novinarstvo s potpisom
Obrazloženje za dobivanje godišnjeg priznanja Udruge za vjersku slobodu u Republici Hrvatskoj u 2020. godini portalu Autograf.hr i glavnom uredniku Dragi Pilselu.
Na sjednici Glavnog odbora Udruge za vjersku slobodu 17. prosinca 2020. predložen je, između drugih, i portal Autograf.hr, za dobivanje godišnjeg priznanja Udruge za vjersku slobodu u Republici Hrvatskoj u 2020. godini. [Read more…]
Mirko Kovač
Obrazloženja članova žirija Nagrade Mirko Kovač pročitana u Kazalištu Gandusio u Rovinju 3. listopada
Dragan Markovina: “Između crvenog i crnog, Split i Mostar u kulturi sjećanja”
Dragan Markovina dobija Nagradu Mirko Kovač za knjigu koju je naslovio “Između crvenog i crnog”, a u podnaslovu upućuje kako je u njoj riječ o Splitu i Mostaru u kulturi sjećanja. [Read more…]
”Tko dakle misli da stoji, neka pazi da ne padne! Nikakva kušnja veća od ljudske snage nije vas zadesila. Bog je vjeran i neće dopustiti da budete kušani preko vaših snaga, nego će vam zajedno s kušnjom dati sretan ishod, da je možete podnijeti” (1 Kor 10,12-13).
Hm, da, bilo bi fora puntati Kolindu još jednom, pogotovo nakon skandala koji je priredila prilikom tajne posjete Jasenovcu, kada je rehabilitirala ustaštvo, to jest, priklonila se revizionistima. Ali, ne. Neka ju voda nosi. [Read more…]
Ususret 24. danima hrvatskoga filma, gdje će se i ove godine dodjeljivati, Hrvatsko društvo filmskih kritičara objavljuje svoje tradicionalne nagrade ”Vladimir Vuković“ za prošlogodišnji rad i životno djelo na polju filmske kritike, kao i nagradu za životno djelo Zlatni Oktavijan zaslužnom hrvatskom filmskom umjetniku, koja se uručuje laureatu na otvorenju festivala. [Read more…]
Iste se knjige nisu dvaput prevodile pa su neki pisci prevođenjem postajali hrvatski, neki su postajali srpski. Zahvaljujući prije svih Isi Velikanoviću Čehov je hrvatski pisac. Dostojevski je, opet, srpski pisac, kao, recimo, i Thomas Mann. I danas, tridesetak godina kasnije, ovaj čitatelj neće rado čitati Čehova na srpskoj ekavici, niti će vjerovati Dostojevskom na hrvatskoj ijekavici. [Read more…]
Ambiciozan pokušaj dodjele nagrade Večernjakov pečat u Mostaru u četvrtak navečer da se prometne u spoj Oscara i Nobela za rasplitanje regionalnih konflikata pretvorio se u rijetko viđeni melanž izvještačenog titranja Zapadu i politički korektnog blamiranja, sa šlagom na torti u vidu nagrade za promociju interesa BiH Milijanu Brkiću, za koju je i sam priznao da ne zna čime ju je zaslužio. [Read more…]
Foto: B92
Prozaista, esejista i dramaturg Filip David nedavno je dobio NIN-ovu nagradu za roman ”Kuća sećanja i zaborava”, što nam je poslužilo kao povod za ovaj razgovor.
NIN-ova nagrada je važna stavka u srpskoj književnosti i kulturi, a vi ste kao ovogodišnji dobitnik izjavili da je ona bitnija za knjigu nego za autora. Kako to da tumačimo? [Read more…]
”Fest, ah taj Fest, pašću, ah, u nesvest“, pevali su Milena Dravić i Dragan Nikolić u svom neponovljivom show-programu. Reč je o ironičnoj pošalici i početku stvaranja mitologije o prvim godinama postojanja Međunarodnog filmskog festivala Fest u Beogradu. Bilo je naravno euforije oko Festa, još od prvog izdanja (8-18 januar 1971.), ali sem gužve oko nekih filmova (”2001. Odiseja u svemiru”, ”Konje ubijaju, zar ne“, ”Noćni program”, ”Film u društvenim konfrontacijama“, u izboru Dušana Makavejeva), sve je proticalo u predvidljivim okvirima.
