novinarstvo s potpisom
Ivana Šojat
Na pamet mi je danas pao Momo Kapor. Zapravo, više jedna njegova rečenica koju sam sjećanjem iščupala iz nekog njegovog romana i ne znam je više locirati, smjestiti u romanesknu cjelinu, koju ne znam točno citirati, nego samo parafrazirati: ”Ja sam samome sebi, sopstvenim rukama iskopao put do dna.” [Read more…]
U vreme najvećeg srpskog jada, međunarodne izolacije i sveopšte bede Miloševićev pristalica, pesnik i slikar Momo Kapor govorio je i pisao kako će Srbija uskoro biti kao Švajcarska. To je bio samo jedan od dokaza kako se političko slepilo preobražava u slepilo za sve ostalo. Nemački pesnik, slavni Magnus Encesberger koji je u to vreme posetio Srbiju pitao se u čudu šta se to dogodilo da su njegovi brojni prijatelji tako naglo oglupaveli; ni sa jednim nije mogao trezveno i razumno da razgovara.
Objašnjenje očevidno pripada priči o fanatizmu. Fanatizam bilo koje vrste, nacionalni, ideološki, verski, stvara jednu nerealnu, neistinitu sliku o svetu u kojem živimo.
No, na tu temu dosta je već rečeno. Pokušaćemo da odgovorimo na pitanje zašto Kaporova Srbija još nije kao Švajcarska i zašto to u doglednoj budućnosti, a možda i nikada, neće biti.
Srbija po svom geografskom položaju, po prirodnim resursima, raznovrsnosti svoga pejsaža nije ni bolja ni gora od mnogih evropskih zemalja. Potencijali Srbije nisu preveliki, ali nisu ni mali. Po svemu bi mogla da bude pristojna evropska zemlja. Ali Srbija je u ovom trenutku na začelju Evrope po standardu svoga stanovništva, po siromaštvu, ekonomskoj snazi. Čini se da već dugi niz godina nema nikakvog napretka, naprotiv, kao da se kreće rakovim koracima, unazad. Mnogi će to pokušati da tumače istorijskim razlozima koji joj nikako nisu išli na ruku ili različitim ”teorijama zavere”.
No, očevidno, postoji tu nešto sudbonosnije. Srbija je u mnogim elementima ”zapuštena zemlja”. To nije nešto novo. To je, reklo bi se, neka vrsta tradicije, nečega što je postalo i deo mentaliteta. ”Krivica” ,dakle, nije samo do onih koji zemlju vode, do političara, nego i do narodnih masa bez pravog osećanja za ono što je zajedničko, što pripada svima. Zato mnogi srpski gradovi u unutrašnjosti, kada se malo odmaknete od centra, izgledaju kao pre sto ili više godina. Bez asfalta, zaglibljeni u blatu. To se prihvata kao nešto nasledno.
Istovremeno, preko četiri stotine hiljada hektara zemlje neobrađeno je, u parlogu. Vozovi idu sporije nego pre sto pedeset godina kada je uz velike otpore Skupštine kneževine Srbije uvedena prva srpska železnica.
Samo u Beogradu postoji preko pet stotina lokacija na kojima je počelo građenje, a onda su tek započete građevine, sa podignutim temeljima i ponekim zidom, ostavljene, zarasle u korov, prepuštene vremenu i nebrizi. Beograd je grad napuštenih gradilišta. ”Obično nepoznati lopovi” kradu sve što ima neku cenu na otpadu gde se otkupljuje po bagatelnim cenama. Skidaju se poklopci sa šahtova, metalni delovi spomenika, kradu kablovi za struju i telekomunikacije.
Prema zvaničnim podacima u Srbiji je evidentirano preko milion i tri stotine nelegalno podignutih objekata, u privatnom i javnom vlasništvu. Podignuti su i tamo gde je zabranjena gradnja, gde nema infrastrukture, gde zagađuju okolinu i predstavljaju ruglo ili opasnost.
U Beogradu, a tako je i u drugim većim gradovima Srbije, delovi fasada mnogih zgrada obrušavaju se na prolaznike čim dune vetar, ali i bez vetra. Jasna slika velike zapuštenosti za koju su odgovorne podjednako vlasti, ali i stanovništvo.
