Kakav jedinstveni događaj, kakav glamur, kakva pometnja od obostranog obožavanja! Da je neko sleteo sa Marsa i uložio natčovečanski napor da shvati šta se zbiva na ovom delu Balkana, bio bi u beutu. Šta se to zbiva, zašto je dolazak jednog reditelja (koji je i ranije dolazio da nas obraduje) predstavljen kao događaj planetarnih razmera, u groznici jednog dela medija i plebsa kakvu biste očekivali u nekoj zabitoj naseobini?

 

Otkad je krajem septembra najavljen dolazak ruskog predsednika (bio je i ranije), nastao je cunami od folklornih priredbi, horova, prigodnih svečanosti kako bi se obeležio svečani trenutak.

 

Pomeren je dan Oslobođenja Beograda – umesto 20. oktobra, izabran je 16. Jer je veliki hazjajin kasnije zauzet. Odmah je zakazana vojna parada, premda je zvanični dolazak Putinov potvrđen tek desetak dana kasnije. Ostaće na tlu Beograda samo nekoliko sati, dovoljno da mu se ukažu državničke počasti.

Pomeren je dan Oslobođenja Beograda – umesto 20. oktobra izabran je 16. Jer je veliki hazjajin kasnije zauzet. Odmah je zakazana vojna parada, premda je zvanični dolazak Putinov potvrđen tek desetak dana kasnije. Ostaće na tlu Beograda samo nekoliko sati, dovoljno da mu se ukažu državničke počasti. Kad je stigao pre tri godine, odbio je da dođe na svečanu sednicu Beogradskog univerziteta da primi počasni doktorat; umesto toga je sa svojim bajkerima otišao na Marakanu (dočekan skandiranjem: ”Spasi nas, Putine!”) A i ovoga puta, stiže vest sa BU, ovaj će doktorat ostati neuručen. Quelle blamage! Verovatno je Putin čuo da je slično uradio Umberto Eco, koji čak nema avion optočen zlatom i draguljima. I što bi on sad bio gori od Eca

 

Kad je stigao pre tri godine, odbio je da dođe na svečanu sednicu Beogradskog univerziteta da primi počasni doktorat; umesto toga je sa svojim bajkerima otišao na Marakanu (dočekan skandiranjem: ”Spasi nas, Putine!”) A i ovoga puta, stiže vest sa BU, ovaj će doktorat ostati neuručen. Quelle blamage! Verovatno je Putin čuo da je slično uradio Umberto Eco, koji čak nema avion optočen zlatom i draguljima. I što bi on sad bio gori od Eca.

 

A Oslobođenje Beograda se obeležava četiri dana ranije i to na mestu koje nije ni moralo da bude oslobađano. Tamo na Novom Beogradu, ispred današnje Palate Srbije, u vreme junačkog prodora artiljerijskih i motorizovanih jedinica Maršala Tolbuhina (pre nekoliko godina je preimenovana ulica koja je decenijama imala njegovo ime) – bila je peščana ledina. Na kojoj je Novi Beograd počeo da se gradi pet godina kasnije! Ma zar je to sada važno! I zato su građani Novog Beograda, onog dela koji gleda ka paradi, dobili sramno upozorenje da spuste roletne, zatvore prozore, da nos ne promole na terase, čak i da sklone rublje sa tog mesta (omiljena ikebana Novobeograđana).

 

I sad dolazi ono pravo. Poslednjih dana septembra iznenada je najavljena svetska premijera najnovijeg filma Nikite Mihalkova ”Sunčanica”. Stigao reditelj, održao konferenciju za novinare, podvukao da ga politika ne zanima, ali je sve vreme govorio upravo o politici!

 

Isto se dogodilo i u džinovskom intervjuu u najstarijem listu na Balkanu, koji je, sem uvodnih stubaca vrha naslovnice, zapremio prostor cele stranice, u delu obično posvećenom političkim događanjima prvog reda. Novinarima je na jedno pitanje Mihalkov odgovorio sažeto: ”Krim je naš!”

 

Uzgred, osuo je paljbu na direktora Venecijanskog festivala A. Barberu koji je odbio da stavi njegov film u glavni program. Drugi Mihalkov, stariji brat koji se potpisuje sa Andrej Končalovski, bio je u glavnom programu i osvojio jedno od glavnih festivalskih priznanja. Ali Barbera je imao zle političke namere i razdvojio braću! Kakav užas.

 

U uvodnoj reči pred projekciju u dvorani Sava centra Mihalkov je ponovio optužbu protiv Barbere naglašavajući da Beograđani polažu popravni ispit za Barberu. Jer, da je film prikazan u Veneciji, ništa ne bi bilo od svetske premijere ”kod braće”.