Prvo izdanje Festa bilo je zapravo probno, čekalo se da se pokaže da li je društvenoj zajednici to bilo potrebno. No neko je Titu objasnio da Fest može da posluži kao dodatni argument njegovom kandidovanju za Nobelovu nagradu (za mir). Zato je već tokom prvog izdanja Festa podeljeno deset vrhunskih državnih odličja značajnim svetskim umetnicima, ali većina se nije pojavila u Beogradu, pa je uručenje išlo mnogo skromnije, preko ambasada.
Dve godine kasnije Udruženje filmskih kompozitora SOKOJ je u cavtatskom hotelu ”Croatia“ organizovao veliki skup, kako bi se obezbedila podrška ovoj kanidaturi, novinari koji su bili tamo po diskrecionom pozivu beogradskog kompozitora Vokija Kostića pričali su kasnije kako je kavijara, školjki i jastoga bilo na pretek. I, na kraju, ništa od Nobela.
Setio sam se svega toga ovih dana, kad je gromko, po uobičajenoj dramaturgiji, najavljen 43. Fest (27.februar – 8.mart). Novi ljudi na čelu pobedničke kolone najavili su da će Fest vratiti na ”staze stare slave“. Zanemarili su jednu sitnicu: Fest je sedamdesetih bio jedini festival te vrste u Istočnoj Evropi, a danas je, sticajem novih političkim podela i distributerskih navika situacija znatno drugačija. No šta zna dete šta je sto kila!
Kad se ipak pominje vreme ”stare slave“, dobro bi bilo podsetiti zaboravne i novopridošle (neznanje je uvek lako pravdati) da je prvih nekoliko godina Fest, kao Festival Festivala (kako je bio zvaničan slogan) prikazivao samo 40-ak dobro probranih filmova, ljubitelji filma su mogli sa nešto truda da odgledaju maltene celokupnu prograsku ponudu.
Za razliku od tih, kako sami tvrde uzornih godina, ove godine je program zatrpan sa 90 premijernih i 34 reprizna filma, što izaziva tihu paniku i u redovima profesionalnih pratilaca filmskih smotri, da ne pominjemo obične smrtnike koji ne mogu da se snađu. Sve to je raspoređeno u 13 programskih celina. Pa vi vidite gde i kako ćete krenuti.
Opraštamo novim dužnosnicima pompeznu retoriku koja se ponavlja od prvog izdanja Festa naovamo. Ali tada Fest je bio državni festival, najbolje filmove je uvoznik ”Jugoslavija“ držao na ledu sve do Festa. Sada je redovni bioskopski repertoar znatno brži, najveći filmovi odmah ulaze u dvorane. I ne samo to. Na revijama (nekoliko ih je), na izvrsnim međunarodnim festivalima kao što su ”Palić“, novosadski ”City Cinema“, beogradski ”Slobodna zona“ i Festival autorskog filma več su prikazani bezmalo svi dobitnici najznačajnijih nagrada, sa Berlinala, Kanskog i Venecijanskog festivala.
Zato praznjikavo zvuči ovogodišnji zvanični slogan: ”Tu smo! U sazvežđu pobednika“. Pa ko poveruje, neka mu je. Uostalom, u većini prethodnih godina slogani su bili bljutavo triumfalistički, u skladu sa lošim običajima duha vremena.
Kad je usred prošlog leta za novog umetničkog direktora postavljen Jugoslav Pantelić, voditelj lokalne TV ”Studio B“, već sutradan on se pobedonosno pojavio na svojoj televiziji, i saopštio kao važnu novost da odsad Fest neće svečano otvarati pobednik Kanskog festivala. Big deal, nema šta!
A to nepisano pravilo je sa puno razloga izmislio pokretač Festa, filmski kritičar Milutin Čolić, koji bi mogao da se javi u sećanju ”na staze stare slave“.
