U svojoj 72. godini počela je da se bavi ronjenjem, a u 97. je preživela helikopterski udes u sudanskoj pustinji izašavši iz srušene letelice sa polomljenim rebrom. Uoči stotog rođendana privela je kraju montažu svog prvog filma posle pedeset godina prinudne apstinencije, dokumentarca nastalog u dubinama Indijskog okeana naslovljenog ‘‘Podvodne impresije”. Film je prikazan na satelitskom programu Arte.

 

‘‘To može samo Leni Riefenstahl”, nepodeljeno je mišljenje svih, i onih koji joj se dive i onih koji je preziru. Istovetan sud je, pre sedamdesetak godina, izrekao nemački kancelar Adolf Hitler, kada je 1934. jednoj od najlepših i najslavnijih igračica i glumica onog doba, koja je s vremenom uzrasla do samostalnog filmskog autora, poverio krajnje izazovan zadatak – snimanje filma o kongresu Nacističke stranke u Nuernbergu.

 

Neko bi danas pomislio da je to bila nepristojna ponuda koju je nemoguće odbiti. Ne, bila je to njena želja, za koju se borila svojom upornošću i neizrecivim šarmom. Rad na tom filmu sudbinski je i tragično obeležio njenu celokupnu karijeru i život, sve do ulaska u treći milenijum.

‘‘To može samo Leni Riefenstahl”, nepodeljeno je mišljenje svih, i onih koji joj se dive i onih koji je preziru. Istovetan sud je, pre sedamdesetak godina, izrekao nemački kancelar Adolf Hitler, kada je 1934. jednoj od najlepših i najslavnijih igračica i glumica onog doba, koja je s vremenom uzrasla do samostalnog filmskog autora, poverio krajnje izazovan zadatak – snimanje filma o kongresu Nacističke stranke u Nuernbergu

 

Helena Bertha Amaia – Leni Rifenštal (rođena u Berlinu 22. avgusta 1902. – umrla 8. septembra 2003. u seocetu Poeking blizu Muenchena) školovala se za profesionalnu balerinu, ali je povreda stopala usmerila njeno interesovanje ka filmskoj glumi.

 

Ranih dvadesetih igrala je u grupi čuvenog Maxa Reinhardta, dok je od sredine decenije nastupala kao filmska zvezda u nekoliko ‘‘planinskih filmova“ (žanr koji je u to vreme bio nemački pandan američkom vesternu) u režiji Arnolda Fanka. Njen prvi samostalni autorski rad – film ‘‘Plava svetlost” (Die Blaue Licht, 1931.), koji je režirala, producirala i u kojem je igrala glavnu žensku ulogu, doneo joj je ogromnu popularnost. Naredne godine ovaj film je na prvom izdanju i danas čuvenog Venecijanskog festivala dobio srebrnu medalju.

 

Kad su već minule strahote Drugog svetskog rata, Leni je neprekidno bila zasipana pitanjima o Hitleru i Nemačkoj toga doba. Uvek je odgovarala da je u početku bila fascinirana Hitlerom kao i devedeset odsto Nemaca.

 

Pored dva kraća dokumentarca snimila je dva dugometražna dokumentarna filma, koji su i danas u najbiranijim antologijama svetskog filma – ‘‘Trijumf volje” (Die Triumph zum Willen,1935.) i ‘‘Olimpija” (1938.). Posle rata jedva je uspela da završi romantičnu filmsku bajku ‘‘Nizija” (Tiefland, 1954.), čija premijera je prošla potpuno nezapaženo.

 

Vreme nemačkog romantizma te vrste zauvek je prohujalo. Posle rata nije mogla više da se bavi snimanjem u Nemačkoj, premda su neki filmski autori, koji su svojim filmovima pogubnije podržavali nacističku doktrinu, doživeli da im bude oprošteno i da dobiju nove prilike za rad. No Leni nije bila spremna da kleči i da se suviše posipa pepelom.

 

Retki su umetnici i ljudi od duha koji dožive obeležavanje stote godišnjice svoga života. Još su ređi oni čije je delo tako dramatično obeležilo svoju epohu kao što se to dogodilo Leni Riefenstahl. U izvanrednom dokumentarnom filmu od stotinak minuta ‘‘Lepi, čudovišni svet Leni Riefenstahl” (1993.), koji je svojevremeno prikazan i na našem Festu i više puta na televiziji, još vitalna gospođa koja je ušla u desetu deceniju života navlači pred kamerama ronilačko odelo, masku, stavlja na leđa bocu sa kiseonikom i, mahnuvši nam, spušta se u dubine okeana.

