novinarstvo s potpisom
Reporterka Telegrama otišla je na dva dana i dvije noći od kuće, bez novca, hrane i fiksnog plana što će raditi. Za hranu, tuširanje u javnoj kupaonici, ili eventualno kavu, morala je kopati po smeću, prositi ili otići u prihvatilište za beskućnike. Ovo je njezin detaljan dnevnik
Dogovorili smo se na kolegiju, provest ću dva dana i dvije noći na cesti. Bez novca, bez hrane i fiksnog plana što ću raditi. Naprosto, živjet ću kao beskućnica i voditi ekstremno detaljan dnevnik. [Read more…]
Već danima nebo nad Srbijom je tmurno. Ovo leto je kišovito i depresivno. Malo je sunčanih dana, a kišovitih mnogo za ovo doba godine. Nedaće sa nevremenom izbile su u pravi plan. Posle velikih poplava nove kiše prete novim nevoljama. U nekim od većih gradova pojavljuju se ili ponavljaju problemi sa pijaćom vodom. Čitavi gradovi snabdevaju se iz cisterni jer su izvorišta zagađena, što ljudskom nebrigom, što nepovoljnim metereološkim prilikama.
Uz sve ovo tmurno je i nebo na političkoj sceni. U direktnom prenosu sednice srpske Vlade održane u Nišu ministar inostranih poslova Ivica Dačić najavio je nove pritiske Evropske unije da se Srbija prilagodi spoljnoj politici Unije, između ostalog da u dogledno vreme uvede sankcije Rusiji i prekine sa izgradnjom Južnog toka. Predsednik srpske Vlade Aleksandar Vučić istom prilikom izjavljuje da će, ako dođe do promene srpske spoljne politike, to morati da učini neka druga, a ne ova Vlada.
Prave se poređenja sa situacijom uoči Prvog svetskog rata čija se stogodišnjica upravo obeležava. Tada je Srbija morala da donese neke važne odluke. Politika na naslovnoj strani ima krupan naslov ”Veliki rat i mali, veliki narod u njemu”.
U mnogim prigodnim, novinarskim i stručnim komentarima dominantna je patriotska retorika čija se suština svodi na to da Srbija nikada nije postupala po diktatima, pa neće ni sada. Iz svega ovoga dobija se utisak da će Srbija, ako treba da bira između pristupanja Evropskoj uniji i uvođenja sankcija Rusiji, izabrati prijateljsku i svaku drugu saradnju sa Rusijom. Odbiće da se suprostavi svojoj pravoslavnoj i slovenskoj braći.
Takvom razmišljanju idu i prilog i dva karakeristična teksta objavljena u nedeljnoj Politici, novinama koje u najvećoj meri odražavaju i stavove Vlade. Jedan je iz pera glavne urednice Ljiljane Smajlović koja već u podnaslovu poručuje ”zašto Srbija ne bi smela da učestvuje u zapadnoj poteri za Putinom koja nosi obeležja ratnohuškačke propagande”.
Glavna urednica piše kako ”Srbija nema nijednog razloga da stupi u novi hladni rat koji je uveliko počeo. Pogotovo nema razloga da se priključi onome što je naš list nazvao ‘lovom na Putina’. To bi bilo nezamislivo čak ni da Rusiji nismo ništa dužni, ni danas, ni od pre sto godina… Gde je tu onda međunarodno pravo? Ispada da je glavna linija podele na američke klijente i one koji to tek treba da postanu”.
U zaključku svoje analize položaja Srbije između ucenjivačkog Zapada i prijateljske Rusije Smajlovićka konstatuje: ”‘Kakva smelost da Amerika na našem tlu testira princip koji je upravo Amerika na našem tlu trijumfalno pogazila!”
Drugi tekst u nedeljnoj Politici je ”Razgovor nedelje” sa Aleksandrom Popovićem, zamenikom predsednika Demokratske stranke Srbije, koju je donedavno, sve do izbornog poraza, vodio Vojislav Koštunica. U naslov je izvučena suština ovoga intervjua: ”Srbija treba da vodi srpsku, a ne briselsku politiku”. A glavni Popovićev strah jeste ”da se pred precima ne obrukamo” ispunjavajući ”ultimativne” zahteve Evropske unije.