O tome da je zapuštenost dostigla kritične granice dramatična opomena su i nedavne katastrofalne poplave. Naravno, nije moguće u potpunosti uticati na pojavu prirodnih nepogoda, ali dobrim delom su i ljudi odgovorni za obim i razmeru pustošenja. Većina odvodnih kanala, kako je naknadno utvrđeno, zapušena je, neredovno se ili uopšte ne čiste, kanalizaciona mreža je dotrajala i u lošem stanju, a planovi za podizanje nasipa ostali su neostvareni, zarobljeni i zaboravljeni u kancelarijama državnih birokrata. Prilikom poplava proradila su i mnogobrojna opasna klizišta koja su odnela više stotina kuća. Neka od tih klizišta nastala su zbog preterane seče drveća i nelegalne izgradnje na područjima gde je ona zabranjena.
U vanrednim situacijama postaje sasvim očevidno koliko priroda i ljudi nisu usaglašeni i koliko nemar i neodgovornost utiču na veličinu opšte tragedije.
Po zvaničnim izveštajima svaki treći vodovod u u Srbiji visoko je rizičan jer isporučuje vodu koja je mikrobiološki i hemijski ispod nivoa kvaliteta. U poslednjih godinu dana neki od najvećih gradova u unutrašnjosti Srbije ostali su bez vodosnabdevanja jer su izvorišta vode u toj meri zagađena da se morala obustaviti prerada i isporuka vode potrošačima od nekoliko nedelja do nekoliko meseci. Suvišno je govoriti šta znači u dvadeset i prvom veku ostati bez vode za piće, ali i bez takozvane ”tehničke vode” za svakodnevne higijenske i ostale potrebe.
Ovi primeri svedoče o opasnoj zapuštenosti zemlje, ne samo u jednoj oblasti nego u mnogima, i u velikom su neskladu sa gromoglasnim pričama o rodoljublju i patriotizmu. Pravo i iskreno rodoljublje je brinuti o izgledu i održavanju zemlje u kojoj se živi, o njenoj uređenosti, njenim mogućnostima, ulagati svakodnevni trud da se živi i bolje i lepše.
Ako toga nema, a u Srbiji u velikoj meri sve to nedostaje, onda prazne priče koje slušamo svakoga dana o ljubavi prema domovini nisu ništa drugo nego lažni, praznoslovni kvazipatriotizam iza koga se zaklanjaju nesposobne vlasti, koristoljubivi, nezajažljivi političari i neodgovorni pojedinci. Sve to dokaz je opšteg licemerja i velike nebrige za ono što se ostavlja generacijama koje dolaze.
Ovaj tekst zove se isto kao i knjiga Milovana Danojlića, objavljena davnih dana kada je Danojlić još pisao dobru prozu, a ne konfuznu emigrantsko-patriotsku domotužnu esejistiku, tzv. patriotistiku. Kao da su čitavi vekovi prohujali od tada, i štošta se bilo izmenilo, ali evo kao da polako zatvaramo krug i vraćamo se izvorištima, to jest tom famoznom ranom ustajanju.
”Ko rano rani, dve sreće grabi” poslovica je koju znamo valjda oduvek, mada nemamo pojma kakve su to dve sreće (ponajčešće nam i ona jedna izmiče), možda zato što ne ustajemo dovoljno rano. Kako god bilo, baštinici smo jedne agrarne civilizacije u kojoj te ranoranilačke mudrosti uistinu imaju smisla; za zemljodelce rano je ustajanje uistinu važno, treba ”za videla” obaviti sve poslove na polju i u kući i okućnici, treba slediti ritam življenja prirode, prilagođavati mu se i, dakako, eksploatisati ga.
I tu tzv. savremena tehnologija ništa bitno nije izmenila: pitaj seljaka da li je moguće biti marljiv čovek, a ne ustajati u cik zore i dobićeš negativan, možda i zgranut odgovor. I oko toga je on sasvim u pravu – za horizont svog iskustva. Nevolja nastaje kada se taj horizont veštački i na silu univerzalizuje…
Čovek koji je od pre neki dan predsednik Vlade Srbije, a već neko vreme je daleko najmoćnija politička ličnost u zemlji, iz nekog je razloga jako sklon ranom ustajanju (i jako je sklon da o tome javno govori, onim neprobavljivim vidite-kako-se-žrtvujem-za-vas tonom). O tome, doduše, ništa nismo znali pre nego što je zaseo na vlast, pa ne znamo je li tek tada razvio tu naviku ili je, pre će biti, tek tada ta njegova jutarnja sklonost postala važna i za druge ljude. Čuj – važna, a zašto je važna?