Taj susret sa čudovištem kao da simbolizuje njenu opsednutost neobičnim i neljudskim. Nešto od te radoznalosti verovatno se nalazilo u njenoj opčinjenosti Hitlerom i njegovim doglavnicima. Oni koji su gledali zadivljujući i zastrašujući ‘‘Trijumf volje” u vreme prve premijere morali su da znaju šta taj film predskazuje. Ali još nekoliko narednih godina vođe zapadnih demokratija udvarali su se Hitleru videći u njemu čoveka koji će se suprotstaviti boljševičkoj nemani

 

Kamera reditelja Raya Müllera je prati, ona ugleda džinovsku ražu (upravo onakvu kakva je ovih dana ubila čuvenog australijskog istraživača raznih nemani Stieva Irwina). Prilazi joj, gledaju se iz velike blizine, i, na naše zaprepašćenje, Leni je pomiluje po leđima kao da je reč o kućnom ljubimcu.

 

Taj susret sa čudovištem kao da simbolizuje njenu opsednutost neobičnim i neljudskim. Nešto od te radoznalosti verovatno se nalazilo u njenoj opčinjenosti Hitlerom i njegovim doglavnicima. Oni koji su gledali zadivljujući i zastrašujući ‘‘Trijumf volje” u vreme prve premijere morali su da znaju šta taj film predskazuje. Ali još nekoliko narednih godina vođe zapadnih demokratija udvarali su se Hitleru videći u njemu čoveka koji će se suprotstaviti boljševičkoj nemani.

 

Paklenom ironijom sudbine Hitler, koji je bio nominalno socijalista (nacionalsocijalizam) koliko i Staljin komunista (obojica su već imali pretrpane koncentracione logore), nije najpre napao sovjetsku imperiju, već je pokorio zapadnu Evropu sve do kanala Lamanche. Pre toga mala Poljska bila je zajednički zalogaj dvojice diktatora. Dalje je sve bolno poznato.

 

Vratimo se ipak na početak tridesetih, kada Leni Riefenstahl dobija velika autorska ovlašćenja od samog Hitlera. Godišnji skupovi Hitlerove partije, održavani u samom svetilištu nacizma – Nuernbergu, sa grandioznom smotrom kao vrhuncem, bili su najznačajniji događaji Nemačke onog doba, planirani do savršenstva.

 

Vest da je Riefenstahlova počastvovana poverenjem da na filmskoj traci ovekoveči te grandiozne spektakle potkrepila je glasine koje su već dugo kolale da je Leni Fuererova ljubavnica. Ona se nije previše trudila da te priče pobija (to je moglo biti i opasno) sve do posle rata kada joj je pređašnja veza s nacistima postala tamna mrlja na savesti, zbog čega je nekoliko godina odležala u pritvoru.

 

Ali 1934. godine, kada je Hitlerova moć bila bezgranična i, činilo se, večna, snimanje filma o nirnberškoj priredbi nad priredbama bio je posao u kojem ništa nije bilo nemoguće, niti nedostupno. Leni je za potrebe snimanja filma imala na raspolaganju sve što je poželela i zamislila: avione, dizalice, kamione, vozove. Sve gradske komunalne službe bile su joj na usluzi, filmska ekipa je brojala ukupno 120 ljudi.

Ništa nije sakrila, ni svoju opsednutost fašističkim režimom (sve do osvajanja Poljske i ubijanja nevinih ljudi na ulicama Varšave, posle čega je utekla nazad i povukla se u svoj filmski projekat ‘‘Nizija”, od kojeg sve do pedesetih neće biti ništa) kojoj su podlegle bar dve trećine nemačkog naroda toga vremena, ni svoje sumnje i nedoumice

 

‘‘Trijumf volje” se smatra ključnim filmom nacističke filmske propagande. Tehnički savršeno izveden (bez ijedne reči komentara), uz upotrebu 30 kamera, što je za ono vreme bilo nezamislivo u svetu filma, i danas uživa slavu jednog od najvećih dokumentaraca 20. stoleća, a decenijama se filmski kritičari i teoretičari prepiru oko odnosa propagandnih ciljeva filma i njegovog vrhunskog vizuelnog jezika.

