novinarstvo s potpisom
Papa Franjo
Znamo dobro da je velika zapovijed koju nam je ostavio Gospodin Isus zapovijed ljubavi: ljubiti Boga svim srcem, svom dušom i svim umom i ljubiti bližnjega kao sebe samog (usp. Mt 22,37-39), to jest pozvani smo na ljubav, činiti dobro drugima. [Read more…]
Dvadeset je godina prošlo od užasnih srpanjskih događaja u Srebrenici 1995., koje jedni zovu genocidom, drugi strašnim zločinom, a treći o njemu šute. Kao da se cijeli svijet trudi pokazati kako je plemenit, pri čemu mu uspijeva tek posvjedočiti da je bio i ostao licemjeran. Najavljene su brojne rezolucije kojima njihovi predlagači umiruju nečistu savjest. Negatori genocida u Srebrenici se i dalje bave relativizacijom krivnje i odgovornosti. Jedva da netko, izuzev pape Franje, postavlja pitanje neetičnosti u unutarnjoj i svjetskoj politici. [Read more…]
Mladež HDZ-a u Sisku protivi se koncertu Leta 3 jer ta grupa, po njima, “ismijava Hrvatsku, Crkvu i branitelje”. Oni bi ih (Let 3) zabranili.
Ovakva reakcija nije bez osnove.
Sva predizborna agenda HDZ-a, naime, svodi se na reviziju povijesti i obračun s navodnim petokolonašima i onima koji “nikada nisu željeli Hrvatsku” te na radikalno konzervativni sustav vrijednosti kojem ćemo se svi morati demokratski pokoriti. [Read more…]
DEKLARACIJA O SVJETSKOJ ETICI
Parlament svjetskih religija
Chicago, 4. rujna 1993.
***
III . Četiri neopozive smjernice (nastavak).
Ovih oktobarskih dana jedno pismo kruži internetom. Upućeno je iz Sjedinjenih Američkih Država srpskom dnevnom listu Politika. Politika ga do sada nije objavila, a po svemu sudeći ni ubuduće nema nameru da ga objavi.
Pismo glasi:
Poštovana gospođo urednice,
Živim u Americi. u Njujorku. Dugo godina sam bio funkcioner Ujedinjenih nacija. Sada sam penzioner. Pažljivo i redovno pratim zbivanja u našoj zemlji Srbiji uglavnom preko Interneta (dnevna štampa, nedeljnici, RTS …). Svakog leta provedemo po mesec do dva dana u Srbiji. Ovdašnja srpska dijaspora je upoznata sa teškom finansijsko-ekonomskom situacijom Srbije i merama koje sadašnja vlada preduzima ili ima nameru da preduzme zarad uštede budžetskih rashoda – smanjenje penzija, plata i sl. Ovih dana je bilo zasedanje Generalne skupštine Ujedinjenih nacija. U našoj dijaspori se zna da je delegaciju Republike Srbije predvodio Predsednik Tomislav Nikolić kao i da je delegacija gospodina Nikolića odsela u Hotelu Star Wood na Lexington Aveniji.
U tom hotelu je odselo 50, i slovima pedeset, članova delegacije uključujući Predsednika i njegovu suprugu Dragicu. Bilo je sedam članova bezbednosti. Dvokrevetna soba u hotelu Star Wood košta 600 do 800 dolara na noć. Gospođa Dragica Nikolić je navodno došla na konferenciju o autističnoj deci. Ona je predsednik tog zaštitnog udruženja u Srbiji. Sa njom je bila i njihova snaja koja je blagajnik tog udruženja. Usput su išle i u kupovinu i to baš u radnju Victoria Secrets gde se prodaje ekskluzivni ženstveni donji veš. Apartman hotela Star Wood u kojem je odsela porodica Nikolić košta bar par hiljada dolara za noć.
