novinarstvo s potpisom
Slavko Goldstein
Vijest o smrti Slavka Goldsteina zatekla me, zarobila, premda sam znala da je njegovo zdravlje posljednjih mjeseci bilo veoma krhko. Ali čovjek jednostavno ne može prihvatiti da će se smrt bliske osobe desiti, pogotovo ne u jednom blistavom sunčanom danu kakav je bio 13. rujna. [Read more…]
Beograd, sredinom oktobra. Na sve strane mogu se videti plakati sa likom Vojislava Šešelja. Na Trgu Republike četnički vojvoda koji je nekoliko dana ranije pušten iz Haškog zatvora bez očekivane presude, sa obrazloženjem da je ozbiljno bolestan, drži jedan od svojih govora.
Takve je govore, gotovo od reči do reči, držao i početkom devedesetih, nadaleko poznate govore mržnje koji su doprineli kasnijem etničkom čišćenju i brojnim ratnim zločinima. Šešelj se nije nimalo promenio, na njemu se ne primećuju znaci teške bolesti, a ništa se nije promenilo ni u njegovoj retorici. Opet ista priča o Velikoj Srbiji, veličanje Rusije, zagovaranje promena granica, zadovoljstvo zbog ubistva Zorana Đinđića.
Sa Trga Republike odjekuje četnička pesma ”Spremte se, spremte, četnici” koju oduševljeno prihvata više hiljada njegovih pristalica sa četničkim obeležjima i podignuta tri prsta u znak pobede.
Kakva je to pobeda? Još jedan poraz već sluđene Srbije koja, eto, nikako da se oslobodi uveliko kompromitovanog nasleđa prošlosti. Tabloidni mediji prate Šešelja u stopu. On je ličnost dana. O njemu se govori kao o heroju, ”Srbinu”, ”onome koji je rasturio Haški tribunal”, vratio dostojanstvo Srbiji. Tako se govorilo i o njegovom nekadašnjem mentoru Slobodanu Miloševiću.I on je vraćao dostojanstvo Srbiji. Bolje da nije. Šešelju se, uz ostalo, priznaje ”istrajnost” kao vrhunska pozitivna osobina. I za mnoge od onih koji se navodno ne slažu u svemu sa njim ”Šešelj je moralna i intelektualna veličina za ove male i jadne marionete koji su pogazili svaku svoju reč koju su izgovorili”.
Ruska državna televizija Šešelja naziva patriotom koji se vratio ”nepokoren i neslomljen”, dočekan u Beogradu pravim ovacijama i zalaže se za integraciju sa Rusijom na održanom ”grandioznom” mitingu.
Vlast se ne oglašava. Iako bi trebalo da se bez uzdržavanja ogradi od Šešeljevih političkih stavova i njegove dugotrajne zločinačke aktivnosti. U većini medija Šešelj je prikazan i prihvaćen kao žrtva, a njegov povratak kao trijumfalna pobeda nad svetskom globalističkom birokratijom.
Mediji izveštavaju: ”U prepunom hramu Svetog Save na Vračaru održana je zajednička liturgija patrijarha moskovskog i sve Rusije Kirila i patrijarha srpskog Irineja, uz sasluženje arhijereja Ruske pravoslavne crkve i Srpske pravoslavne crkve, sveštenstva i đakona”. Liturgiji je pored srpskog predsednika i niza značajnih ličnosti srpskog političkog života prisustvovao i Vojislav Šešelj.
Koliko je vlast sada uzdržana, toliko nije bila samo desetak dana prilikom posete albanskog predsednika Edija Rame. Srpske vlasti su itekako žestoko reagovale na Raminu izjavu da bi priznanje Kosova d strane Srbije doprinelo uspostavljanju normalnih ekonomskih i političkih odnosa. Rama je takođe više puta naglašavao da se Albanija protivi ideji o Velikoj Albaniji i kako Srbiju i Albaniju vidi zajedno u velikoj Evropi.
Srpska štampa je Edija Ramu nazvala ”perverznjakom”, ”razvratnikom, propalicom koji Srbiji otima Kosovo i koji je u Beograd došao samo da vređa”. Jedan upečatljiv naslov preko cele prve strane glasio je: ”Edi Rama, Šiptar bez srama”. Srpska državna televizija nije prevodila Ramine reči prilikom dolaska u Beograd.