Da bi se to razumelo, mora se znati kako funkcionišu autoritarne poludemokratije ili postdemokratije, sa moćnim Harizmarhom na vrhu, čovekom koji se predstavlja kao ”narodna majka”, pošteni tribun, samozatajni trudbenik, svakovrsna suprotnost ”otuđenim elitama” (nekako, gle, uvek levo-liberalnim) koje da su ”upropastile državu” u nekom prethodnom periodu. Takav je Erdogan, takav je Orban, a o Putinu ili nepravedno pomalo zaboravljenom Lukašenku da i ne govorimo. Srpski se isfabrikovani Harizmarh pridružuje tom društvu na razne načine.
U redu, ali kakve to veze ima s ranim ustajanjem? E pa, Vučić je Aleksandar eto bio namislio da reši problem tzv. nerada vladinih i drugih državnih službenika i službi (a već se vidi tendencija kapilarnog širenja ranoranilačke pošasti na razne druge javne službe) tako što će im početak radnog vremena pomeriti sa ”evropskih” 9 na 7.30 sati. Dosta je bilo lenčarenja i izležavanja po krevetu čak do 8! Pretpostavljam da je i to kompromis kojim Vučić pokazuje svoju demokratičnost i širinu, jer on bi intimno radije da rade od 6…
Sasvim ozbiljno, ova je bizarnost dobila u Srbiji veliki publicitet i pretežno odobravanje ili bar to tako izgleda kada se propusti kroz filter pretežno pripitomljenih medija koji novom Vođi pokorno jedu iz ruke, uz prigodne coktaje uživanja i zahvalnosti.
Kada se malo razgrne dimna zavesa demagogije, sve što iza toga preostaje je svojevrsni ritualni mobing onih koji su pod premijerovom komandom. Stvarna javna korist od ranog ustajanja je nevidljiva i po svoj prilici nepostojeća: najpre, broj radnih sati ostaje isti, ranije se počinje, ali se ranije i završava. Drugo, uistinu je priprosto verovati da je i sam broj radnih sam po sebi i nužno znak da se mnogo radi. Ne, ne mora se mnogo raditi ako se radi dugo (to tako prosto, a i to samo donekle, funkcioniše jedino kod tzv. manuelnih poslova), a još manje se mora dobro raditi…
Da bi se radilo i mnogo (u smislu: efikasno) i dobro, važnije su mnoge druge stvari: dobra i suvisla organizacija posla, podela uloga u kojoj se vrlo precizno zna šta je čiji posao i odgovornost, visoki profesionalni kvaliteti zaposlenih, etc. Ne morate biti menadžerski genije da biste to znali.
Kada sve to saberete, ne vidi se nikakva posebna javna korist od isterivanja državnih i javnih službenika iz kreveta u cik zore. Možda ga precenjujem, ali deluje mi da je Vučić ipak dovoljno inteligentan da je i sam toga svestan. Ali, ako sam u pravu oko njegove inteligencije, onda je on i dovoljno promućuran da zna da ta stvar njemu donosi korist.
Naime, ovde imamo posla sa ciničnim ekspoatisanjem upravo dubinski ukorenjene ”zemljodelačke” svesti stanovništva: i oni koji sami više odavno ne obrađuju zemlju kao da su suštinski ostali zarobljeni u tom sistemu vrednosti, mada on ne funkcioniše u drugačijim uslovima. To je sama bit populističke demagogije: ”dati” puku nešto što mu uopšte ne treba i ničemu mu ne koristi, ali upakovati to tako da mnogi poveruju da je to sama Blagovest. Vučić je za samo dve godine naučio impresivno mnogo trikova te vrste, a uz to nije opterećen gadljivošću prema njihovoj eksploataciji.
Jedan drugi pisac koji se od dobre proze bio okrenuo mnogo problematičnijim tekstovima, Momo Kapor se zvao, u doba je socijalizma objavio roman ”Od sedam do tri”, nazvan po tipičnom radnom vremenu socijalističkog činovništva. Naslov izgleda ponovo postaje aktuelan, što je još jedan mali simbol neprestanog vrćenja u krug: demagozi i populisti uvek sve menjaju s namerom da sve ostane isto.