Istovremeno je drugi deo delegacije na čelu sa gospodinom Ivicom Dačićem, Ministrom spoljnih poslova, odseo u hotelu Kimberli (50. ulica i Medison avenija). Njih je bilo, kažu, 20, i slovima dvadeset. Radi opsluživanja sedamdesetočlane delegacije Republike Srbije angažovani su ne samo Stalna misija pri UN (što je prirodno) već i Generalni konzulat u Njujorku, Ambasada RS u Vašingtonu, generalni konzulati iz Čikaga i Kanade.
Trebalo je obezbediti automobile, vozače, prevodioce, pratioce u šetnji i kupovini, plaćanje računa u restornima itd., itd. Pre neki dan je istim povodom (Gen. skupština UN) u Njujorku boravio Ministar spoljnih poslova Ruske Federacije, gospodin Sergej Lavrov.
Sa njim je došlo još sedam saradnika (provereno u Stalnoj misiji Ruske Federacije pri UN). Jedan iz obezbeđenja, zamenik njegovog šefa kabineta, predstavnik za štampu i nekolicina stručnjaka – Ukrajina, Sirija i sl. Pitanje: Koliko je stotina i stotina hiljada evra koštala ekskurzija sedamdesetočlane delegacije siromašne Republike Srbije u Njujork i koliko je tu penzija, plata ili doprinosa žrtvama nedavnih poplava otišlo.
Da li ti vaši/naši lideri imaju obraza. Znaju li da STANU? Ovo sam pismo poslao urednici rubrike ”Među nama” u Politici. Ne verujem da će da objave. Svejedno, vi možete da ga širite dalje. Neka vide domaći primitivci za koga su glasali. Možda im sledeći put zadrhti ruka!
Sa poštovanjem Dusan Dragić 111 Harvard Drive Hartsdale, NY 120530 U.S.A.
Treba li još jednom spomenuti da se putovanje Predsednika Srbije i Ministra spoljnih poslova sa njihovim svitama događalo u vreme pripreme rebalansa budžeta i najavljenih velikih mera štednje koje uključuju smanjivanje plata i penzija, najavljeno otpuštanje prekobrojnih zaposlenika u javnim službama. Istovremeno, naočigled, državna administracija se ponaša rasipnički, uveliko kompromitujući sve reformske ideje, pokazujući svojim lošim primerom da su oni, koji bi prvi morali pokazati da poštuju drastične mere štednje, upravo ti koji takve mere krše i izlažu podsmehu.
Zasedanje Generalne skupštine Ujedinjenih nacija ni po čemu nije bilo posebno ni naročito značajno. Nisu se donosile neke važne odluke, niti se razgovaralo o Srbiji. Po svemu, bilo je dovoljno prisustvo stalnog srpskog predstavnika u UN i možda, više reda radi, nekog od vodećih ljudi iz srpskog političkog establišmenta.
Suočavamo se, po ko zna koji put, sa licemerjem vlasti koja jedne aršine ima za sebe, a sasvim druge za svoje podanike. Ova glamurozna poseta Sjedinjenim Američkim Državama i Ujedinjenim nacijama dolazi u vreme kada se u mnogim delovima Srbije ukidaju kuhinje za siromašne gde se deli besplatna hrana. Prestaju sa radom zbog nedostatka novca za njihovo održavanje. A sve je više gladnih porodica čiji opstanak zavisi od ovakvih kuhinja.
Svakodnevni su štrajkovi onih koji u propalim ili polupropalim preduzećima i fabrikama mesecima ne primaju plate, nemaju zdravstveno osiguranje niti dobijaju socijalnu pomoć.
Hiljade mladih ljudi traže bilo kakav posao, a državi preti bankrot.
Zbog svega toga ovaj događaj, prisustvo gargantuovsko – pantagruelovske delegacije na zasedanju Generalne skupštine UN-a, posebno privlači pažnju kao dokaz savršene nebrige i nepoštovanja sopstvenih odluka o beskompromisnoj štednji, svuda i na svakom mestu. Istina je, ova tragikomična državna poseta neće dokrajčiti državni budžet, on je već u velikom minusu. Dokrajčen je još ranije. Ali nepošteno je, drsko i osiono ponašati se na taj način u vreme velike krize države, njenih institucija i njenih finansija.