Predsednik Nikolić je odbio da primi u posetu albanskog predsednika. Premijer Srbije je ”diplomatski” izjavio: ”Ako neko misli da bi ozbiljna politika bila da sam juče uzeo motku ili udario Ramu, mislim to nije ozbiljna politika…”
Svaki objektivni posmatrač mora da uoči ovu očitu nesrazmeru: mrzovolju i više od toga – mržnju prema Ediju Rami i otvoreno ili skriveno prihvatanje Vojislava Šešelja. Provokacija je, po ovdašnjim shvatanjima, kada albanski predsednik govori o zajedničkom putu u Evropu i neophodnosti priznavanja nezavisnog Kosova (što svakako očekuje Srbiju na njenom putu u Evropsku uniju), a nije provokacija kada optuženik za ratne zločine insistira na promenama granica, na ostvarenju Velike Srbije, hvali ubice Zorana Đinđića i diči se ruševinama Vukovara.
Dežurni teoretičari zavere uveliko govore i pišu kako poslednji događaji, a u to uključuju i pokušaj ubistva poznatog biznismena Milana Beka, predstavljaju kažnjavanje neposlušne Srbije zbog njene politike u kojoj ima sve više okretanja ka Rusiji u političkoj, ekonomskoj i vojnoj saradnji. Na ovaj način, kažu ovi teoretičari, Sjedinjene Američke Države žele da destabilizuju Srbiju i tako je kazne zbog njene spoljne proruske politike.
Ovi ”argumenti” postaju objašnjenje za sve što se u Srbiji događa. Zato dobijaju široku podršku. Takva objašnjenja mogu se pročitati u štampi, čuti u elektronskim medijima, ali i u izjavama političara. One gode uhu prosečnog građanina jer tobože sve objašnjavaju, a krivca, po starom, dobrom običaju, uvek nalaze negde drugde, izvan sopstvene sredine i sopstvene odgovornosti.
To samo svedoči o nedozrelosti jedne politike, ali i o nezrelosti, naivnosti, ali najčešće i neodgovornosti onih koji u to veruju. Ništa gore od takvog uverenja koje odvlači od stvarnog sagledavanja postojećeg stanja stvari. A uvlači u mitsko preoblikovanje stvarnosti, u golemu laž i odbijanje odgovornosti za ono što je učinjeno ili se još uvek čini. A to nije ništa drugo nego stanje ozbiljne bolesti čitavog društva.
Kad je Crni Đorđije tokom Drugog srpskog ustanka stigao na domak turske tvrđave (Kalemegdan), razapeo je šator na današnjem Tašmajdanu koji je bio iza zidina Varoši (Beograd). Bila je to ledina, još nenastanjena. Kasnije je tu smešteno groblje, a posle odlaska turske vojske sa beogradske tvrđave 1867. godine na Tašmajdanu je sagrađena Markova crkva i groblje je izmešteno. Danas je tašmajdanska zona deo starog istorijskog jezgra grada.
Ali nisam morao da odem toliko daleko. Još samo pre manje od četiri decenije, kad smo kao klinci pikali fudbal u dvorištu gimnazije na uglu Vojislava Ilića i Gospodara Vučića, ako bi lopta odletela sa one strane ulice, morali smo da se probijamo kroz kukuruze. To je bio kraj grada. Danas Beogradu administrativno pripadaju Sopot, Mladenovac i Obrenovac, udaljeni nekoliko desetina kilometara od središta grada. Šta je čemu ovde predgrađe?
Nikla su nova naselja na sve strane, najpre ponekad kao divlje naseobine, poput Kaluđerice, u kojoj danas žive i neki od najviđenijih ljudi ovog grada. Ako je legendarni Mihiz jednom izjavio da je cela Srbija prošireno predgrađe Beograda, danas bi se paradoksalno moglo reći da više nema predgrađa u tradicionalnom smislu jer moderno poimanje teško prepoznaje ivice grada.
Današnjim dvadesetogodišnjacima teško je objasniti da su na mestu današnjeg Novog Beograda pre šezdesetak godina bile samo peščare i baruštine i da je bilo mnogo skepse i tvrdokornog gunđanja kad su omladinske radne brigade krenule da raščišćavaju prostor za novi grad.
Do nedavno su nedoučeni novinari olako koristili ofucanu metaforu džinovske spavaonice. Danas to ne važi. Tamo, na Novom Beogradu su otvoreni novi biznis-centri, najmoderniji hoteli i avenije sa mnogo zelenila, univerziteti i obrazovni centri.