I šta se dobilo ovom izmišljotinom novog direktora? Osvajača kanske ”Zlatne palme“, remek-delo turskog velikana Nurija Bilge Ceilana ”Zimski san“ videli smo na jesenjem izdanju FAF-a, a ovih dana doznajemo da će nastupajući Fest otvoriti praznjikavi francuski film ”Saint Laurent“. Stariji svet je u ovakvim prilikama izgovarao: prema svecu i tropar.
Pojavila se još jedna ”kapitalna“ novina, koja to zapravo i nije, ali kad se nešto mudro smisli, onda to ranije nije moglo da bude. Pobedonosno je rečeno, ovih dana, da Fest postaje takmičarski. Kako se to dosad niko nije setio! Bila su dva pokušaja, oba završena tužno i neslavno, ali po ovdašnjem prokletom običaju, istorija počinje od nas!
Zaboravilo se da je Fest panorama već prikazanih filmova. U porodici festivala sa premijernim izvođenjem – ima svoju svrhu. A kad se nagrada dodeljuje za filmove koje donose distributeri (domaći) a ne zvanični producenti, to ostaje u granicama lokalne zabave.
Fest je prvih nekoliko godina imao jedinu nagradu koji je dodeljivao žiri najstarijeg lista na Balkanu ”Politika“ (jedan od trojice članova ovog žirija bila je i moja neznatnost). Videlo se da to nema nikakvog efekta, pa se odustalo.
Drugi pokušaj uvođenja nagrade bio je pompezniji, pa je ishod utoliko odjeknuo kao prazni balon. Na inicijativu uglednih autora Saše Petrovića i Bore Draškovića stvoren je Festival balkanskog filma unutar samog Festa 1990. Pozvani su autori da prijave svoja dela, kako bi selekcija imala premijerne projekcije. Ali svi viđeniji autori, koji inače smeraju ka Kanskom, Venecijanskom ili Berlinskom, ignorisali su ovu mogućnost, selekcija je bila krajnje osrednja, uludo su bačene velike pare. Već sledeće godine se od svega odustalo.
Ali pored uvođenja nagrade Beogradski pobednik za filmove koji su već prošetali velikim festivalima, uvedena je nagrada za nacionalni film. I to maltene u svim kategorijama poput Oskara.
Nekako istih dana dodeljuju se već postojeće nagrade: Kristalna prizma (Akademija za filmsku umetnost), i godišnje nagrade FIPRESCI. Ova gužva sa nagradama delovaće farsično jer jedva dva-tri filma su se izdvojila u protekloj godini. Da parafraziram čuvenu maksimu o srpskim ”samurajima sa asfalta“: mala bara, puno iluzija!
I treća festovska nagrada (takođe sa međunarodnim žirijem) uvodi se za novi program ”Granice“, koji najavljuje subverzivna, arthaus, kontroverzna dela. Daj Bože da se takva dela nađu u onoj bulumenti ponuđenih filmova.
Da se ne stekne utisak kako se programu nešto osporava, većina dela, već nagrađena Zlatnim Globusom ili nominovana za Oskara, pojaviće se na ekranima.
Svakako je dobro što se Fest većim delom vraća u istorijsko jezgro grada, što će ponovo biti aktiviran obnovljeni kino Doma sindikata, u kojem je glavni deo Festa održavan prvih sedam godina, dok se nije pojavio kongresni kompleks Centar Sava. Ukupno, osam dvorana prikazuje programe, a prvi put i u novom zdanju Jugoslovenske kinoteke. Lepo je da cene ulaznica nisu pomerene, što na ovu sirotinju i materijalnu stisku deluje utešno.
Već na prvoj zvaničnoj najavi Festa primetio sam da najbolji evropski film (sa pet vrhunskih nagrada Evropske filmske akademije) ”Ida“ Pavela Pavelkovskog, koji je prošle noći dobio i nagradu BAFTA, a smem i da se kladim na Oskara, nije u ovogodišnjoj ponudi. Htedoh da postavim pitanje selektorima, ali se uzdržah: da se ne stekne utisak da remetim pobedničku atmosferu. Nje ima unaokolo koliko hoćete, a plebsu zbog nje voda dolazi do grla.
(Napomena uredništva: ovom se kolumnom Milan Vlajčić oprašta od našega portala i mi mu se iskreno zahvaljujemo na doprinosu).