Sa sportskih terena stiže vest da će fudbaleri Novog Sada krajem avgusta ugostiti na stadionu “Detelinara” u Novom Sadu reprezentaciju samoproklamovane Narodne Republike Lugansk koja se otcepila od Ukrajine. Istovremeno dok se Kosovo sprečava da pristupi međunarodnim sportskim savezima podržava se separatizam proruskih pobunjenika.
Povratak u zagrljaj ”ruskog medveda” članovi Srpske napredne stranke, a i članovi stranaka koje nešto znače na srpskoj političkoj sceni, kao i onih manjih, izrazito ”patriotskih”, bio bi dočekan sa zadovoljstvom. Ako su u SNS napravili ”kopernikanski obrt” prihvatajući ulazak u Evropsku uniju kao svoj prioritet, ovaj novi obrt u politici nikako ne bi bio ”kopernikanski” nego samo povratak na ranije pozicije kojih se mnogi u SNS intimno nisu odrekli.
U Srbiji se Evropska unija doživljava kao spasilac samo u situaciji kada budžetski deficit prelazi sve dozvoljene granice, a Rusija kao istinski prijatelj Srbije.
Pritivurečnosti između zvanično proklamovane srpske politike koja još uvek ne vidi alternativu pristupanju Evropskoj uniji uz istovremeno odbijanje da se prihvati spoljna politika Unije približile su se onoj granici kada Evropska unija zahteva nedvosmisleno izjašnjenje srpske Vlade na koju će stranu. Prema Istoku ili prema Zapadu. Odluka se mora doneti, ma koliko Srbiji teško pala. Dvostruka igra koja ima svoje zvanično lice i nezvanično naličje mora se prekinuti.
Ovakav stav Evropske unije u Srbiji se naziva ”ucenom” i ”ultimatumom”. To stvara dodatno neraspoloženje u javnosti prema članstvu u Uniji, koja je imala udela, kako se stalno ističe, u svojevremenom bombardovanju Srbije i ”otimanju” Kosova. Rusija se, sa druge strane, vidi kao tradicionalni zaštitnik Srba i Srbije, ne uvek dovoljno moćna i snažna da zaštitu sprovede u delo, ali na putu da obnovi svoj uticaj i snagu pod rukovodstvom Vladimira Putina.
Posle tmurnog, kišovitog početka leta za pretpostaviti je, a tako prognoziraju i metereolozi, očekuje nas vruće leto. I bukvalno i metaforički. Vlada Srbije mora doneti odluke koje će imati dugoročne posledice na buduću političku i ekonomsku situaciju.
Kakva god da se odluka donese komplikovaće još više ionako složenu srpsku situaciju.
Velike vremenske nepogode koje su zadesile jedan deo Balkana i čije su posledice još nesagledive jer su pogodile države sa ionako raspadajućim ekonomijama, negativnim trendom rasta i rastućom nezaposlenošću, otvorila su mnogo pitanja, između ostalih o krivici za poplave, ljudskoj i onoj koja je izvan ljudske moći, prirodnim i svim drugim silama kojima čovek jednostavno ne može u pravoj meri da se suprotstavi.
Zajedno sa opasnim klizištima koja nezaustavljivo menjaju pejsaž čitavih naselja, pojavio se, što se moglo i očekivati, i niz teorija o poreklu ovih nezapamćenih nepogoda među kojima i široko rasprostranjene teorije zavere koje nas po svome duhu, gluposti i mogućnostima manipulacija vraćaju u devedesete godine.
Srpski mediji i ne mali deo javnosti iznova su okupirani i opčinjeni teorijom da su katastrofalne nepogode izazvane namerno i ljudskom pameću sa očevidnom namerom da se Srbija zaustavi na putu svoga ekonomskog oporavka i kazni zbog svog navodnog suprotstavljanja Zapadu u ukrajinskoj krizi.
Spominjemo devedesete godine jer je to vreme kada su cvetale razne teorije zavere kao objašnjenje za sve one nedaće koju su Srbiju snašle zbog pogrešne politike koja je donosila samo poraze i od Srbije stvorila evropsku pariju. Priče o zaverama su čedo različitih predrasuda.