A nepošteno je i od Politike što pismo gospodina Dušana Dragića ne želi da objavi.
Moguće je da Zoran Milanović izgubi parlamentarne izbore, ali gotovo je sigurno da će izgubiti SDP. Izuzev klimoglavaca kojima je okružen, a s kojima ni sam nije zadovoljan, njega kao predsjednika u stranci više ne želi nitko važan i bitan. Govore o tome sve otvorenije, ali uglavnom samo po kuloarima. Za sada.
Obračun sa Slavkom Linićem može biti prijelomna točka s koje više nema povratka. Premijer zemlje u najtežoj recesiji skoro dva mjeseca ne razgovara s ministrom financija! Pale su, kažu, preteške riječi.
A Linić je “čovjek koji nikome ne oprašta”. Svojim političkim protivnicima u Rijeci poručio je svojevremeno: “Dokle god moja ruka seže, za vas neće biti mjesta!” Ne pripadam krugu onih koji misle da je Linić umočen u mutne poslove, ako već jesu neki njegovi prijatelji.
Ne mislim da je i on samo još jedan lopov na vlasti. Jest naprasit, ponekad pregrub, zamjera se ljudima svojim traktorskim stilom… Brani se da ga blate “podzemne paraobavještajne službe”, ali što je još i gore, optužuje da mu podmeću i iz SDP-a. Upravo je to što Linić ne može oprostiti. On je do kraja odan svojoj partiji.
Izjavio je da će, bez obzira na sve, odraditi svoj mandat ministra financija u Milanovićevoj Vladi do samog kraja. Poštuje hijerarhiju. Račan mu je bio autoritet, što Milanović sigurno nije. Linić je sudjelovao u njegovu ustoličavanju na čelo SDP-a.
Kako stvari stoje, sudjelovat će i u njegovu micanju kad za to dođe vrijeme. Imat će sigurnu potporu dviju najvećih partijskih organizacija u zemlji, zagrebačke i riječke. Potrebna je treća županijska organizacija da se i po statutu stranke može pokrenuti procedura izvanrednih promjena, pa čak i na samom vrhu.
Ali, koja vladajuća stranka na svijetu smjenjuje svoga predsjednika dok je na vlasti? SDP-ovci će čekati izbore i vlastiti poraz. I još 90 statutarnih dana do kada se mora sazvati konvencija i glasanje o povjerenju.
Čekat će, dakle, da posao za njih obave građani Hrvatske. Sve da bi sačuvali lik i ugled stranke. Jer, ako su u pravu i ako je istina sve što govore svome šefu, naravno njemu iza leđa, spašavaju svoju partiju (naravno, i svoje pozicije), ali žrtvuju državu.
Kakvo politički neodgovorno licemjerje!
(Prenosimo sa portala Večernjeg lista)
Premijeru Zoranu Milanoviću treba operirati mrenu na oba oka. Čovjek s tako visokog državnog mjesta, doslovno i u prenesenom značenju, ne vidi što je jasno i iz najudaljenije galaksije: građani se s pravom zgražaju i oštro prosvjeduju protiv Vladine rasipničke kupnje 1581 automobila za više od 270 milijuna kuna! Milanović u dva dana saziva dvije konferencije za novinare kao da je ratno stanje. Posao mu je brinuti se o građanima i državi, a ne o preskupim taštinama bez pokrića.
Premijer se, svjesno ili nesvjesno, po tko zna koji već put koprca poput lude muhe u paukovoj mreži i kontradiktornim izgovorima još više raspaljuje sumnje. Naprosto laže građanima u oči ili ne drži konce vlasti u rukama? I u jednom i u drugom slučaju takvi “autoriteti“ nemaju što tražiti u Banskim dvorima.
Država koja je do nosa potonula u kloaku gospodarske, financijske, moralne i općedruštvene impotencije jednostavno ne smije na račun poreznih obveznika – ni na leasing, ni za gotov novac niti ikako drukčije! – kupovati skupe automobile svojim državnim dužnosnicima. Što nedostaje biranim auto-markama u dosadašnjoj limenoj ergeli, kupljenim 2010. godine? Zašto se jedan ministar mora voziti u jurilici vrijednoj trosobnog stana na boljoj lokaciji u Zagrebu?
