Psiholozi i proučavaoci književnosti poručuju da bi najbolje i omiljene knjige čitaoci morali da čitaju svake pete godine ponovo. Ne samo zato što postoji neumitan proces zaboravljanja, već i zbog toga što čovek posle izvesnih godina drugim očima i sa novom zrelošću upoznaje svoja omiljena dela.

 

Znamo da su nas u obaveznom školovanju primoravali da čitamo klasike. Kako su nas nastavnici upućivali u lepote književnog dela, velika je sreća da nam nisu ubili želju da čitamo i u poodmaklom dobu. Ali nije isto čitati ’’Zločin i  kaznu“ F. Dostojevskog u šesnaestoj godini, i desetak godina kasnije.

Od takvih ćete na svakom koraku čuti kako je savremena srpska poezija na nivou (svetske!), premda lako doznajete da oni ne poznaju nijedan važniji jezik sem svog zavičajnog. Sa sličnom namenošću se govori o novoj srpskoj prozi, premda lako vidimo da je vreme moćnih pisaca poput Kiša, Pekića, Aleksandra Tišme, Konstantinovića, Mirka Kovača iza nas. I onda se čudimo što se sužava krug ozbiljnih čitača, a širi onaj koji ispunjava treš-literatura voditeljskih zvezda, porno-starleta i diva sa dunavskih splavova

 

Naravno, čak i za profesionalne čitače i univerzitetske profesore često je ovaj izazov nepremostiv ako stalno prate noviju književnu produkciju, izmenjene modele tumačenja književnih dela, da ne bi zaostali u percepciji umetnosti koja sa vremenom dobija drugačije reference. T. S. Eliot je pre stotinak godina na vreme upozorio da svako novo umetničko delo pomera razumevanje onoga što smatramo tradicijom (ona dobija status neizmenjivih vrednosti samo tamo gde se sa tradicijom instrumentalizuje poimanje prošlih vremena i ondašnjih vrednosnih sistema).

 

Ostavljam po strani jedan sloj nametljivih sveznalica koji o svemu donose lake i teške sudove, što u poremećenim kulturama poput srpske lako prolazi, ali ostavlja neprijatne tragove. Od takvih ćete na svakom koraku čuti kako je savremena srpska poezija na nivou (svetske!), premda lako doznajete da oni ne poznaju nijedan važniji jezik sem svog zavičajnog.

 

Sa sličnom namenošću se govori o novoj srpskoj prozi, premda lako vidimo da je vreme moćnih pisaca poput Kiša, Pekića, Aleksandra Tišme, Konstantinovića, Mirka Kovača iza nas. I onda se čudimo što se sužava krug ozbiljnih čitača, a širi onaj koji ispunjava treš-literatura voditeljskih zvezda, porno-starleta i diva sa dunavskih splavova.

 

Nešto slično važi i za filmsku umetnost. Promiču mnogi filmovi i većina ubrzo pada u zaborav (najčešće zasluženo). No neki filmovi, koji polože ispit vremena, postaju sve bolji i dragoceniji za naše razumevanje života i čovekove sudbine.

 

Svako ima pravo da kaže da mu je dovoljno što je nekad davno video Hitchcockovu ‘‘Vrtoglavicu“ ili ‘‘Rubljova“ Andreja Tarkovskog, ali znam mnogo ljudi koji kao i ja uvek sa novim uzbuđenjem ponovo pogledaju klasična i neka novija filmska dela.

Nešto slično važi i za filmsku umetnost. Promiču mnogi filmovi i većina ubrzo pada u zaborav (najčešće zasluženo). No neki filmovi, koji polože ispit vremena, postaju sve bolji i dragoceniji za naše razumevanje života i čovekove sudbine. Svako ima pravo da kaže da mu je dovoljno što je nekad davno video Hitchcockovu ’’Vrtoglavicu“ ili ‘‘Rubljova“ Andreja Tarkovskog, ali znam mnogo ljudi koji kao i ja uvek sa novim uzbuđenjem ponovo pogledaju klasična i neka novija filmska dela

 

Zato se i prave liste najboljih filmova na kraju godine, decenije i stoleća. Nema konačnog i neprikosnovenog izbora, što se najbolje vidi iz liste najboljih filmova u istoriji, koju svakih desetak godina objavljuje najpoznatiji filmski časopis na svetu, londonski Sight and Sound. Svako novo glasanje dovodi do pomeranja na listi (koja se sastavlja glasanjem nekoliko stotina uglednih filmskih kritičara). Neki filmovi koji su bili pri vrhu pre dvadesetak godina su nestali, a iskrsli su drugi filmovi (ne uvek novi po datumu snimanja). Vreme utiče na ukuse, na percepciju filmova. Neki filmovi naprosto ‘‘izblede“, drugi isplivaju iz pozadine.

