‘‘Onaj ko je rekao da je san isto što i nada, imao je divnu intuiciju izvanrednog značaja sna i ne manje vrednog značaja nesanice“, zapisao je veliki mislilac Emil Sioran. Pesnik i urednik Kova (Vršac) Petre Krdu (1952.-2011.) je iz ovog dvojstva odabrao naslov biblioteke ‘‘Nesanica“, započete 1994. godine, jedne od onih strašnih godina kad su najveće izdavačke kuće potopljene, a zemlja tonula u prostakluk i beznađe.

 

Prošle srede je u Biblioteci grada (Rimska dvorana) u prisustvu mnogih autora i kulturnih radnika obeležen datum – dve decenije ove izuzetne edicije i 90. knjiga. Prvih 74 knjiga je potpisao kao urednik Krdu, a sledećih 16 – profesor Draško Ređep koji je priznao da je većinu tih knjiga već dobio u nasleđe.

 

Bez promašaja i osrednjosti, u ‘‘Nesanici“ su se pojavile knjige Celana, Siorana, Elijadea, Joneska, Mana, Šimborske, Andžejevskog, Pasternaka, Nabokova, Encensbergera, da pomenemo samo neke kojima bi se ponosio pariski Galimar i londonski Faber end Faber. U prisnoj i domaćinskoj atmosferi ponajviše se ipak govorilo o pesničkom čarobnjaku i uredničkom podvižniku Krduu koji je mali grad Vršac upisao u veliku kulturnu mapu Evrope, povezujući kontinente i kulture.

Bez promašaja i osrednjosti, u ‘‘Nesanici“ su se pojavile knjige Celana, Siorana, Elijadea, Joneska, Mana, Šimborske, Andžejevskog, Pasternaka, Nabokova, Encensbergera, da pomenemo samo neke kojima bi se ponosio pariski Galimar i londonski Faber end Faber. U prisnoj i domaćinskoj atmosferi ponajviše se ipak govorilo o pesničkom čarobnjaku i uredničkom podvižniku Krduu koji je mali grad Vršac upisao u veliku kulturnu mapu Evrope, povezujući kontinente i kulture

 

Preostali delovi tiraža su planuli po velikom popustu, kupovalo se da bi se poklanjalo u vreme prazničnih darovanja, a kad smo se razilazili, dugo se još pričalo o ‘‘malom izdavaču“ koji je tačno pre deset godina na beogradskom Sajmu knjiga osvojio priznanje Najboljeg izdavača godine.

 

Živimo u vremenima velike etičke i egzistencijalne pometnje, pa sa velikim čuđenjem svako malo susrećem ljude zdrave pameti i zamašnog stvaralačkog ugleda, koji mi kažu da nikad nije bilo gore od onog što se danas zbiva.

 

Razumem da su se potrošile mentalne energije, da je više od 14 godina prohujalo od onog danas već mitskog 5. oktobra kad se mnogima učinilo da je padom jednog zločinačkog sistema oličenog u jednom bračnom paru sa Dedinja rešen najveći problem. Ali, vrtimo se u sličnim krugovima, a na delu imamo ono što psiholozi nazivaju optimizmom sećanja.

 

Pominjem ovu formulu da bih podsetio  na činjenicu da je 1994. pretrpljen slom svih kulturnih institucija, sem onih stavljenih u službu pokretanja retorike mržnje i ratnohuškačkih strategija. I kad su nestale najbitnije izdavačke kuće poput Nolita, Bigza, Prosvete (formalno je opstala, samo u slavu polupismene skribomanije Lady Macbeth sa Dedinja), u vojvođanskom gradiću Vršac, u kojem je već uspešno delovala Književna opština Vršac, KOV, sa već nizom zanimljivih izdanja, pesnik i urednik Petru Krdu pokrenuo je biblioteku ‘‘Nesanica“.

 

I to knjigom ‘‘Martovske ide, tek što nisu“ velikog pesnika srpskog nadrealizma i intelektualca najvišeg evropskog formata Dušana Matića. Ovu knjigu je urednički inteligentno sklopio novosadski kritičar Draško Ređep, koji je nakon Krduove iznenadne smrti (1952.-2011.) preuzeo kormilo u vođenju ovog izdavačkog projekta.

 

I dogodilo se da je 90. knjiga, koja je prošle srede tek pristigla ispod štamparske prese, opet nosila oznaku Matić. Ovoga puta reč je o mladom pesniku Dejanu Matiću, čiji ‘‘Hostel“ nudi neočekivanu pustolovinu maštarije i crnohumornih stranstvovanja.

I dogodilo se da je 90. knjiga, koja je prošle srede tek pristigla ispod štamparske prese, opet nosila oznaku Matić. Ovoga puta reč je o mladom pesniku Dejanu Matiću, čiji ‘‘Hostel“ nudi neočekivanu pustolovinu maštarije i crnohumornih stranstvovanja. Dejan Matić je već osvojio nekoliko uglednih pesničkih priznanja (začudo, u opštoj pometnji, nešto takvo još postoji). Ima nešto u životopisu novog autora sukladno Krduovoj stvaralačkoj putanji

 

Dejan Matić je već osvojio nekoliko uglednih pesničkih priznanja (začudo, u opštoj pometnji nešto takvo još postoji). Ima nešto u životopisu novog autora sukladno Krduovoj stvaralačkoj putanji. I on je nosilac male izdavačke kuće (ista matrica: urednik i radnik svih uzgrednih poslova) Treći trg. Ovaj novi izdavač se pročuo po desetak dobro probranih knjiga, a pravo otkriće su nekolike knjige portugalskog pisca Goncala Tavaresa (već se našao među kandidatima za Nobela).