Uopće nije važno jesu li novinari “promašili ceo fudbal“ cijenom od 650.000 kuna za ministarski audi A6 3,0 TDI Quattro S-Tronic s raskošnom opremom po narudžbi ili ta cestovna lađa stoji premijerovih 450.000 kuna s PDV-om, odnosno 650.000 kuna leasinga svih pet godina s održavanjem.
Građanina, s pravom ogorčenog do boli i odlučnog da nikad više ne glasa za SDP i njegove trgovačke partnere, taj će automobil stajati – 650.000 kuna. Na rate, za gotovinu, s održavanjem ili bez, s PDV-om ili bez… To je 650.00 kuna, ovako ili onako!
U kakvoj to Hrvatskoj živimo? Tu gdje se licemjerno krešu plaće u javnom sektoru, paradno i državnim dužnosnicima za šest (sic!) posto, gdje se mirovinska ušteđevina prebacuje u državni proračun ne bi li se gazdama u Bruxellesu pokušalo prodati rog za svijeću, gdje se prebukiralo burze s blizu 400.000 nezaposlenih, gdje će se država uknjižiti na nekretnine starčadi na socijalnoj pomoći… vlast si kupuje luksuz!?
Milanovićeve presice von oben, neumjesni izgovori o naslijeđenom gospodarskom i proračunskom smaku svijeta te Linićevo hvatanje za gušu svakog Božjeg stvora koji se dotakne neke kune zloslutni su znaci kako za Hrvatsku ima sve manje nade. Mandat Kukuriku koalicije ubrzano odmiče prema novim izborima, a rezultati vladanja mizerni, neki kažu da ih i nema. Nervoza vladajućih i kritika javnosti sinergijski se pretapaju u osjećaje nemoći, ljutnje, depresije, ponegdje panike.
Automobilski skandal, pa prije toga afere Šegon i Lovrić Merzel, vukovarski gradonačelnik Željko Sabo, izbacivanje iz stranke Mirele Holy i Aleksandre Kolarić… vruće su pljuske i SDP-u i njegovom autoritarnom šefu Milanoviću. U kratkom je vremenu previše političkih kikseva koji ostavljaju mučan dojam u javnosti kako Hrvatskoj ne trebaju ni premijer koji ne zna držati red u vlastitoj kući ni vlast koja uzima građanima od usta i produbljuje beznađe.
Unatoč snažnom automobilskom krošeu kojem se nije nadao Milanović će još neko vrijeme moći “raditi što hoće“ na oba trga – Iblerovom i Markovom – jer su mu oponenti smiješno nesposobni i strašljivi. Unutar SDP-a širi se krug nezadovoljnih Milanovićevim načinom vladanja i u stranci i u Vladi, ali “bunt“ nema kritičnu masu za prasak. Iscrpljuje se uglavnom u međusobnim povjerljivim razgovorima esdepeovaca ili u taktičkom došaptavanju s novinarima.
Oporba pak, na čelu s “novim HDZ-om“ Tomislava Karamarka, odavno je izgubljena u “bespućima povijesne zbiljnosti“. Sterilnim bavljenjem partizanima, udbašima, jugonostalgijom, ćirilicom, pranjem od korupcijsko-kriminalnih blamaža i sličnim glupostima od kojih se ne živi niti plaćaju računi, te demagoškim fraziranjem o vitalnim interesima “hrvatskog naroda“ samo osvježava krv Milanovićevoj vlasti.
Svi su u političkoj oporbi jedva dočekali automobilsku aferu u Milanovićevoj vladi. Bez obzira na to koliko konkurentski reže jedni na druge ili su interesno slizani radi uspona na tron “nove i drukčije Hrvatske“, kao po dogovoru poručuju isto: “Vidite, građani, kako su vas prevarili Planom 21! Mi ne želimo biti takvi“. Milanovićevi pak pokazuju figu: “Uzalud vam trud svirači! Mi smo socijalno osjetljivi, pa sami sebi režemo plaće…“.