Nešto slično se kasnije ponovilo sa Banovim brdom. Kad sam nedavno prošetao ovim krajem (nije mi baš usput), imao sam utisak kao da šetam Broadwayom (onim londonskim, naravno). To je sada sređeniji deo grada, pogotovu ako ga uporedimo sa haosom u okolini Čubure i nekada prijatne okoline Bajlonijeve pijace. Ne zanima me ko sve tamo pere novce i šta se od kapitala valja, ali sada na Banovom brdu postoje dva od ukupno četiri beogradska moderna bioskopa: multipleks ‘‘Roda“ i ‘‘Šumadija“.
Tu je i nekoliko lepih knjižara, pa oni koji imaju bolju kućnu biblioteku ili kablovsku ponudu u kući nemaju mnogo dobrih razloga da kreću ka središtu grada, osim ako nisu rešili da vide neku od novih pozorišnih premijera. Od parlamenta se gradskim prevozom stiže do Brda taman za toliko vremena koliko drugima treba od Karađorđevog parka do Trga republike.
Potpuno je drugo pitanje šta se dogodilo onim što se smatralo strogim jezgrom Beograda. Na samim Terazijama, gde je do pre dvadesetak godina bilo nekoliko sjajnih knjižara (Kultura, Nolit, Jugoslovenska knjiga), više nema nijedne knjižare sa širim izborom naslova. A bioskopi? Tužna priča. Nekada kultno mesto budućih sineasta – ‘‘20. Oktobar“ sada trune, baš kao i ‘‘Zvezda“ ili ‘‘Kozara“. Da ne pominjem nekada elegantni ‘‘Jadran“ na Trgu republike.
A sva pomenuta zdanja su dignuta do Drugog svetskog rata i morala bi biti pod zaštitom države. Koje države? Čeka se da sve propadne do kraja, pa da uz neku sitninu čuveni Kolesari i ‘‘šećeraši“ otkupe ove dragocene prostore. I onda dobijemo deseti kasino na samim Terazijama.
Pre nekoliko godina endogena megalomanija ovog prostora urodila je bučnom najavom kampanje za Beograd – kulturnu prestonicu Evrope u 2020. Gradska skupština imenovala je komisiju čiji su se članovi rastrčali po evropskim prestonicama vraćajući se sa krupnim obećanjima podrške, koja će tobož stići iz administrativnih tela Pariza, Londona, Beča…
Kao da pri izboru neko pita gradske strukture pomenutih gradova. A kad se razgrne prazna retorika, ostaje ponuda zabave na legendarnim splavovima (ozloglašenim okupljalištima krimosa, sponzoruša i turbo-treš elite). A od razvojnog kulturnog programa, multikulturalne prošlosti grada na razmeđama istoka i zapada – samo prazna, bljutava retorika bez ikakve ozbiljne namere da se zaustavi propadanje velikih, nasleđenih zadužbina, od Kolarčeve i Igumanovljeve (najlepše zgrade, preko puta hotela ‘‘Moskva“ na Terazijama) do predivne porodične zgrade porodice Leko (na Slaviji), koja je izdata McDonaldsu (oni sačuvali ruševnu fasadu, hvala im).
Kad sam pre nekoliko godina bio u Kanadi, moj rođak koji je imao posao kao direktor gradske građevinske uprave poveo me je kolima svojoj kući i putovali smo čitav sat gotovo bez zastoja. Stigli smo u predgrađe poput njujorškog New Jerseya. Ovakva satelitska naselja koja su nasledila funkciju nekadašnjih predgrađa čine najlepše delove Pariza, Berlina, New Yorka, Londona…
Razvoj naših gradova je prepušten novim elitama (kakvo zvučno ime za nosioce divljačkog kapitalizma u fazi tranzicije!) i onda nije čudo kad se posle decenija javnih debata postojanje bioskopske mreže prepušta surovim zahtevima tržišta, kao što im je opstanak knjižara deveta rupa na svirali.
Zbog takvih ljudi je Isidora Sekulić jednom izjavila, pre sedamdesetak godina, da je Beograd zbir nekoliko palanki. Nadamo se da se to neće ponovo dogoditi na mnogo okrutniji način. Ali, kako je krenulo, ne piše nam se dobro.