Evo nekoliko primera sveprisutnih predrasuda iz ne tako daleke prošlosti, a prisutnih i danas: Mi smo hrabro i ponositi, a naši susedi su ulizice i kukavice. Naš nacionalizam nije opasan, a njihov je zločinački. Naša istorija puna je svetlih herojskih podviga, a njihova izdajstva i kukavičluka. Mi i kad pogrešimo, priznajemo svoje greške, a oni su nepopravljivi.
Naš antisemitizam je bezazlen, a njihov rasistički. Naša mržnja je lekovita, a njihova posledica genetske poremećenosti. Istorije su nam bliske, kulture slične, ali po svemu drugome toliko smo različiti da između nas nema nikakvih stvarnih dodirnih tačaka. Mi smo državnost imali oduvek, oni je nisu imali nikada. Njihove teritorije su oduvek bile naše.
U duhu takvog razmišljanja koje je još uvek itekako prisutno nije ni čudo da određeni, ne tako mali broj stanovnika Srbije veruje da su nam Amerikanci poslali poplave preko HAARP-a, antenskog programa istraživanja visoke frekvencije. Prema pisanju dnevnog lista Politika čak 18.379 ljudi potpisalo je peticiju na internetu da se HAARP ukloni sa srpske zemlje.
U širenju ove priče o zaveri važnu ulogu odigrali su, a i dalje igraju, tiražne Večernje novosti, Vučelićev nedeljnik Pečat i ostala žuta štampa. U magazinu Tabloid moglo se pročitati: ”Tri dana ranije, kiša je počela da lije kao iz kabla nad teritorijom Srbije, Republike Srpske i delom Slavonije, gde, uglavnom, žive Srbi. Na Kosovu nije ni kanula!”
U nedeljniku Pečat koji je dosta prostora posvetio zaveri protiv Srbije, a u poslednjem broju to obeležio i naslovnom stranom, piše između ostalog: ”Postoje nesporni dokazi da su Amerikanci radili na (zlo) upotrebi vremenskih (ne) prilika. I da HAARP i sa njime povezani sistemi služe i takvoj svrsi”.
O karakteristikama oružja koje je korišćeno kao deo strategije totalnog rata protiv Srba za Pečat tumači profesor doktor Velimir Abramović, kako ga titulišu ”stalni član ruskog Interdisciplinarnog temporološkog seminara na Državnom univerzitetu ‘Lomonosova’ u Moskvi”.
Na konstataciju novinara Pečata o sistemu korišćenom za proizvodnju poplava u Srbiji i RS i odgovornosti onih koje zanimaju isključivo lični interesi i naredbe nalogodavaca Novog svetskog poretka i velikoj operaciji uništavanja naše zemlje i naroda, a na pitanje ”Kako objašnjavate da je ciklon bio izrazito etnički opredeljen”, doktor Abramović, predstavljen i kao filozof, inače diplomirani student Fakulteta dramskih umetnosti, odgovara kako je bio ”impresioniran demonstriranom preciznošću ciklonalnog pojasa čije granice su obuhvatile nesrpsku populaciju samo u slučajevima nacionalno meštovitih varošica i sela”.
Inače, Abramović objašnjava da je očevidni cilj ove američke zavere protiv Srba i Srbije bio uništenje termoelektrane ”Nikola Tesla”, što zaključuje po vrsti i koncentraciji oblaka iznad termoelektrane.
Ovakvih i sličnih gluposti naslušali smo se u vreme Miloševićeve antizapadne propagande i neodoljivo potsećaju na čuvenu parapsihološku i paranormalnu ”Grupu 69” pri Vojsci Jugoslavije koja se na državnom i vojnom nivou bavila pojavama najbizarnijih zavera, predvođena proročicom Miljom Vujanović, terotetičarem zavere Dragošem Kalajićem i njima pridruženim civilnim i vojnim licima.
Ovakve teorije zevera pokazuju zamašno otsustvo zdravog razuma i predstavljaju pre svega ostalog psihijatrijski problem. Ove vrste teorija zavere pored područja psihijatrije i društvene patologije dotiču i područja morala, politike i istorije. Svaka teorija zavere sastoji se iz više slojeva. Kada se jedan sloj skine, pokazuje se drugi, treći…
Teorije zavere su, dugoročno posmatrano, opasne. One potvrđuju dubinu i količinu predrasuda i stereotipa u jednoj sredini, otsustvo spremnosti da se sagledaju prave razmere i uzroci pojava i događaja, a neizmerna količina gluposti koju proizvode dobija u sunovraćenoj vremenskoj perspektivi status naučnih, političkih i istorijskih istina.