“Ispričavam se, ovo s automobilima neće se ponoviti! Vozit ćemo se samo u srednjoj klasi“, kazao je premijer na drugoj konferenciji za novinare i, naravno, nikog ni u što nije uvjerio. Ponovit će se nerazborita rastrošnost, još kako će se ponoviti, jer je to u naravi svake hrvatske vlasti kad se nađe za državnim kormilom. Pa i ovo s automobilima još nije gotovo. Vlada je izabrala skupljeg dobavljača Porsche leasing i prorajtala 33 milijuna proračunskih kuna.
Željela je razvikana njemačka vozila, a birokratski odbila zastupnike Volva (Švedska), Renaulta (Francuska) i Forda (SAD) s jeftinijom ponudom auta iste klase koji su se, uvrijeđeni, obratili DORH-u i Upravnom sudu radi zaštite svojih interesa. Hoće li porezni obveznici platiti i nečiji propust ako se postupak ocijeni takvim?
‘‘Nepromišljeno i neprimjereno stanju u zemlji“, ocijenio je predsjednik RH Ivo Josipović u intervjuu HTV-u automobilski kiks stanara Banskih dvora. Za taj Vladin “poduzetnički duh“ najviše je razumijevanja iskazao, politički inteligentno tempirano, baš SDP-ov ministar poduzetništva Gordan Maras. Šteta što ga javnost nije shvatila.
Ako bi se u jednoj reči saželo stanje duha savremene Srbije, onda bi ta reč bila hipokrizija. Hipokrizija u svome gvozdenom zagrljaju steže našu stvarnost, naš ukupni život, utiče na visoku politiku, na ponašanje vlasti, ali i na ponašanje građana. Ona je u vazduhu koji dišemo, u razgovorima koje vodimo, u svakodnevnim postupcima. Prikrivena je u bombastim rečima, praznim frazama, u neiskrenosti koja otupljuje svaku korisnu aktivnost.
Licemerje često navlači masku dobra, pomirljivosti, praštanja, kajanja. Ali je čista obmana. U licemerju su prikriveni mnogi od smrtnih grehova: pritvornost, narcisoidnost, krivokletstvo, razni oblici izopačenosti. ”Toliko smo se navikli pretvarati pred drugima da se na kraju počinjemo pretvarati čak i sami pred sobom”, napisao je La Rošfuko.
U komunizmu, posebno onom istočnog tipa, u zemljama takozvanog ”realnog socijalizma” bio je široko rasprostranjen onaj oblik devijantnog ponašanja koji je Česlav Miloš nazvao ”ketman” – kada većina stanovnika glumi, maskira svoje pravo mišljenje, prilagođavajući se vlastima, vladajućoj ideologiji, verujući da tako ostaju moralno čisti. Sa nestankom komunizma sa evropske scene nije nestao i taj oblik ponašanja.
Prilagođavanje svakoj novoj vlasti, udvorištvo bez granica, prekonoćno menjanje mišljenja i uverenja, sasvim je uobičajena i normalna pojava u novim takozvanim demokratskim društvima. Kao što novi stari političari navlače maske demokrata, tako i većina populacije nosi maske odanog partijskog pripadništva i poštene inteligencije. Ta vrsta ”društvene igre” u kojoj je svako ozbiljno uverenje na prodaju zarad neke koristi, izgleda da je ostala u trajnom nasleđu zemalja koje su prošle kroz iskustvo raznih oblika totalitarizma i dogmatskih vlasti. Tako dolazimo do najapsurdnijih bolesnih oblika ponašanja. Najžešći kritičari komunizma su upravo oni koji su u tom političkom sistemu predstavljali vlast i bili najodaniji komunisti. U sudskoj vlasti visoke pozicije zauzeli su oni koji su doskora sudili u ime partije, a ne u ume pravde.