Tokom pet decenija praćenja domaćih i stranih filmskih festivala imao sam čudne susrete sa organizatorima i nikada o tome nisam pisao. Šta se tiče čitalaca na koji način izveštač ulazi u kansku dvoranu ”Lumiere” ako mu je to bila poslednja prilika da vidi film iz programa? Uvek ima dobre volje da vas propuste uz festivalsku propusnicu, a unutra uvek ima praznih mesta, jer se ulaznice dele gostima i producentima, koji imaju važnija posla od gledanja filmova drugih autora. Ali nevolje koje sam ovde imao na ulazu zaslužuju da budu opisane

 

Tokom pet decenija praćenja domaćih i stranih filmskih festivala, imao sam čudne susrete sa organizatorima i nikada o tome nisam pisao. Šta se tiče čitalaca na koji način izveštač ulazi u kansku dvoranu ”Lumiere” ako mu je to bila poslednja prilika da vidi film iz programa? Uvek ima dobre volje da vas propuste uz festivalsku propusnicu, a unutra uvek ima praznih mesta, jer se ulaznice dele gostima i producentima, koji imaju važnija posla od gledanja filmova drugih autora.

 

Ali nevolje koje sam ovde imao na ulazu zaslužuju da budu opisane. Projekcija je bila zakazana za petak, 3. oktobra u 18,30 sati.

 

Tog dana Medijski servis Srbije (prvi program) sat ranije zakazuje: Prenos ulaska u dvoranu – crveni tepih! Gledao sam prvih dvadesetak minuta, reporterka je govorila o nailasku uglednih gostiju, a oko nje blaga pustoš, promakne neko ko joj ne govori ništa. U tom trenu krećem ka mestu događaja. Zatičem slavoluk sa ogromnim plakatom za film; nikada nešto slično nije viđeno ni za vreme Festa.

 

Prolazim sa spoljne strane (mimo crvenog tepiha i TV kamera), penjem se do ulaska u dvoranu, ali mimo očekivanja ne primećujem nikog ko obično ima kartu više. Prilazim službenom pultu i doznajem da je sponzor (?) preuzeo organizaciju i da nema ulaznica za novinare! Nailazi jedan od programskih direktora SC VŽ, koji uvek za mene ima ulaznicu u skrivenom džepu, kaže mi: ”Nema pomoći, ovo država organizuje”.

 

Oko nas preovladava ruski jezik, pojavljuju se poznate rusofilske patriote predvođene delegacijom svetog Sinoda, prolaze u dvoranu, normalno.

 

Odjednom ugledam profesora Vladu Petrića (1928.), dugogodišnjeg profesora teorije filma na Harvardu, legendu naše filmske kulture. On me upita: kako ćemo ući. Čovek iz direkcije nam daje koristan savet: ”Idite na galeriju, tamo će biti praznih mesta”. Pokušam da se probijam nizbrdo ka ulazu, ali u zao čas! Na širokom stepeništu kroči ka meni predsednik Republike sa svitom i telohraniteljima, sklonim se u stranu, ali jedan kockasti baja me pritisnu uz ogradu (dole ponor!) uz škrgut: ”Gde ćeš sad!”

I onda poče film, 180 minuta; posle pola časa od početka uznemireno sam proveravao da li je moj Seiko stao. Na kraju, sa odjavnom špicom, reditelj, koji film potpisuje i kao izvršni producent i pisac scenarija, istrčava ispred platna i sa desetoricom kozaka u živopisnim folklornim nošnjama peva melodiju odjavne špice. U dvorani urnebes od otpozdravljanja i oduševljenja. Groucho, gde si! Sa paljenjem svetla izlazim žurno (profesor Petrić je izdržao samo pola sata filma) i gledam da uhvatim ponoćni autobus. Sutradan iz novina doznajem da su se u foajeu točili šampanj i vino, a za to vreme ja sam već sedeo za laptopom i ispisao ove redove o samom filmu

 

Vratim se sa profesorom Petrićem na galeriju, priđem dežurnom na vratima i kažem da smo ovde službeno, a on: ”Nema šanse, naređenje je – niko bez ulaznice!” Stojimo kraj ulaza, ali naiđe jedno poznato filmsko lice, prilete Petriću: dragi profesore, što ne ulazite! Kad mu rekosmo da smo ovde zalutali, on priđe dežurnom na vratima, promrmlja nešto sa njim i mi se provukosmo u gledalište.

 

Pola sata posle zvaničnog početka mi sedimo u polupraznom gledalištu, ali pritiču gosti sa ulaznicama i sele nas kao bosanske izbeglice. Nađosmo lako druga mesta, po izboru.

 

U tom se prolomi pljesak. Ulazi Predsednik sa svitom sa strane, odakle obično nastupaju umetnici. Ovacije kao na partijskom mitingu. Nismo daleko od toga. A potom istrča na pozornicu Nikita Mihalkov postavljajući nekoliko puta retoričko pitanje: ”Zašto u Srbiji!” Odgovor je stepenast, jer tako treba među prijateljima, jer jedan od glumaca igra u filmu, veze neraskidive, a montažer filma je odavde i još danas ima rođendan, pa svi možemo da mu čestitamo! Ovacije posle svake druge reči! Kao u predizbornoj kampanji.

 

Mene je nešto spopao stid, zar smo dotle došli! I onda ponovljena priča o sramoti Barberinoj jer je odbio film. I tu ponovo otkriva karte: da je film prikazan u Veneciji, od susreta sa braćom ne bi bilo ništa. ”Vi ćete se uveriti”, naglašava, ”koliko je Barbera pogrešio”. A film je koštao 24 miliona dolara; ima se, može se.

