrvat Tomo Buzov, koji je takvom svojom reakcijom potpisao sebi smrtnu presudu.
Jasno je da za pravu istragu i hapšenje počinilaca nije postojala ”politička volja”, čime se može objasniti i nemar policije, tužilaštva, nesprovođenje prave i temeljne istrage. A postoje i ozbiljne indicije koje za direktno ili indirektno učešće u otmici optužuju sam vrh tadašnje vlasti. Za istragu je svakako i ponašanje Milene Inić – Drecun koja bi o tome mogla mnogo više da kaže od onoga što je dosada rekla.
Predsednik Helsinškog odbora za ljudska prava Sandžaka Šefko Alomerović podneo je tužilaštvu Haškog tribunala prijavu da je u kabinetu Dobrice Ćosića isplanirana i organizovana otmica u Štrpcima. Ćosić ga je tužio sudu, ali je kasnije odustao od tužbe.
Godine 2002. advokat Dragoljub Todorović u tekstu o odgovornosti tadašnje srpske vlade, pošto je proučio postojeću dokumentaciju, takođe tvrdi da su u otmicu na stanici Štrpci ”nesumnjivo bili upleteni prsti Dobrice Ćosića”.
Karakterističan je podatak da je 1. februara 1993. visoki funkcioner železnice obavestio generalnog direktora ŽTP Beograd kako postoji saznanje ”da će pripadnici Srpske vojske opštine Rudo izvršiti zaustavljanje voza i odvođenje putnika. Čitava akcija odvijala bi se na delu pruge Beograd-Bar koja prolazi kroz Bosnu i Hercegovinu. Verovatno u ukrsnici Štrpci ili stajalištu Goleš”.
Predsednik Savezne Republike Jugoslavije Dobrica Ćosić nalazio se istovremeno na položaju Vrhovnog komandanta Vojske Jugoslavije i o najavi ove otmice bio je obavešten mesec dana pre nego što se ona dogodila.
Advokat Todorović zaključuje kako Dobrica Ćosić nije učinio ništa da spreči ovaj zločin nad civilima, građanima svoje zemlje, i da je ova akcija izvedena ”uz njegovu potpunu saglasnost i odobrenje”, te da zato ima puno osnova da odgovara pred Haškim tribunalom.
Ovi podaci govore o stvarnoj i kriminalnoj opstrukciji pre i posle počinjenog zločina koji zauzima sramno ”počasno” mesto u istoriji beščašća počinjenih zločina na teritoriji bivše Jugoslavije. Takva istorija, verujemo, jednom će biti napisana, a još uvek se ne piše jer za to nema ”političke volje”.
U poslednje vreme zadesila nas je nova epidemija bahatosti, prostakluka, nekulture, primitivizma. Javna scena prepuna je dokaza o tom vladajućem modelu ponašanja kojem doprinose jednako vlast kao i opozicija, mediji i široke narodne mase. Nije to ništa posebno iznenađujuće, takvi talasi obezvređivanja javnog govora i snižavanja nivoa političke kulture događali su se i ranije.
Ovoga puta sve se događa u očekivanju eventualnog povratka iz Haga na privremenu slobodu Vojislava Šešelja koji već u nekoliko navrata lično ili preko svojih najbližih saradnika preti da će njegov povratak značiti i direktan obračun ne samo sa svojim bivšim istomišljenicima, sada političkim protivnicima – predsednikom i premijerom Srbije – nego i sa njihovim porodicama.
Na mitingu Šešeljovih pristalica održanom u centru Beograda čule su se poruke od glavnih govornika da se vodećim političkim ličnostima Srbije priprema sudbina Tita i Zorana Đinđića. Mržnja nekada usmerena prema spolja, prema susedima, sada se okreće prema ”unutrašnjim neprijateljima Srbije”. Sada se izdajnicima proglašavaju oni koji su se nekada služili istim opakim i opasnim rečnikom.
Ovom porastu primitivizma i agresivnosti svoj redovan prilog pružaju i brojni tabloidi. Sa naslovnih stranica, bez ikakve odgovornosti, iznose se mnoge neistine i poluistine plasirane iz političkog i kriminalnog podzemlja sa jedinim ciljem da se omalovaže i uprljaju politički protivnici. Više nije nikakva tajna da se to radi po instrukcijama određenih političkih i interesnih grupacija uz učešće tajnih obaveštajnih službi.