Dolazili nam ovih dana Placido, Paul Morrissey (Smiths), a bogami, i Richard Wagner. Prva dvojica nastupala su u arenama (ne baš mnogo popunjenim, ekonomska katastrofa čini svoje). Nesrećnog Dominga Plácida su vodali od gradonačelnika, koji mu je tutnuo neki poklon u kesi (sadržaj je operski velikan doznao tek u hotelskoj sobi), do samozvanog srpskog Lettermana Ivana Ivanovića, koji je posle niza bljutavih i nepristojnih viceva (njegova specijalnost koja uvek pali) odglumio velikog operskog fana. Plácido je bio ljubazan u svakoj situaciji; da je otišao u Somaliju, verovatno bi se sa istom srdačnošću ponašao – to je civilizacijski stav za puno uvažavanje.
Wagnerova poznata opera ”Majstori pevači iz Nűrnberga” direktno je prenošena u HD tehnici (bioskop CineplexX, Shopping Center Ušće, subota, 13. dec., 17,50-24 sati). U sjajnim tehničkim uslovima – džinovsko platno, pun stereo-zvuk – bio je to veliki doživljaj za sve prisutne (dobro popunjena Sala 1).
Ovaj prenos uživo ostvaren je u ciklusu prenosa iz nenadmašne njujorške Metropolitan opere. U isto vreme, od 6. decembra do 9. maja iduće godine, na Drugom i Trećem programu Radio Beograda prenosi se isti repertoar, ukupno 19 opernih predstava iz godišnje ponude Meta.Na radiju sam često pratio neka od ovih izvođenja, ali sam otišao da Wagnera i vidim. Bio je to neuporediv doživljaj.
Poznato je da izvođenje Wagnerovih dela zahteva osamdesetočlani orkestar, vrhunske pevače, džinovski hor – malo koja operska kuća može to sebi da dozvoli. Pod dirigentskom palicom Sir Jamesa Levinea i na raskošno opremljenoj sceni Meta pratili smo ovo najduže i najzabavnije Wagnerovo delo gotovo bez daha. Bezmalo 6 sati!
Velika operska i jazz zvezda Renée Fleming u uvodu je pozdravila gledaoce širom sveta (blizu 30 miliona prodatih ulaznica!), u pauzama je razgovarala sa dirigentom, solistima, scenografom, kostimografom (6 EMI nagrada!), dok je ogroman broj nečujnih kamera pokrivao sve što se događalo, uz čudesno kristalan zvuk (mala tajna kako je to postignuto!). Iako se priprema da bude metropola na vodi i hlebu (ovo drugo je gotovo postignuto), Beograd se ovim programom uključio u niz najvećih gradova kulture. Makar nečim, uteha.
Ova Wagnerova opera je jedino delo ovog kompozitora na repertoaru Meta, pre nekoliko godina tamo je izveden i ”Parsifal”, ali tada nije bilo mogućnosti da se uživo prati izvođenje. Koliko mogu da se prisetim, Beogradska opera je pre mnogo godina imala njegovog ”Holanđanina lutalicu” (možda pod naslovom ”Leteći Holanđanin”) i pošto sam kao samoškolovani muzički aficionados do te faze pratio uglavnom radove italijanskog belcanta (ono što je u to doba bilo dostupno), zanimalo me je kako je ovaj muzički revolucionar pristupio operi. Beogradsko izvođenje nije bilo mnogo ubedljivo (minorni orkestar, najpre brojčano), a sem jedne solistkinje ostalo nije bilo za dugo pamćenje.
Ali zahvaljujući razvoju radija (stereo i druga unapređenja) i pojavi digitalnih snimaka na CD-u, Wagner je moja zakasnela strast. Pre nekoliko godina dokopao sam se tetralogije ”Niebelunga”, upravo u živom izvođenju sa Levineom i ansamblom Meta (DVD audio-izdanje). Rado bih to ponovo doživeo u živom prenosu, ali valja sačekati. Pre deset godina sam, našavši se u Berlinu u svojstvu izveštača sa filmskog festivala Berlinalea, prolazio pored čuvene Bečke opere i primetio da je sledećeg dana kultna opera ”Walkűra”. Došao sam pola časa ranije, naivno prišao blagajni da bi mi ljubazni ženski glas saopštio da je predstava rasprodata pre dva meseca!