 

I onda poče film, 180 minuta; posle pola časa od početka uznemireno sam proveravao da li je moj Seiko stao. Na kraju, sa odjavnom špicom, reditelj, koji film potpisuje i kao izvršni producent i pisac scenarija, istrčava ispred platna i sa desetoricom kozaka u živopisnim folklornim nošnjama peva melodiju odjavne špice. U dvorani urnebes od otpozdravljanja i oduševljenja. Groucho, gde si!

 

Sa paljenjem svetla izlazim žurno (profesor Petrić je izdržao samo pola sata filma) i gledam da uhvatim ponoćni autobus.

 

Sutradan iz novina doznajem da su se u foajeu točili šampanj i vino, a za to vreme ja sam već sedeo za laptopom i ispisao ove redove o samom filmu.

 

U ovom času, dok redigujem kritičke impresije, nebo paraju avioni, prilazi Novom Beogradu su blokirani, tamo imam bolesnu rodbinu i snalazimo se preko Male Krsne. Sve unaokolo što se događa liči, kako je jedan hroničar zapisao, na boljševički propagandni trailer.

U ”Sunčanici” autor pokušava da izbegne politiku, što je gotovo nemoguće, jer je odabrao najdramatičniji trenutak građanskog rata: poraz i povlačenje carske, belogardejske armije na Krim 1920. Oficiri i vojnici se već nalaze u kandžama Crvene armije, ali se u ovom filmu ne pominje ni Oktobarska revolucija, ni zašto je izbio građanski rat. Prilično naivan beg od politike. Pobedničku stranu vidimo samo u liku nadmene komesarke, karikature od lika. Ona će ih isporučiti brodom u Nedođiju. Ali dve trećina filma je sećanje jednog od oficira na ljubavnu avanturu na jednom luksuznom brodu negde pred rat

 

Za to vreme, kao iza dimne zavese (ideološke, jakako), već dva meseca traje masivni štrajk advokata Srbije sa jasnim zahtevima, ministar pravde (onaj sa čuvenim doktoratom kod Miće Megatrenda, od kojeg advokati zahtevaju ostavku), šalje neke mutne pretnje. Zbog toga sudovi ne rade, dva važna fakulteta (Filozofski i Fakultet političkih nauka) su pod opsadom studenata, blokirani, ni tu Vlada ne čini ništa smisleno (valjda se premišlja da pošalje specijalce sa zadatkom fizičkog pripitomljavanja). Iz medija nestaju emisije sa kritičkim sadržajima (Utisak nedelje, Sarapin problem).

 

Sve češće se Veliki i Mali obraćaju narodu u programima live pominjući investicije iz reda ”samo što nije…” Narod pao u beskrajnu depresiju, kojoj svedočim svakog jutra u obližnjem supermarketu: kupuje se krompir, paprika, banana na komad (to odavno nisam video), promet opao munjevito, prodavačice dokono hvataju muve u letu… A na Studiju B, televiziji za čiji smo se nezavisni status godinama borili, nova urednica svečano najavljuje da se traži dobar kupac njene kuće. I naći će se, jer Beograd na vodi (i belom hlebu), koji se besomučno prepričava od jutra do sutra, zaslužuje nekog tajkuna poput onog koji je nekad harizmatičnu TV B 92 spustio ispod nivoa Pinka i Happyja!

 

A o filmu, red je da mu se odužimo: Svoje najbolje filmove: ”Mehanički pijanino”, ”Oči čornije”, ”Surova romansa” Nikita Mihalkov je stvarao po delima ruskih klasika, pa je i u ”Sunčanici” pribegao jednom velikanu – Ivanu Bunjinu. No od ovog nobelovca jedva da se nešto primećuje, jer je Mihalkov pribegao svojoj eklektičkoj poetici. Što će reći da je više verovao citatima i omažima samom sebi, nego autentičnosti priče i njenih junaka.

 

U ”Sunčanici” autor pokušava da izbegne politiku, što je gotovo nemoguće, jer je odabrao najdramatičniji trenutak građanskog rata: poraz i povlačenje carske, belogardejske armije na Krim 1920. Oficiri i vojnici se već nalaze u kandžama Crvene armije, ali se u ovom filmu ne pominje ni Oktobarska revolucija, ni zašto je izbio građanski rat. Prilično naivan beg od politike. Pobedničku stranu vidimo samo u liku nadmene komesarke, karikature od lika. Ona će ih isporučiti brodom u Nedođiju. Ali dve trećina filma je sećanje jednog od oficira na ljubavnu avanturu na jednom luksuznom brodu negde pred rat.

 

Za razliku od okvirne priče, prikazane u sumornom spektru, ovaj je ozaren, u stilu ljubavno zavodničkih nadmetanja, bolje izvedenih u ”Oči čornije”. Na kraju oficir odvede neznanku u krevet, a ona mu u zoru saopšti da takvu ”sunčanicu” nikad nije doživela. Svaki kadar i scena su majstorski izvedeni, baš kao u ”Sibirskom berberinu”. Avaj!