Tužilaštvo i sudstvo ne reaguju. Privatnost i dostojanstvo ličnosti uopšte se ne uvažavaju. Pitanje je samo da li se u novinarskom profesionalizmu stiglo do samoga dna ili dno u toj profesiji, da je ipak nazovemo profesijom, više uopšte ne postoji.
Bahatost koja ide pod ruku sa bezobrazlukom kada je u pitanju obrazovanje i sticanje diploma i doktorata, nastavlja se i dobija sve veće razmere. Skoro da se zaboravilo na problematične doktorate Predsednika Srbije i ministra pravde, a otkrivaju se novi slučajevi, i to masovno. Posmatrajući sa strane, dobija se utisak kako u Srbiji zapravo nema diplome i doktorata koji nije pod sumnjom. Tako direktor Beogradske poslovne škole izjavljuje u Politici: ”Kod nas diplomira dve-tri hiljade ljudi godišnje.
Možete misliti onda koliko su para uzeli privatni fakulteti, a šta oni tamo rade, to sam bog zna. Naša ciljna grupa je uglavnom išla kod Miće Jovanovića koji je upravo iz ove škole isteran pre 25 godina. Ubeđen sam da će ova afera dobro protresti Srbiju, jer ovo nije jedini lažni rektor, ima i drugih koji imaju sve dokumente da su magistrirali i doktorirali, a ja vam tvrdim da nisu završili ništa više od osam razreda osnovne škole.”
Upravo kao potvrda ovih reči stiže i najnovija informacija kako Jugoslav Stajkovac, predsednik opštine Aleksandrovac nikada nije bio upisan na doktorske studije Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, a hvališe se titulom doktora. Ništa manje nije skandalozna ni informacija da je Oliver Antić, savetnik Predsednika Srbije, profesor Pravnog fakulteta, svojevremeno prijavljen da je od svojih kolega ”pozajmljivao” naučne radove, što je samo lepša reč za intelektualnu krađu.
Inače, na Pravnom fakultetu sačuvan je dokumenat kojim se potvrđuje da je Antić primljen za asistenta i pored nedovoljne ocene, iako ne ispunjava uslove, ali uz preporuku da je istaknuti član Komunističke partije.
Ako se ima u vidu da je profesor više puta optuživan za uznemiravanje studentkinja i da je već dugo, od vremena raspada Saveza komunista, tipični predstavnik najradikalnijeg krila srpske desnice, a sada savetnik predsednika Nikolića, onda se donekle može razumeti u kakvom moralnom rasulu žive građani Srbije i da mnogi predstavnici vlasti ni u čemu ne mogu biti uzor, a još manje razlog verovanja da će Srbiju izvući iz teške krize u kojoj se nalazi.
Da bi se uopšte ozbiljno govorilo o izlasku iz krize, pre mnogih materijalnih, ekonomskih problema valja imati na umu gde je i koja je ona tačka oslonca, ono uporište koje predstavlja temelj za sve promene, bilo one političke, etičke ili ekonomske.
Srbija je, jednostavno, to uporište izgubila. Metaforički gledano, Srbija liči na isluženi brod koji na mnogo mesta propušta vodu, a plovi bez goriva, onako kako vetar duva. Takva plovidba ne uliva poverenje, naprotiv, poziva na uzbunu: obala se udaljuje umesto da se približava.
U sredini u kojoj se problemi svakim danom samo uvećavaju netolerancija između različitih interesa raste, nemogućnost dijaloga postaje sve očevidnija, raste i opasnost od otvorenog nasilja, svakog sa svakim.
Vojislav Šešelj je idealna osoba za proizvodnju nasilja na ulicama. Poznata je njegova retorika, njegova energija netolerancije, doslednost u izazivaju i stvaranju problema i nevolja. Gde god se pojavio, stizale su nevolje. Njegov desetogodišnji boravak u haškoj zatvorskoj jedinici daje mu i oreol mučenika, a među srpskim nazovi patriotama i neuništivog borca za srpsku pravdu.
Nema mnogo izgleda da Vojislav Šešelj prihvati uslove Haškog tribunala za uslovno puštanje na slobodu. Niti je srpska vlada spremna da u takvim okolnostima garantuje da će Šešelj poštovati te uslove.
Ali Šešeljeva senka lebdi nad Srbijom. Što je ukupna srpska situacija gora, njegov povratak postaje opasniji. A na neki način i izvesniji.