Dvoličnost, što je samo drugo ime za licemerje, uvukla se gotovo u sve pore života. Visoki političari javno govore o neophodnosti dobrosusedskih odnosa sa državama koje nas okružuju, a mediji pod njihovom kontrolom raspiruju etničku mržnju. Policija kao svoju glavnu obavezu ističe održavanje reda i mira, istovremeno štiteći huligane na sportskim borilištima i izvan njih. Usput ih organizuje kao svoje udarne pesnice kada to zatreba. Kriminalci u političkim partijama su zaštićeni od sudskog gonjenja, iako se zvanično tvrdi da je borba protiv kriminala prioritet vlasti. Javnost ističe važnost antifašizma na kojem se zasnivaju istorijski temelji Srbije, a vodi se postupak za rehabilitaciju Draže Mihajlovića, saradnika nacističkih okupatora. Opšte je prisutna očevidna dvojnost: jedno se govori, a drugo misli.
Svakodnevni život prepun je takvih primera. Naši političari su dvostruke ličnosti, o čemu najbolje svedoče njihove biografije, a kameleonstvo je među stanovništvom prihvaćeno kao jedan od važnih oblika opstanka. Obmanuti, prevariti, postalo je poželjan oblik ponašanja. Svojevremeno je jedan pisac za decu, ali i navodni političar izjavio kako je dozvoljeno i lagati ako je to u interesu domovine. Sledeći ovu nakaznu logiku, dolazi se do toga da je u ime domovine dozvoljeno i pljačkati, pa i ubijati. Od nekih je to doslovno i prihvaćeno pa smo na kraju dobili, na slavu i ponos domovine, ogavne ratne zločince. Takva vrsta razmišljanja, a i ponašanja, jeste naš pravi usud.
Na sve strane slušamo kako je veoma važno promeniti negativni imidž Srbije u svetu, kako valja za to angažovati uticajne lobije, pridobiti uticajne svetske ličnosti i slično. Uzaludan je to posao. Slika Srbije u svetu može se menjati samo ako se menja situacija u samoj Srbiji. A da bi se ona menjala, mora se prihvatiti jedan drugačiji, novi kulturni model. Pod kulturnim modelom podrazumeva se ukupan način mišljenja i ponašanja. A to znači pre svega oslobađanje od hipokrizije, od života potonulog u velike i male laži, podrazumeva društvo koje će pre svega i iznad svega ceniti istinu, pravdu i poštenje. Od čega smo još jako, jako daleko.
Bio sam nedavno u Vukovaru, ima tome petnaestak dana, na jednom od onih međunarodnih skupova o toleranciji, uvažavanju Drugoga i ostalim finim stvarima; učesnici bejahu novinari, pisci, teoretičari, NGO aktivisti i ostala progresivna inteligencija iz tzv. regije, ali i šire, pa čak i poneki bivši visoki državni zvaničnik ili recentna veleposlanička ekscelencija na službi u Zagrebu. Tokom živahne rasprave neko je u jednom trenutku krenuo da mrsi sa onim uobičajenim narativom ideologije multikulturalizma, znate već ono kako je nužno bezuslovno uvažavati tzv. Druge i njihove tradicije, običaje, vrednosti, stil života etc. Kao ako se tako ponašamo, bićemo spaseni, a sve naše prošle, sadašnje, a svakako i buduće nevolje potiču od toga da se ne pridržavamo tih osnova multikulturalističkog svetog pisma.
Bilo je nečega osobito perverznog u odjeku tih reči baš tu u Vukovaru, u gradu kojem je trajno onemogućeno da se oporavi od ratnih trauma dobrim delom upravo zato što je njegov današnji ustroj (koji probleme i traume ne prevazilazi, nego ih konzervira, pa i perpetuira) izgrađen na načelima radikalnog multikulturalizma: društveno tkivo grada je razdrobljeno, atomizovano na međusobno skoro izolovane ”zajednice” (kojima se pripada de facto prisilno, rođenjem, a ne izborom) pa svaka autistično gaji svoju ”tradiciju” (dakako, u dobroj meri ”izmišljenu”, retroaktivno konstituisanu na fantazmu apsolutizovane samobitnosti i posebnosti) ne dotičući se i ne preplićući se s onom drugom, nego supostojeći u prohladnoj međusobnoj netrpeljivoj ravnodušnosti, koliko god taj pojam nekome izgledao kao contradictio in adiecto (taj sigurno nije bio u Vukovaru).