Stao sam ispred ulaza, oko mene su se vrzmali elegantni, stilski besprekorno obučeni tapkaroši (kakav događaj, takvi i tapkaroši!) nudeći mi divno mesto za samo par stotina evra! Ipak, dva minuta pred početak, u tihom očajanju, prišao sam blagajni ponovo i doznao da postoji ulaznica za stajanje, ciglo petnaestak eura! Bio sam srećan, otišao na tu galeriju u visini raskošnog lustera i iz ptičje perspektive pratio petočasovno izvođenje! Imao sam savršen zvuk, orkestar je bio duboko ispod mene i slao mi svoje harmonije u najčistijem stanju, ali od scenografije nisam video gotovo ništa, sem prva tri-četiri metra pozornice sa kojih su glavni pevači slali svoje deonice.
Pošto je predstava imala dve velike pauze, silazio sam na donju galeriju i sedeo na mestima čiji su vlasnici u to vreme šetali predvorjem. Uostalom, celu mladost sam proveo na fudbalskim tribinama u stojećem stavu (sve dok pre tri decenije nije prestao da se igra fudbal, a postalo važnije divljanje huliganskih i fašističkih grupacija).
Ovo izvođenje ”Walkűre” i danas zvoni u mojoj memoriji.
Drugi veliki susret sa Wagnerom sam imao u manhajmskoj Operi prošle jeseni, kad je na repertoaru bio prvi deo ”Niebelunga” – ”Rajnsko zlato”. Ovo izvođenje je te godine dobilo nacionalno priznanje za najviši domet. Imao sam sreću da kao akreditovani izveštač sa Filmskog festivala Mannheim-Heidelberg dobijem mesto u četvrtom redu, izvođači su bili besprekorni, od orkestra do svih solista, a reditelj je smelo stavio mitsko zbivanje opere u ambijent klasičnog, felinijevskog cirkusa, dok su izvođači bili obučeni u raznim klaunovskim funkcijama od glupog Avgusta, do iluzionista i raznih zabavljača.
Bio sam zbunjen kad je uvodna scena sa rajnskim vilama-sirenama predstavljena sa dvema pevačicama koje su kao kabaretske plesačice (zgodne, ali prilično obnažene, vrlo nevagnerovski) pevale uvodne deonice sa pokretnih trapeza na pet-šest metara iznad naših glava: pobojao sam se da mi nešto neočekivano ne padne u krilo!
Vraćam se ”Majstorima pevačima” koji su me u ovoj 33 izvedbi (na koju nas je upozorila šarmantna Renée) iznenadili mnogim komičnim prizorima i renesansnom raskalašenošću (ništa čudno pošto je Wagner gotovo četvrtinu stoleća, između 1845. i 1868., istraživao atmosferu velikog trgovačkog grada Nűrnberga u 15. veku).
Pomenuo sam visoke tehničke standarde prenosa, ali me je posebno fasciniralo kako je relizator prenosa (očigledno prethodno pažljivo proučivši celokupnu partituru opere) besprekorno, u deliću sekunde uključivao malu solističku deonicu na flauti ili rogu, da bi u sledećim sekundama to isto ponovio sa nekim drugim instrumentom.
Pošto često pratim TV prenose (ili snimke, svejedno) simfonijskih koncerata na našem Javnom servisu, sa žaljenjem sam se navikao da realizatori programa (od kojih ne mogu da očekujem poznavanje partiture, jer oni sutra prenose partijske kongrese, a preksutra fudbalske tekme) ”stižu” partituru ”plivajući” kamerama s leva na desno, ili obratno, po poznatom ruskom principu ”raspašoj!”
Za sve njih, pa i za urednike i muzičke saradnike TV BGD, ovo je mogla da bude pokazna vežba. Ali, razumem ih, teška su vremena, ko bi se još podvrgao Wagnerovoj terapiji kad ima verovatno drugih zabava ili uteha u životu.