Prošle zime, u Varšavi, netko me je pred književnu večer pitao poznajem li Dortu Jagić, jesam li čitao njezine pjesme? Iznenadio sam se, znaju pitati za Andrića, Davida Albaharija, Selimovića, Kusturicu, Hemona, Kiša, ali Dortino se neobično ime – samo po sebi pjesnička kreacija, očinski neologizam, milošta – baš čudno uvuklo među zidove podrumskoga kluba kao da je izgovoreno prvi put.
Zbog nečega što ću kasnije ispričati bilo mi je drago odgovoriti, mnogo draže nego ponovo govoriti o onima za koje se često pita. Tada sam prvi put čuo za bijenalnu nagradu međunarodnoga pjesničkog festivala u Gdanjsku, koja u reklamnome engleskom ima naziv ‘‘The European Poet of Freedom”. Nastala kao inteligentan i kreativan izraz frustracije ‘‘neprevodivošću” poezije na druge jezike i njezinom marginalizacijom u europskome književnom svijetu, pjesnici se nominiraju po vrlo temeljito postavljenoj proceduri, u suočavanjima prevoditelja, i iz sedam izabranih europskih zemalja.
Nagrada se dodjeljuje bijenalno, a to što se među sedam promatranih, čitanih i prevođenih našla i Hrvatska, ne znači ama baš ništa. Ali to što je 2013., kao predstavnica živoga hrvatskog pjesništva nominirana Dorta Jagić, znači već jako mnogo. Više nego bilo koja hrvatska pjesnička nagrada, jer su je izabrali oni koji nemaju baš nikakav odnos prema socijalnoj dinamici hrvatske književnosti, ali imaju odnos prema golom tekstu, prema poeziji, njezinom jeziku i smislu.
Nakon što je Dorta Jagić na osnovu ogledno prevedenih pjesama nominirana, njezina prevoditeljica Małgorzata Wierzbicka je, u skladu s propozicijama, prevela cijelu knjigu ‘‘Kauč na trgu” i onda je, u konkurenciji ostalih šest nominiranih pjesnika i njihovih knjiga, sedmeročlani žiri dodijelio nagradu hrvatskoj pjesnikinji. U tom žiriju su, recimo, bili pisac, esejist i osnivač Fundacije Pogranicze te jedna od kultnih figura poljske tranzicije u slobodu Krzysztof Czyżewski, veteran ilegalnog pokreta iz vremena ratnog stanja, europski poznati i u Hrvatskoj prevođeni romanopisac Pawel Huelle te Agnieszka Holland, filmska redateljica i jedan od živih klasika europskoga filma…
I onda, čemu ovo nabrajanje i kićenje velikih imena, objašnjavanje propozicija jedne književne nagrade, spominjanje procedure? Ničemu, tek da se kaže kako je Dorta Jagić dobila jednu vrlo ozbiljnu europsku književnu nagradu.
Ali za razliku od prvaka u športu i gombalaštvu, u trku, skoku ili šaketanju koji pobjeđuju u ime svih nas, razgaraju nacionalni duh i potiču odlučnost da za Hrvatsku i krvcu svoju i život damo, pjesnikinja je nagradu zaslužila sama. Dobila ju je u svoje i u ničije više ime. Treba li netko biti na nju ponosan? Ne.
Je li nagrada u Gdanjsku način da se o Dorti Jagić nešto sazna u Hrvatskoj, da ju se smatra važnom književnicom, uglednom građankom koju ćemo od sele pozivati na svoje svečanosti? Nipošto. Sve bi to bilo uvredljivo po pjesnikinju, čiju nijednu knjigu niste čitali, nijednu njezinu pjesmu ne znate. I više bi na nju mogla biti ponosna ili bi je mogla smatrati svojom gospođa Agnieszka Holland, nego nešto manje od četiri i pol milijuna vas. Kojih nas? Dobro vi znate kojih vas.