Onda je na mene došao red da govorim, a kako sam improvizovao, više se i ne sećam tačno šta sam govorio, pamtim samo jednu rečenicu, koja je glasila ovako: ”I don’t respect anybody’s traditions (especially not mine), I only respect human rights”. Posle se o tome malo raspravljalo, nakon skupa jedna je gospođa tražila da joj tu rečenicu ponovim – zato sam je valjda i zapamtio – ne bi li je stavila u svoj izveštaj sa skupa, i tako… A potom sam otišao kući preko Iloka, čija me blaga, brežuljkasta fruškogorska krasota uvek razgali.
Razmišljao sam posle o toj rečenici. Human rights iliti ljudska prava, hm, ovako na papiru ili na ekranu to deluje kao malo drvena, birokratska konstrukcija, nešto što više priliči kakvom rutinerskom činovniku UN-a ili globtroterskom humanisti opšte prakse nego piscu i kolumnisti; zato je valjda izuzetno retko upotrebljavam, iako se bar dvadesetak godina bavim problematikom koja se sve u svemu vrti baš oko toga, oko tih, da prostite – ljudskih prava. Koja su, gle, i u ovom i u mnogim drugim delovima sveta često ugrožena upravo represivnim delovanjem ove ili one ”tradicije”, tj, njenih samoovlašćenih tumača i čuvara pa mi multikulturalističko uzdizanje tradicijskih partikulariteta kao neupitnih svetinja deluje u boljem slučaju kao naivno, a u gorem i verovatnijem kao – naprosto pokvareno. Zato je poslednje što mi pada na pamet to da ritualno poštujem bilo čije ”tradicije”, koje uglavnom nisu drugo nego kanonizovani skup folklornih praznoverica i bapskih budalaština, kulturalno legitimizovanih nekim etabliranim religijskim ili etnonacionalnim ”osnivačkim mitom”.
Nedavno je, po ko zna koji put, ”iz bezbednosnih razloga” zabranjena beogradska Parada ponosa LGBT populacije. Država je kukavički ustuknula pred pretnjama kriminalno-političkog podzemlja, a nasilnici iz ekstremno desničarskih grupacija pozivali su se, dakako, na to da ”pederska parada srama nije u skladu s pravoslavnom duhovnošću, porodičnim vrednostima i srpskom tradicijom”. Pa možda i nije (ne’š ti problema), ali je u skladu sa Ustavom i zakonom i međunarodnim standardima o ljudskim pravima, a TO je ono što država mora da štiti, a ne bilo čije ”tradicijske” tripove i halucinacije. U protivnom, država se samoukida, nastaje ”prirodno stanje”.
Nasilnici i fašisti, sasvim prirodno, okuražili su se svojom pobedom – baziranom ne na njihovoj snazi, nego na mlitavoj slabosti druge strane – pa su krenuli u detaljnije preuređenje srpskog društva. Najnovija bizarna vest glasi ovako: SNP Naši (jedna od glavnih profašističkih grupacija) zahteva od MUP-a da ”zabrani Zombi šetnju najavljenu za 19. oktobra u 17 sati”. Zombi šetnja?! Radi se o veselom, ironičnom maskenbalu kao pratećem sadržaju Festivala srpskog filma fantastike. Stvar, dakle, posve benigna na svaki način, ali hoćeš: kažu ”Naši” da to zombiranje po ulicama nije u skladu sa ”srpskom kulturom i verskom tradicijom” pa još i to da ”šetnja zombija gradom može da zaplaši decu”. U stvarnosti, upravo su ”Naši” i njima slični pravi zombiji, i to nimalo bezopasni, i njihova šetnja je ono što s razlogom ”plaši decu”, ali tako je to kad se stvari jednom naopako postave – posle je teško vratiti ih na noge.
