U našoj civilizaciji pisci stvaraju već nekoliko hiljada godina, počev od klinastog pisma i egipatskih hijeroglifa. Samo jedan deo tih zapisa probio se do nas kroz tamu vekova i raznih rušilačkih pokreta. Ono što je stiglo do nas govori o nepobedivosti ljudskog duha, a o spisateljskim nevoljama više nema ko da svedoči.

 

Pojava kompjutera (laptopa) kao spisateljske alatke deluje na prvi pogled kao ostvarenje davnašnjeg sna svakog pisca. Ali uz jasne prednosti kompjuter skriva zamku piščevoj narcisoidnosti i prirodnoj sklonosti ka skribomaniji. Kad je ova elektronska sprava koja, da upotrebimo McLuhanov izraz, deluje kao produženje čovekovog nervnog sistema, sredinom osamdesetih prošlog stoleća stigla i do naših pisaca, čak i kod onih boljih mogao sam odmah da prepoznam kad je izvršen prelaz od klasične ili električne pisaće mašine.

 

U prvom trenutku pisci nisu primetili opasnost što se izražavaju u mediju koji deluje brže od ljudskog uma. O, kakve blagodeti: piše se brzo i bešumno, nema uobičajenih nevolja s papirom i autorskim intervenvcijama u već istipkanom tekstu.

Pojava kompjutera (laptopa) kao spisateljske alatke deluje na prvi pogled kao ostvarenje davnašnjeg sna svakog pisca. Ali uz jasne prednosti kompjuter skriva zamku piščevoj narcisoidnosti i prirodnoj sklonosti ka skribomaniji

 

Opasnosti će biti prevladane ako se prisetimo uobičajenih postupaka koji tekst čine boljim, a izraz zgusnustijim.

 

Olovka piše srcem davno je napisalo jedno darovito dete, ne sluteći da celokupna nauka o psihologiji stvaralaštva neće mnogo odmaći od ove prodorne slutnje. Kako i čime pišu pisci jedno je od bitnih pitanja koje nas uvodi s one strane ogledala, a to će reći, kao u Carrollovoj maštariji o Alisi, ka nekoj dubljoj stvarnosti koja neće ugroziti piščevu tajnu i prokletstvo, da budemo malo patetični.

 

Dakle, kako je pisao Homer, zapitaće nas neko radoznalo dete koje slušajući o Ahilu i Odiseju ne mora da zna da je ovo ime izgleda zbirni pojam za nekoliko naraštaja narodnih pevača i da je reč o vremenima koja će tek sačekati epohu pismenog traga o epovima iz narodnih predanja. Kad priđemo nešto bliže, doznaćemo kako je pisao veliki Goethe jer je on imao svog sekretara i pomoćnika Eckermanna koji je ostavio dragoceno svedočanstvo o Goetheovoj poetici, ali i o načinu života i rada.

 

Elem, Goethe je pisao guščijim perom, a ta pera za spisatelje su prodavana u posebnim radnjama, kao što se danas piscima nude laptopi. Goethe je uvek imao više dobro zaoštrenih pera, pisao, prepravljao rukopise, patio se i potom ostavljao i po nekoliko verzija danas čuvenih pesama. Čitav vek kasnije veliki francuski pesnik Paul Valery je, kao i njegov sabrat i zemljak Mallarmmé, neke rukopise godinama menjao, redigovao, sve dok ne bi u jednom trenu zaključio da valja rukopis smatrati konačnim.