 

Na mnogim listama najvećih filmova svih vremena taj film se nalazi na samom vrhu. Od 1952. svakih deset godina najpoznatiji filmski časopis Sight and sound (London) objavljuje liste najboljih filmova za koje glasaju stotine kritičara sa svih strana sveta. I pre četiri godine ‘‘Trijumf volje” i ‘‘Olimpija” su bili među najboljima. Estetiku Leni Riefenstahl sa znatno manje uspeha primenjivali su reditelji staljinističkog bloka istočne Evrope menjajući samo ideološki predznak.

 

Posle ogromnog uspeha ‘‘Trijumfa volje” već slavna Leni je u Nemačkoj postala još više slavljena i obožavana, tako da niko nije bio iznenađen kad joj je 1936. pripala čast da kamerama ovekoveči Olimpijadu u Berlinu. ‘‘Olimpija”, film iz dva dela, od kojih je svaki bio dužine celovečernjeg filma, dospeo je do publike tek dve godine kasnije, pošto je Leni strahovito mnogo vremena i nerava potrošila na rad u montaži i postprodukciji.

 

Rat je već bio na vidiku, svet je osetio mnogo jasnije ko je Hitler i kakve strahote smera, tako da je i Leni, koja je sebe već videla kao holivudsku zvezdu i s tim ambicijama otputovala u Ameriku, u gradu snova (Los Angeles) doživela razočaranje naišavši na ledenu dobrodošlicu i bojkot.

 

O Leni Riefenstahl su napisane obimne biografske knjige i ozbiljne studije; monografije o najvećim dokumentarnim filmovima ‘‘Trijumf volje” i ‘‘Olimpija” štampane su u čuvenoj ediciji filmskih klasika, koju u poslednjih petnaestak godina objavljuje Britanski filmski institut. I upravo su ta dva dela glavni izvor svih kasnijih nevolja ove lepe i darovite žene. To su ujedno jedina dva dugometražna filma koja je Leni načinila u vreme Hitlerove vladavine. To joj mnogi nisu oprostili, a pogotovu oni koji ih nikada nisu videli.

 

Posle rata Leni je bila četiri godine pod zvaničnom istragom. Najoštriji su u optužbama bili Francuzi, koji se nikada nisu zapitali kako su njihovi velikani Jean Paul Sartre, Albert Camus, Marcel Carné izvodili svoje predstave i snimali u Parizu pod nemačkom upravom. Naposletku, bila je ‘‘denacifikovana”, oslobođena krivične (što ne znači i moralne) odgovornosti. Živela je u tišini i povučeno u blizini Muenchena, često boravila među nubijskim plemenima o kojima je načinila nekoliko neverovatnih zbirki fotografija.

Odsečno je priznala: Brzo sam uvidela ružne strane Hitlerovog režima, ali sam kao i mnogi drugi uglednici nemačke kulture (izuzimajući Thomasa Manna, Bertholdta Brechta, Adorna, Markusea i nekoliko stotina uglednih stvaralaca, koji su pobegli iz Nemačke, dodajemo mi) bila konformista, imala sam jedan život i činilo mi se da će hitlerizam trajati duže od mog života (ovo je naša slobodna interpretacija svih njenih odbrana)

 

Kako je zgodno primetila američka kritičarka Suzan Sontag u svom ogledu ‘‘Fascinantni fašizam”, odblesak mita o lepoti arijevske rase pronašla je, što bi ogorčilo sve ubeđene fašiste, u najlepšem crnačkom plemenu središne Afrike.

 

Posle pada fašizma uporno je odbijala svaki dodir s javnošću i novinarima. Opsežne intervjue dala je samo nekim nenemačkim sineastima. Sredinom šezdesetih već pomalo zaboravljenu rediteljku otkrili su francuski ‘‘novotalasovci” Godard, Truffaut, Rohmer i mlađi posvećujući joj čuveni tematski blok u pariskom časopisu Cahiers du Cinema i ogroman intervju koji se danas preštampava u mnogim zbornicima i antologijama.

 

Na njen75. rođendan do nje je nekako stigla novinarka berlinskog magazina Stern. Ledena Leni je iz njenih ruku uzela tridesetak dobro sročenih pitanja i rekla joj da dođe sutradan. Ali od intervjua nije bilo ništa, jer je Leni hladno odbrusila: ‘‘Na sva neprijatna pitanja odgovoriću u priči o svom životu, u memoarima koje ću sama napisati.” Potom je desetak godina prekopavala po ličnoj i skrivanoj dokumentaciji o strašnim vremenima i napisala obimnu knjigu ‘‘Sećanja” (Logos, Beograd, 2006.). Prvo američko izdanje objavljeno je 1987. godine, a pet godina kasnije usledilo je englesko izdanje te knjige sa naslovom ‘‘Curenje vremena”(The Sieve of Time). Reč je o jedinstvenom svedočanstvu o životu u Nemačkoj u prošlom stoleću, jednoj od najboljih knjiga te vrste koju smo pročitali.