Ali nekoga se, osim Dorte, ova nagrada, ipak, tiče. Netko ju je doživio kao vlastitu čast, kao kompliment koji mu nenadano stiže iz Gdanjska. Recimo, čitatelj njezinih knjiga, onaj koji sad, evo, može okrenuti glavu prema polici i među stotinama hrbata u trećem redu odozgor prepoznati tanjušan, skoro nevidljiv i već stari naslov polomljene kičme ‘‘Tamagotchi mi je umro na rukama” i može parafrazirati barem jedan Dortin stih, recimo: “u svakom nespašenom čovjeku živi barem jedno sivo čudovište”, svaki takav, dakle, čitatelj imao je neki dan ozbiljnoga razloga biti počašćen kad ga je zapljusnulo more, Sjeverno more, poljskih sajtova s viješću da je Dorta Jagićeva osvojila nagradu.
To što je pjesnikinja Chorwatka šugav je razlog sreći, ali to što je pjesme pisala na ovome jeziku, na kojemu o njoj mislimo i razgovaramo, mi koji smo te pjesme čitali, ozbiljan je kompliment.
Veličina nekoga jezika ne mjeri se njegovom frekventnošću, to jest brojem živih i aktivnih govornika. Veličina jezika mjeri se poezijom, mjeri se romanima i pripovijetkama, veličina jezika mjeri se isključivo književnošću. Albanski bi, tako, bio mali jezik e da nije Ismaila Kadarea, koji albanski čini većim od mnogih europskih jezika. Ili madžarski, najusamljeniji jezik u Europi, koji se ne razumije ni s jednim drugim, ujedno je i jedan od najvećih europskih jezika. Neka se ne iznenadi nitko: u Europi madžarski je danas veći od engleskog.
Ili, na primjer, norveški, švedski, danski? Koliko su veliki ti jezici? I koliki bi bio srpskohrvatski, da nije bilo Ive Andrića ili Danila Kiša? Obojica su svoj jezik zvali tako i smatrali ga tolikim, a danas ih svatko tko ne želi prihvatiti njihovo ime i sadržaj jezika s razumijevanjem može čitati samo u prijevodu na, recimo, madžarski, turski, hebrejski…
S Dortom Jagić hrvatski jezik malo je veći, širi i mudriji od današnje Hrvatske, što služi na čast, kompliment je, svim Dortinim čitateljima. Njima je neki dan iz Gdanjska stigla potvrda da je tako.
Dorta Jagić rođena je u Sinju 1974. Piše i kratke priče ili kratke prozne komade, a lani joj je, oko Interlibera, objavljen ‘‘Mali rječnik biblijskih žena”. Izdavač su Mala zvona, tako da ni vijest o tome nije mogla biti dana na velika zvona. A riječ je o jednoj od onih tako rijetkih knjiga, rječnika, leksikona, imenika, atlasa koje iz erudicije uspijevaju derivirati – sitnice.
Takva sitna erudicija mnogo je rjeđa, pa samim tim i dragocjenija, neobičnija od one krupne, gromoglasne i raskošne, jer zašto bi čovjek od nečega što je po definiciji veliko i kabasto i do čega je teško doći, a takva je svaka erudicija, velika, kabasta i teško se stekne, stvarao nešto sitno, a ljupko? Pored svega drugog, za takav je postupak nužna ozbiljna samokontrola. Pisci koji imaju samokontrolu, oni su još jedna rijetka vrsta.
Pišući o svojim ženama, njih tek stotinjak, Dorta Jagić ne iznevjerava sveti tekst, ona doista slijedi ono što u Bibliji piše, ali upisujući slojeve kojih u Bibliji nema, jer se obično tiču onoga što se događalo nakon Biblije. Ali ono što je u ovoj knjizi najuzbudljivije jest poigravanje metaforikom i opisima likova u Svetome pismu i sjajno unošenje vlastite metaforike, kao neke vrste tekstualnog zrcala. I sve to tako nekako bezazleno, lako, sitno… Na kraju, pročitavši knjigu, čitatelj pojma nema je li autorica uopće religiozna. Može biti da jeste, može biti da nije. A zašto vas to zanima?
Prije nekoliko dana u Gdanjsku, hrvatski jezik imao je Dortu Jagić. I najednom to više nije bio jezik uvreda, psovki i protjerivanja, nego je, onako lijep i sređen, imao svoju poeziju, svoje mjesto i svoj glas. Takva se čuda zbivaju u Bibliji.
(Prenosimo s autorova portala)