 

Posebno je opasno ako se, u vremenima opšte ekspanzije novih tehnologija, filmovi u prvoj recepciji doživljavaju na malim ekranima (TV) i na sve moćnijoj internet ponudi. Time se gubi onaj poslednji trag zamračene dvorane, doživljaj koji u bioskopskoj tami približava gledaoca oniričkoj komponenti filma kao medija. Zato nije čudo kad neki mlađi aficionadosi filmskog medija odbacuju čitave decenije filmske umetnosti u potrazi za pomodnom pulp-percepcijom sveta.

 

Na kraju prošle decenije sastavljene su mnoge liste najboljih filmova prve decenije trećeg milenija. One se razlikuju od kritičara do kritičara, što samo govori da se imalo šta odabrati.

 

Evo deset filmova koje sam ja odabrao za preporuku: ‘‘Bela traka“ Mihaela Hanekea, ‘‘Panov lavirint“ Guillerma del Toroa, ‘‘Holivudski bulevar“ (Mulholland Drive) Davida Lyncha, ‘‘Sve o mojoj majci“ Pedra Almodovara, ‘‘Tamni vitez“ Cristophera Nolana, ‘‘Pisac iz senke“ Romana Polanskog, ‘‘Prorok“ Jacquesa Audiarda, ‘‘Ostrvo“ Pavela Lungina, ‘‘Udaljenost“ Nuria Bilge Cejlana i ‘‘Velika lepota (La grande bellezza) Paola Sorentina.

Oni koji vole film i ne gledaju ga samo kao deo dokolice i razbibrige vratiće se ovim i drugim naslovima. Da budem iskren, jedan od ovih filmova (neću da otkrijem koji, to sad nije bitno) pri prvom gledanju me je ostavio u priličnoj ravnodušnosti. Kad sam ga ponovo pogledao, on mi se ‘‘otvorio“. Ništa čudno. To su događa i sa knjigama: krenete sa čitanjem, osetite neki otpor, ostavite knjigu, ali posle nekog vremena, sve izgleda drugačije

 

To su filmovi koji su inače osvajali Oskare ili neke druge važne nagrade, ali to nije najbitnije, jer postoje filmovi sa sličnim javnim priznanjima koji su potonuli u priličnu senku (često, vrlo opravdano). U njima se očituje ono najbolje po čemu film opstaje kao umetnost pokretnih slika, sa uznemirujućim porukama i doživljajem koji dugo opstaje u gledaočevoj svesti.

 

Oni koji vole film i ne gledaju ga samo kao deo dokolice i razbibrige vratiće se ovim i drugim naslovima. Da budem iskren, jedan od ovih filmova (neću da otkrijem koji, to sad nije bitno) pri prvom gledanju me je ostavio u priličnoj ravnodušnosti. Kad sam ga ponovo pogledao, on mi se ‘‘otvorio“. Ništa čudno. To su događa i sa knjigama: krenete sa čitanjem, osetite neki otpor, ostavite knjigu, ali posle nekog vremena, sve izgleda drugačije.

 

Ako već dosad niste stekli naviku da u kućnoj kolekciji čuvate DVD snimke probranih filmova, počnite sa ovim naslovima. Ima ih na ćoškovima (priče o pirateriji ostavite onima koji nas sprečavaju da uđemo u Evropu mnogo efikasnije), imaju ih vaši prijatelji, razmenite snimke, to se u celom svetu radi (i nigde nije kažnjivo).

 

Nećete se pokajati ako sa predložene liste, ili neke druge, proberete nešto za kasnije gledanje. Ako smem da vam poverim, neke filmove sam video i desetak puta, poput neverovatnog, mističnog ‘‘Ostrva“ ruskog genija Pavela Lungina. Zato su ljudi i u mnogo težim vremenina čitali Rabelaisalea i Cervantesa, slušali Bacha i Mozarta. Tako je lakše i lepše.