 

Ništa nije sakrila, ni svoju opsednutost fašističkim režimom (sve do osvajanja Poljske i ubijanja nevinih ljudi na ulicama Varšave, posle čega je utekla nazad i povukla se u svoj filmski projekat ‘‘Nizija”, od kojeg sve do pedesetih neće biti ništa) kojoj su podlegle bar dve trećine nemačkog naroda toga vremena, ni svoje sumnje i nedoumice.

 

Verovatno tu ima nešto i glume političke naivnosti, no u sličnim prilikama to je gotovo nezaobilazno. Jedino nije priznala ono što je bio ‘‘šapat svih šapata”: da je bila Hitlerova ljubavnica i njegov predani propagandista. Drugih dokaza za to nije bilo, ali to je večita priča o lepim i uspešnim ženama u Holivudu i širom sveta, slatka muška osveta koja živi od neostvarenih želja i pokvarene mašte. Ako je to jedina tajna njenog života, neka bude.

Da nije ostavila za sobom ‘‘Trijumf volje” i ‘‘Olimpiju”, danas ne bismo znali kako je fašizam izgledao iznutra. U tom smislu ‘‘Sećanja” Leni Riefenstahl suštinski produbljuju razumevanje jedne epohe koja, to sada sa žalošću vidimo, nije završena. Sudbina Leni neprekidno aktuelizuje sudbinu uspešnih umetnika u zločinačkim i autoritarnim režimima. Nekad i sad!

 

Odsečno je priznala: Brzo sam uvidela ružne strane Hitlerovog režima, ali sam kao i mnogi drugi uglednici nemačke kulture (izuzimajući Thomasa Manna, Bertholdta Brechta, Adorna, Markusea i nekoliko stotina uglednih stvaralaca, koji su pobegli iz Nemačke, dodajemo mi) bila konformista, imala sam jedan život i činilo mi se da će hitlerizam trajati duže od mog života (ovo je naša slobodna interpretacija svih njenih odbrana).

 

Upitana po ko zna koji put o moralnoj odgovornosti zbog povezanosti sa fašističkim režimom, uz pitanje da li se kaje, Leni Riefenstahl je u jednom intervjuu 1993. rekla: ‘‘Kazati da mi je žao i nije mnogo teško, ali ne mogu da se razapnem i da uništim samu sebe. To je tako strašno. Tokom više od pola stoleća sam patila zbog toga i to se neće završiti pre moje smrti. To je takav neverovatan tekst, stoga reći ‘žao mi je’ jeste neprimereno, jer tako malo izražava.”

 

Desetak godina posle objavljivanja ‘‘Sećanja” poznata engleska istoričarka Audrie Salkeld objavila je 1996. dokumentovanu biografiju Leni Riefenstahl u kojoj je preorala sve arhive i dokumente proveravajući svaki navod iz prisećanja nemačke ikone. Ta studija doživela je izvanredna priznanja, nagrađena je uglednom nagradom Bordmen Tasker, a o njoj je londonski Observer napisao: ‘‘Divna knjiga… U ovoj ne samo senzitivnoj već i visokointeligentnoj biografiji Salkeldova je uspela da sa zadivljujućom pribranošću sagleda Rifenštalovu i njene psihološke konflikte nastale između politike i ličnosti toga doba.”

 

Svi su odmah pojurili da vide šta je od skrivenih tajni Salkeldova otkrila i da li je uhvatila Leni u lažima. I šta su utvrdili? Salkeldova je dopunila mnoge priče i objašnjenja, ali, sem malih i nebitnih činjeničnih omaški, potvrdila je sve bitne tvrdnje Leni Riefenstahl!

 

Da nije ostavila za sobom ‘‘Trijumf volje” i ‘‘Olimpiju”, danas ne bismo znali kako je fašizam izgledao iznutra. U tom smislu ‘‘Sećanja” Leni Riefenstahl suštinski produbljuju razumevanje jedne epohe koja, to sada sa žalošću vidimo, nije završena. Sudbina Leni neprekidno aktuelizuje sudbinu uspešnih umetnika u zločinačkim i autoritarnim režimima. Nekad i sad!