 

Poput svog zemljaka i velikog prethodnika Vaska Pope Petru Krdu je opstajao naporedo u rumunskoj i srpskoj književnosti. Ali, za razliku od Pope, koji je ‘‘sakrio“ deo svoje rumunske biografije, od početka se opredelivši samo za srpsku književnost, Krdu je podjednako bio prisutan u dvema susednim kulturama i platio visoku cenu.

 

U srpskoj književnosti, opsednutoj pritiskom nacionalnog identiteta, neprekidno je tretiran kao gost uprkos tome što je pisao na srpskom jeziku. U rumunskoj književnosti, kao stvaralac sa one strane državne granice imao je začudo mnogo bolji status, dobio značajna priznanja i bio rado dočekivan.

 

Zapazio sam ga još pre tridesetak godina kad je, poput onog Ludog Šeširdžije iz Alicinog Wonderlanda, upadao u beogradske redakcije noseći nova izdanja Kovovih knjiga kao biserje na dar. Godinu dana pre nego što će 2004. Kov dobiti priznanje na beogradskom Sajmu knjiga za izdavača godine, nove demokratske vlasti u Vršcu su dozvolile da neka crkvena opština izbaci Kov na ulicu iz Memorijalnog zdanja Jovana Sterije Popovića!

 

Pola kulturnog Beograda je ispisalo peticiju protesta i napravilo demonstracije, ali malo je to pomoglo. Sledeću godinu Kov je opstao u nekoj privatnoj ostavi, geriljeroski, kako se žargonski govorilo, u parku, maltene u doslovnom značenju te reči.

Zapazio sam ga još pre tridesetak godina kad je, poput onog Ludog Šeširdžije iz Alicinog Wonderlanda, upadao u beogradske redakcije noseći nova izdanja Kovovih knjiga kao biserje na dar. Godinu dana pre nego što će 2004. Kov dobiti priznanje na beogradskom Sajmu knjiga za izdavača godine, nove demokratske vlasti u Vršcu su dozvolile da neka crkvena opština izbaci Kov na ulicu iz Memorijalnog zdanja Jovana Sterije Popovića!

 

Inače, što nije bez značaja, Krdu je pesnik retkog senzibiliteta, čudesne nadrealne poetike i cioranovskog apsurdnog humora. Njegova poslednja i, sada možemo reći, testamentarna (silom tragičnih okolnosti) pesnička knjiga ‘‘Moj građanski šešir“ pripada vrhu savremene srpske poezije, ali pošto glavne medije još pritiskaju deseterački pesnici naklonjeni patriotskom borbenom nasleđu (odbrana srpske nejači i slično), jedva da je ova knjiga primećena u akademskom svetu.

 

Kad već govorimo o ‘‘Nesanici“ koja je opstajala silama nečastivim uprkos, podsetimo da slične kuće brane čast srpskog izdavaštva: biblioteka ‘‘Gradac“ Branka Kukića (Čačak), ‘‘XX vek“ Ivana Čolovića (Crveni krst), ‘‘Karpos“ Dejana Aničića (Loznica), ‘‘Agora“ Nenada Šaponje (Zrenjanin), ‘‘Logos“ Vladimira Medenice (Dorćol), ”Izdavačka knjižarnica” Zorana Stojsnovića (Sremski Karlovci)…

 

Da ne pominjemo veliki broj autorskih samostalnih izdanja, jer, pošto su ukinuti autorski honorari, a nema povezane knjižarske mreže, mnogi sami objave knjige, obiđu tri-četiri beogradske knjižare i obavili su posao.

 

Svi ovi pomenuti (nešto sam izostavio) počivaju na jednostavnoj formuli: vlasnik kuće, urednik, lektor, korektor, distributer knjige, sve u jednoj osobi (eventualno uz pomoć nekog iz kućnog domaćinstva). Ovaj važan deo izdavaštva gotovo da nema osrednjosti i promašaja, jer je reč o ljudima savršeno opremljenim za ovu vrstu posla.

 

Za ovaj važan deo izdavačke ponude ne postoji izvikana i silovana reč ‘‘hit“. Nju besomučno koriste nekoliki izdavački džinovi koji drže lance super-knjižara. Dve trećine njihove ponude je bez ikakve kulturne vrednosti, ali ovi izdavački magnati i žive od zbunjivanja korisnika čitalačke ponude.

 

U besu zbog ove vrednosne neravnoteže neki poznati pisci potržu poznati poklič: ”Kaznimo proizvođače šunda i trasha visokim porezima”. Taj menanizam je teško primeniti i bolje da se manemo tih polucenzorskih fikcija. Ako smo hteli otvoreno tržište – dobili smo ga, problem je što društvo nema nameru da pomogne izuzetne izdavačke poduhvate. I zato smo tu gde jesmo.