Okej, lako ćemo za zombije (hoćemo li?), ali mnogo je pogubnije kada detinjasti respekt prema petrifikovanoj tradiciji dolazi ne zdesna nego sleva, to jest iz jedne specifične vrste ”postkolonijalne” multikulti levice, ponajčešće snobovske, narcisistički zagledane u svoje infantilne fraze. Na globalnom nivou, mnogi su recimo borci protiv islamskog fundamentalizma, a koji su i sami poreklom iz ”islamskog kulturnog kruga” (setimo se samo Salmana Rushdieja ili Ayaan Hirsi Ali), doživeli ne samo nasilje ili pretnje nasiljem od pristalica radikalnih mula nego i svakojake uvrede, omalovažavanje i plitkoumno ruganje zapadnih sekularnih levo-liberalnih multikulturalista. Zašto, zaboga? Pa recimo zato što svojim (razumnim i načelno opravdanim) zahtevanjem prava na to da za njih važe isti standardi kao i za zapadnjake (recimo u pogledu ženskih prava ili prava na neomeđenu slobodu umetničkog izražavanja bez osvrtanja na verske tabue) nekako iskazuju ”manjak respekta prema drugačijim, ne-zapadnim tradicijama”. Eto jedne od najiritantnijih aporija multikulturalizma: on je toliko pluralno tolerantan da je zapravo duboko (kultur)rasistički jer mu je manje-više prirodno, ili barem prihvatljivo, da nemaju svi ljudi ista bazična prava, tj. da ono što može i sme neka Jennifer, Helga ili barem Štefica, ne može i ne sme neka Fatima ili Malala, a da pobuniti se protiv tog stanja stvari, znači ići na ruku zlim imperijalistima koji kreiraju onaj užasni Novi svetski poredak…
Zato mi je jako žao što Nobela za mir nije dobila Malala Yousafzai, sada šesnaestogodišnjakinja iz Pakistana, koju su talibani teško povredili u pokušaju ubistva. Šta im je bila kriva jedna devojčica pa da im bude ”legitimna meta”?! Oh, pa bila je i te kako, iz njihovog ugla: ne samo da se uporno školovala nego je i uporno agitovala za pravo svih pakistanskih i avganistanskih žena da se školuju. Davala je, je li, ”loš primer” svesne, dosledne i impresivno hrabre neposlušnosti izvesnoj ”tradiciji”. Na ovom mestu uvek se javi neki pametnjaković da objasni kako tako radikalno represivan odnos prema pravima žena nipošto nije ”mainstream u islamskom svetu”,što je dakako tačno, ali nije u tome bit stvari. Uzgred: a šta bi bilo da jeste mainstream – da li bi onda bilo u redu? Sasvim je svejedno radi li se tu o pravovernom islamu, ili tek o nekim plemenskim tradicijama Paštuna, ili samo o grupi brdskih fanatika koja ima sopstveno tumačenje verskih i plemenskih tradicija, koje bi bilo tek urnebesno smešno da nije tako izvrsno naoružano.
Bit je u tome da su svi i svačiji ”tradicijski” narativi koji dođu u ozbiljnu koliziju s pravom bilo kojeg čoveka da upravlja sopstvenim životom i nezavisno pravi svoje životne izbore neprijatelji ljudske slobode, a ne nešto autentično što treba licemerno ”respektovati” (mada ih na sebe nikada ne bismo primenili). Tu ne može biti popuštanja u ime onog malograđanskog kvazitolerantnog nagvaždanja s rasističkom potkom: ”ah, ne bi se šteli mešati, ne kužimo mi to, to je ipak neka sasvim druga kultura”. Koja druga kultura?!
Kad god čujem reči kao ”domovina” ili ”otadžbina” s patosom izgovarane, znam da neko pokušava da me opljačka. Ali kad čujem reč ”tradicija”, onda je još mnogo gore: tu je već na delu pokušaj ubistva.
