Ima ljudi koji vole da prave spiskove drugih ljudi, a ima i onih koji se, bilo samim rođenjem, bilo nekom specifičnom zaslugom ili krivicom, na tim spiskovima počesto nađu, kao da im je, eto, takva karma da su pretplaćeni na to. Sigurnije je biti među ovima prvima, ali nije baš časno; zato je bolje biti među drugima, ako se već negde mora biti. A ponekad se mora: nije baš ni svaka nevolja za izbegavanje, neke je (bar duševno) skuplje izbeći nego im potrčati u susret.

 

Nedavno se i moje ime našlo na nekoj bizarnoj listi srama, ”Trideset najvećih srbomrzaca i izdajnika među javnim ličnostima” ili tako već nešto. Autorstvo spiska pripada jednoj od lokalnih fašističkih organizacija, ljudi sa spiska mahom su pristojni i zaslužni građani, umetnici, naučnici, novinari i, uopšte, oni koji čine čast sopstvenoj kulturi i društvu, za razliku od polupismene fukare koja ih je dala nabrojati i diletantski ”izanalizirati” tupim oruđem svoje bespameti. U tom smislu nema ljutnje: teže bi mi bilo da sam izostavljen, kao neki moji prijatelji i znanci, koji se sada javno vajkaju zbog sopstvene zanemarenosti i zahtevaju da ih se prekoredno uvrsti na listu.

Mi koji se nalazimo na Spiskovima, velim, svakakvi smo i teško nas je svesti na zajednički nazivnik, i to je sasvim u redu, zašto bi nas se na bilo šta i svodilo? Ljudi su nesvodivi ako su slobodni i ako su ljudi. Ali je zato, gle, upadljiva sličnost među sastavljačima tih spiskova, kao da svi koriste zajedničku moždanu vijugu, već sasvim izraubovanu od upotrebe, izlizanu i uglačanu, izdišuću, već gotovo posve neupotrebljivu

 

Kako god, nije ni meni ni većini ostalih prvi ni poslednji put da nas besramne barabe trpaju u valjda jedini kontekst do kojeg može da dobaci njihova umnost i ne bih se na sve to na ovom mestu ni osvrtao da se nekako nije tako zgodilo da je samo neki dan nakon objavljivanja srpskog ”izdajničkog Top 30”, nekakav samozvani Stožer za obranu hrvatskog Vukovara, ili kako se to već zove, ili bar neko ko misli da može da nastupa u to ime, objavio spisak trideset i pet ”srpskih radnji” u Vukovaru koje vam valja bojkotovati ako ste pravi Hrvat domoljub i lojalni građanin Republike Hrvatske.

 

U protivnom ste valjda četnik ili barem četnički saveznik i pomagač, baš kao što smo nas tridesetoro ustaše, balije, balisti i šta već sve može stajati na tom spisku simboličkih uvreda.

 

Nemam pojma ko su ljudi sa tog vukovarskog spiska, mrzi me da ga tražim jer ne vidim u tome smisla. I to još ponajmanje zato što mi ta imena sama po sebi verovatno ne bi mnogo značila i govorila. Nadam se samo da na njemu nisu i izvesni moji prijatelji, Vukovarci, Srbi, čestiti i vredni ljudi, oni za koje pesnik i trubadur iz Dunavom malo nizvodnog Novog Sada kaže da su ”hlebotvorci, čestit soj”, nadam se, kažem, da nisu jer šta će im još i taj problem u životu, no ako slučajno i jesu, ima i to svoje i ne treba se sekirati: čestitom čoveku nije teško ako mu je savest mirna, to jest ako ga se mrzi bez razloga ili iz lažno prijavljenih razloga, tada ipak može mirno da spava.

 

Razmišljam tako o ta dva spiska: različiti su im povodi i konteksti, na jednom su, uostalom, ”javne ličnosti”, na drugom većini nepoznati ljudi koji rade javno neatraktivne poslove i tu su se našli samo zbog etničkog porekla, a sami mogu biti ljudski i ”politički” ko zna sve kakvi, teško da ih išta stvarno povezuje osim te nebirane činjenice da im u nekoj krštenici piše da su Ovo a ne Ono, a do čega nekima od njih može biti stalo, a drugima ne, ali ko ih šta pita? Markirani su i šlus.

 

Razlikujemo se, dakle, možda po koječemu ne samo mi sa jednog spiska od onih sa drugog spiska, nego se bogme razlikujemo i međusobno, unutar prvog spiska, to znam sasvim pouzdano – mala smo mi simbolička zajednica, kao neko seoce, pa se sve znade, uključujući i to da mnogi među nama i ne govore jedan s drugim, iz ko zna kojih važnih ili trivijalnih razloga – a podozrevam da je nekako slično i unutar drugog spiska, na kojem su se bez svoje volje skupa našli i ljudi koji nikakvu skupnost jedan s drugim ne bi osećali samo kad bi ih se pitalo.

Toliko nije teško razumeti ni razvlačeći na tanko zajedničku moždanu vijugu, već ispeglanu kao oberlajtantova svečana košulja. Zato je, kažem vam, uistinu bolje biti na Spiskovima nego ih pisati, gde god to bilo i pod bilo kojim patetičnim izgovorom. Ima i u tome neke pravde: neka oni fino pišu spiskove, a mi ćemo sve ostalo

 

Ali, ko to pita za to kad se prave Spiskovi i Liste? Možda tako ni u Auschwitzu mnogi nisu smatrali da imaju puno toga zajedničkog sa svojim supatnicima, ali to je na kraju bilo sasvim nevažno, a uostalom i pogrešno: ako se i nisu povezali sami, povezali su ih, i to zauvek, oni koji su ih tamo sastavili.

 

Mi koji se nalazimo na Spiskovima, velim, svakakvi smo, i teško nas je svesti na zajednički nazivnik, i to je sasvim u redu, zašto bi nas se na bilo šta i svodilo? Ljudi su nesvodivi ako su slobodni i ako su ljudi. Ali je zato, gle, upadljiva sličnost među sastavljačima tih spiskova, kao da svi koriste zajedničku moždanu vijugu, već sasvim izraubovanu od upotrebe, izlizanu i uglačanu, izdišuću, već gotovo posve neupotrebljivu. Ali oni gaze li gaze po njoj i čini se da neće prestati dok im nabubreli crveni džin Sunce ne eksplodira pravo u lice.

 

Evo, zameni im mesta, stavi ove beogradske u Vukovar, a vukovarske u Beograd, ubedi jedne da je došlo do male zabune u porodilištu i da su oni zapravo Hrvati a druge da su, ups, uistinu Srbi, i lako će se već prilagoditi novim okolnostima jer sve što treba da rade to je da nastave ono isto što i do sada, samo sa drugim predznakom. Toliko nije teško razumeti ni razvlačeći na tanko zajedničku moždanu vijugu, već ispeglanu kao oberlajtantova svečana košulja.

 

Zato je, kažem vam, uistinu bolje biti na Spiskovima nego ih pisati, gde god to bilo, i pod bilo kojim patetičnim izgovorom. Ima i u tome neke pravde: neka oni fino pišu spiskove, a mi ćemo sve ostalo.