Kako i čime pišu pisci jedno je od bitnih pitanja koje nas uvodi s one strane ogledala, a to će reći, kao u Carrollovoj maštariji o Alisi, ka nekoj dubljoj stvarnosti koja neće ugroziti piščevu tajnu i prokletstvo, da budemo malo patetični

 

Ivo Andrić nije voleo da odgovara na pitanja radoznalaca (ne verujte mnogo onima koji nakon piščeve smrti tvrde da im je Ivo lako otvarao srce). Njegova višedecenijska saradnica i lektor gospođa Vera Stojić mi je jednom ispričala da je Andrić s njom imao redovne sastanke petkom. Doneo bi deo rukopisa pažljivo ispisan nalivperom, a ona bi mu uručila deo rukopisa od prošlog petka sa svojim ispravkama i sugestijama. Veliki pisac je imao prvog čitaoca i dragocenog saradnika.

 

U leto l982. našao sam se u skromnom  pariskom stanu Danila Kiša. Dok smo ispijali kafu, na radnom stočiću sam video malu portabl-mašinu (nalik onoj marke Erika od pre 20 godina iz uboge redakcije studentskog časopisa Vidici, na kojoj je Danilo kujundžijski pisao). Rekao mi je da piše teško, kao i uvek, da olovkom unosi izmene dok je hartija u mašini, a da kasnije ponovo doteruje rukopis.

 

Tad je pisao ”Enciklopediju mrtvih“ u koju će ugraditi i svoju smrt koja se približavala. Danilo je svoje rukopise davao prijateljima-piscima, pažljivo prikupljao primedbe i neke (o nebesa!) usvajao.

Ivo Andrić nije voleo da odgovara na pitanja radoznalaca (ne verujte mnogo onima koji nakon piščeve smrti tvrde da im je Ivo lako otvarao srce). Njegova višedecenijska saradnica i lektor gospođa Vera Stojić mi je jednom ispričala da je Andrić s njom imao redovne sastanke petkom. Doneo bi deo rukopisa pažljivo ispisan nalivperom, a ona bi mu uručila deo rukopisa od prošlog petka sa svojim ispravkama i sugestijama

 

Ali pisci se ponekad otrgnu i više im nije potreban ni prijateljski savet, ni pomoć, ni lektorska sugestija. Pokojni Borislav Pekić je osamdesetih godina prošlog veka javno priznavao da mu je najbolji čitač, privatni urednik sa ovlašćenjima da interveniše na tek pripremljenom rukopisu – Borislav Mihajlović Mihiz. Ali kad je krenuo ka višetomnom romanu ”Zlatno runo“ (danas se mnogi hvale da su ga čitali, za većinu sumnjam), delo se po obimu otelo kontroli.

 

Pitao sam jednom zgodom Mihiza da li i dalje uživa privilegiju da bude prvi čitač i urednik Pekićevih rukopisa. Bilo nas je više za kafanskim stolom u bašti pozorišta ”Zvezdara“, tako da još ima svedoka ove konverzacije. Mihiz je rekao da je jedan od prvih tomova imao blizu 450 stranica teksta. Pročitavši rukopis, Mihiz je predložio piscu da ga skrati za stotinak stranica, uz obeležene delove. Pekić se ljubezno zahvalio na dragocenoj pomoći.

 

Posle izvesnog vremena Mihiz je dobio dorađeni rukopis koji je sada imao stotinak stranica više! ”Pa ja sam Vam nešto predložio“, začudio se Mihiz. Odgovor je bio potpuno neočekivan: ”Sve Vaše sugestije su usvojene, ali ja sam dopisao neke delove“. Onda je Mihiz shvatio da je njegova specijalna misija okončana.

 

Pošto živimo u prilično klaustrofobičnoj kulturi, sa razorenim osećanjem za ono što se nekada nazivalo književnom Republikom u Thibaultovom značenju pojma, bez uticaja književne kritike i čitalačke publike o kojoj dovoljno govore tiraži od 300-500 primeraka (izuzeci su posebna priča), moramo shvatiti da piscima nije lako. Izdavači uglavnom od njih očekuju već gotovu disketu sa kompjuterskim slogom, a pošto kod nas klasičnih urednika koji procenjuju tekst i upućuju kritičke primedbe gotovo da više i nema, propuštena je prilika da se rukopis učini boljim.