Na prvom Festu (8.-16. januar 1971.) u pratećem noćnom programu koji je sastavio Dušan Makavejev prikazan je niz paprenih filmova, od ”Trijumfa volje” Leni Riefenstahl (prvo javno prikazivanje van kinotečkih tajnih) do ”Zasede” Žike Pavlovića, koja je već stavljena u bunker. Ali najveće oduševljenje, uz burne ovacije, izazvao je kratki crtani film ”Permanentni Stojko”. U njemu jedan čudan čova popajevskih izbočina ima veliki problem – šta da radi sa svojim permanentnim stojkom? Nije ga lako udomiti, a dok mu ne nađe smirenje, on svog stojka gura ispred sebe u zidarskim kolicima! Danima su se gledaoci kikotali nad ovim anarhičnim manifestom slobode.

 

Dvadesetak godina kasnije pokušao sam da zainteresujem neke Festove zvaničnike da ovaj film ponovo prikažu. Mnogi se nisu sećali Stojka, neki rekoše, nije trenutak, kao da je ikad pre toga bio. Nedavno sretnem Makavejeva (živ i zdrav, niko ga ne zove na neku od desetak naših akademija; šta bi on tamo rekao posle Dallasa, Houstona i Berkeleyja).

Ali najveće oduševljenje, uz burne ovacije, izazvao je kratki crtani film ”Permanentni Stojko”. U njemu jedan čudan čova popajevskih izbočina ima veliki problem – šta da radi sa svojim permanentnim stojkom? Nije ga lako udomiti, a dok mu ne nađe smirenje, on svog stojka gura ispred sebe u zidarskim kolicima! Danima su se gledaoci kikotali nad ovim anarhičnim manifestom slobode

 

Pitam ga ko je to uradio. Odgovara: ”Evo autorke pored tebe”. Njegova supruga, dragoceni saradnik svih njegovih filmova – Bojana Marijan. ”Zašto Fest nikada nije ukazao omaž ovom senzacionalnom trenutku otvaranja”, a ona kaže: ”Pitaj ove danas”. Nikoga više neću da pitam, ali ne sumnjam da bi i danas Permanentni Stojko izazvao ovacije. Samo što su današnje uprepodobljenosti veće nego ikad.

 

Umetnost provokacije, subverzivnog delovanja se izgubila u getu salona ili književnih dela malih tiraža, gubitak srednjeg građanskog sloja koji u svakom relativno civilizovanom društvu nameće svoje standarde doveo je dotle da je danas sve moguće. Pogotovu u društvu tranzicije na balkanski način, sa tabloidnim medijima i neskrivenim cinizmom kojim se vladajući sloj bez pravog političkog identiteta i moralne ubedljivosti obraća svom plebsu.

 

U pomenutoj 71. postojala je izvesna skala društvenih vrednosti, ali kad je umetnička provokacija koristila suptilan model, korozivni humor ili parodijske matrice, vladajuća vrhuška se nalazila na priličnoj kušnji. Da sve nije bilo bezazleno, podsetimo se da je u toj godini već krenula prilično primitivna i ne baš vešto sprovođena ideološka kampanja protiv filmskom ”crnog talasa”.

 

Da nije lako bilo pronaći bojišnike koji će braniti socijalističke vrednosti od nasrtaja oslobođene svesti, pokazuje podatak da je glavni referat protiv ”crnog talasa” pisao (da li po direktnom nalogu ili sa udvoričkim njuhom za hajku koja će uskoro krenuti) do tada nepoznati provincijski profesor književnosti Vladimir Jovičić.

Umetnost provokacije, subverzivnog delovanja se izgubila u getu salona ili književnih dela malih tiraža, gubitak srednjeg građanskog sloja koji u svakom relativno civilizovanom društvu nameće svoje standarde doveo je dotle da je danas sve moguće. Pogotovu u društvu tranzicije na balkanski način, sa tabloidnim medijima i neskrivenim cinizmom kojim se vladajući sloj bez pravog političkog identiteta i moralne ubedljivosti obraća svom plebsu

 

Njegov referat sa teškim ideološkim nabojem (najcrnje ždanovističko nasleđe) u beogradskim kulturnim krugovima najpre je služio za kafansku šegu. Ali kad je, zahvaljujući ovom stepenu idiotske brige za čistotu tobožnjih socijalističkih vrednosti, krenula politička akcija po filmskim kućama, umetničkim akademijama, našli su se istomišljenici u strahu da će izgubiti katedre, dobre sinekure i stečene partijske pozicije. Ishod je poznat: desetine filmova je povučeno u hladne bunkere, a neki od najznačajnijih filmskih autora (Saša Petrović, Žika Pavlović, Želimir Žilnik) su zbrisali preko granice ili barem do Slovenije.

 

U današnjem kulturnom trenutku, poglavito oko Festa, nema takvih ličnosti od integriteta i građanske kuraže kakvi su početkom 70-ih bili Milutin Čolić, Dragoslav Zira Adamović, Makavejev, Pavlović, Žilnik, Dejan Đurković… Kad pogledate ko se sve smenjivao u telima Festa u poslednjih petnaest godina, nađete se u čudu ako niste dovoljno upućeni u lokalne kadrovske vrhuške i podmetačine ili vam sve bude odmah jasno.

 

Priznajem, u desetak prilika sam prijateljima i poznanicima na uticajnim mestima pominjao primer antologijskog ”Permanentnog Stojka”, jer mi je to poslužilo kao lakmusov papirić. Svi su se pravili ludi (ili zbunjeni, ovo drugo je bezbednije), mnogi nisu mogli ni da se sete o čemu govorim (jer to nije zabeleženo ni u zvaničnom katalogu ni u novinskim zapisima).

 

Neki su me gledali sažaljivo, jer smatraju da je reč o detinjastoj zabavi, a oni su neki ozbiljan svet. Jeste, svet sa devizom: Ne talasaj, ko zna šta iza toga sledi!