Ovih dana u srpskoj skupštini izglasan je ubedljivom većinom poslanika novi Zakon o radu. Ovim zakonom ukinuta su mnoga dosadašnja prava radnika, a zadovoljena većina zahteva poslodavaca. Uklanjaju se i poslednji ostaci socijalne države. Radno mesto nije nikome sigurno, menjaju se uslovi pod kojima se obračunava radni staž, stiče pravo na zdravstveno osiguranje, godišnji odmor, radno vreme. Ovaj zakon najavljivan je već duže vreme i, kako se objašnjava, donosi se kao važna mera u sklopu započetih reformi i na zahtev Evropske unije, Međunarodnog monetarnog fonda i sličnih međunarodnih institucija.

 

Iako se zvanično izjavljuje kako će novi zakon dovesti do većeg zapošljavanja, takvim uveravanjima malo ko veruje. Pre će biti da sledi novi talas otpuštanja. Ekonomski analitičari predviđaju da će se broj onih koji će izgubiti posao kretati između sto hiljada i pet stotina hiljada. Novo zaposlenje teško da će naći bilo ko od njih.

Ovim zakonom ukinuta su mnoga dosadašnja prava radnika, a zadovoljena većina zahteva poslodavaca. Uklanjaju se i poslednji ostaci socijalne države. Radno mesto nije nikome sigurno, menjaju se uslovi pod kojima se obračunava radni staž, stiče pravo na zdravstveno osiguranje, godišnji odmor, radno vreme…

 

Sindikati su, kako se pokazuje, a kako se i očekivalo, slabi, neorganizovani i nesposobni da se suprotstave vladinim merama i novom zakonu. Istina, bilo je nekih pokušaja da se radnici izvedu na ulice. Protesti su se, bar zasada, okončali u tišini i bez ikakvog rezultata. Vlada je uspela da pridobije sindikate u proizvodnji i distribuciji struje, naftnoj industriji, telekomu, koji su među malobrojnim srpskim preduzećima što dobro posluju, gde su primanja daleko iznad srpskog proseka i gde su zaposleni zaštićeni kolektivnim ugovorima..

 

To što se događa oko Zakona o radu nije ništa novo. Ne samo da slabašni sindikati, ima ih tri ili četiri ”reprezentativnih”, koje vlada priznaje kao pregovarače i još dvadesetak, bez ikakvog uticaja. Svi oni zajedno ne uspevaju da organizuju bilo kakav ozbiljan otpor vladinim merama i nemaju bogzna kakav ugled među zaposlenima. Ali nema ni neke druge, političke ili građanske inicijative koja bi mogla da okupi i zastupa ugrožene i zapreti vlastima masovnim protestima.

 

Istini za volju, u nedavnoj prošlosti, od devedesetih naovamo, bilo je i mitinga i demonstracija, ali nisu održavani iz socijalnih razloga, zbog niskog životnog standarda, otpuštanja radnika ili drastičnog povećanja cena. U mentalitetu ovdašnjih ljudi gotovo je sudbinski utisnut kod siromaštva. Normalno je da se živi loše, da se jedva sklapa kraj sa krajem. Normalna su vremena siromaštva, oskudica, bede. Nije normalno da se živi dobro, sigurno, bezbrižno, takvih perioda bilo je malo i brzo su prolazili kao nešto strano, nama neprimereno i dugo su potom prepričavani kao neka vrsta čuda.

Vlast koja nema ograničenja postaje totalitarna i autoritativna, postoji samo sebe radi, a ne zbog onih koji su je izabrali. Neuspeh sindikata i nepostojanje dijaloga u oblasti ekonomskog i socijalnog delovanja neuspeh je čitave države i njenih najodgovornijih delova u pokušaju da se postignu dogovori za dobro svih. Ovo što se po ko zna koji put događa u Srbiji nije, dakle, ništa novo, nije nikakvo iznenađenje

 

U vremenima najvećih oskudica, pa i gladi, bilo je najmanje otvoreno izraženog nezadovoljstva. U vreme jedne od najvećih inflacija u istoriji čovečanstva na Trgu Republike stvarali su se dugi redovi za veknu hleba. Izbijale su tuče među onima koji su od ranog jutra čekali za taj nasušni hleb. Ali tu vlast koja ih je dotle dovela poštovali su i na izborima glasali za nju. U praznim radnjama nije bilo nikakve robe. Istovremeno stečena su neverovatna bogatstva na švercu nafte i cigara. Bilo je to dno moralne, fizičke i duhovne propasti. Svuda je vrilo, samo su ulice bile puste i mirne. Nikakvih demonstracija, nikakvih protesta, mir kao na groblju.

 

Žestoke demonstracije izbile su znatno kasnije, ali ne zbog očajnog ekonomskog stanja, razvaljenih i pokradenih banaka i opšteg propadanja, ne, to je bilo ”normalno” stanje. Demonstracije, uporne, višemesečne, dobro organizovane, izbile su zbog takozvane ”izborne krađe”. Socijala je u Srbiji uvek bila u drugom ili desetom planu. Politika u prvom.

 

U nekim zemljama, geografski ne tako dalekim, ali po standardu daleko iznad Srbije, poskupljenje životnih namirnica, povećanje poreza i usluga samo za nekoliko procenata izaziva narodni gnev, puni ulice demonstrantima koji ne dozvoljavaju da vlasti uvode nove namete.

 

U Srbiji poskupljenja su redovna i to ne za nekoliko procenata, nego mnogo više, ponekad prelaze i vrtoglavih sto posto. Porez na imovinu, grejanje, komunalije, prehrambena roba, mogli bismo mnogo toga nabrojati, događaju se svakodnevno, uz pojedinačne proteste koji nemaju nikakvog šireg značaja niti uticaja na opšte stanje stvari.

Zakon o radu je donet i primenjivaće se. Tako i mnogi drugi zakoni koji u raznim oblastima uskraćuju stečena ili nesporna prava. Društvo bede neumitno u sve većoj i izraženijoj meri postaje i društvo socijalne i svake druge nepravde

 

Sve ovo ukazuje na neorganizovanost jednog društva. U dobro organizovanom društvu sindikati, građanske inicijative, snažan glas pojedinaca, javno mnjenje itekako imaju svoju značajnu ulogu i svoj uticaj. Oni nisu antidržavne organizacije, nego su i sami važan deo države. Održavaju ravnotežu između svemoći vlasti i ograničavanja te svemoći, između nezajažljivog apetita za profitom i kontrole ustanova od kojih zavisi kvalitet života stanovništva države.

 

Vlast koja nema ograničenja postaje totalitarna i autoritativna, postoji samo sebe radi, a ne zbog onih koji su je izabrali. Neuspeh sindikata i nepostojanje dijaloga u oblasti ekonomskog i socijalnog delovanja neuspeh je čitave države i njenih najodgovornijih delova u pokušaju da se postignu dogovori za dobro svih.

 

Ovo što se po ko zna koji put događa u Srbiji nije, dakle, ništa novo, nije nikakvo iznenađenje. To je karakteristično za nezrela, socijalno neodgovorna društva u kojima je siromaštvo trajno stanje.

 

Zakon o radu je donet i primenjivaće se. Tako i mnogi drugi zakoni koji u raznim oblastima uskraćuju stečena ili nesporna prava. Društvo bede neumitno u sve većoj i izraženijoj meri postaje i društvo socijalne i svake druge nepravde.