novinarstvo s potpisom
Slobodan Šnajder, ”Doba mjedi”, TIM press, Zagreb, 2015.
Vjerojatno dosta pisaca u nekom trenutku pomisli kako bi valjalo napisati vlastiti “Familienroman”, neki to uostalom i čine, no rijetko se kad dogodi da za to postoji doista utemeljen, literarni i izvanliterarni, razlog. [Read more…]
Slobodan Šnajder
Foto: Wikipedija
U povodu objavljivanja novoga, kažu, i najboljega romana Slobodana Šnajdera (Doba mijedi, Tim press, Zagreb, 2015.), književni kritičar i novinar rubrike kulture Večernjeg lista Denis Derk razgovara s autorom o motivima pisanja romana, o krivnji i iskupljenju, kojih Šnajder ne priznaje. [Read more…]
U vreme najvećeg srpskog jada, međunarodne izolacije i sveopšte bede Miloševićev pristalica, pesnik i slikar Momo Kapor govorio je i pisao kako će Srbija uskoro biti kao Švajcarska. To je bio samo jedan od dokaza kako se političko slepilo preobražava u slepilo za sve ostalo. Nemački pesnik, slavni Magnus Encesberger koji je u to vreme posetio Srbiju pitao se u čudu šta se to dogodilo da su njegovi brojni prijatelji tako naglo oglupaveli; ni sa jednim nije mogao trezveno i razumno da razgovara.
Objašnjenje očevidno pripada priči o fanatizmu. Fanatizam bilo koje vrste, nacionalni, ideološki, verski, stvara jednu nerealnu, neistinitu sliku o svetu u kojem živimo.
No, na tu temu dosta je već rečeno. Pokušaćemo da odgovorimo na pitanje zašto Kaporova Srbija još nije kao Švajcarska i zašto to u doglednoj budućnosti, a možda i nikada, neće biti.
Srbija po svom geografskom položaju, po prirodnim resursima, raznovrsnosti svoga pejsaža nije ni bolja ni gora od mnogih evropskih zemalja. Potencijali Srbije nisu preveliki, ali nisu ni mali. Po svemu bi mogla da bude pristojna evropska zemlja. Ali Srbija je u ovom trenutku na začelju Evrope po standardu svoga stanovništva, po siromaštvu, ekonomskoj snazi. Čini se da već dugi niz godina nema nikakvog napretka, naprotiv, kao da se kreće rakovim koracima, unazad. Mnogi će to pokušati da tumače istorijskim razlozima koji joj nikako nisu išli na ruku ili različitim ”teorijama zavere”.
No, očevidno, postoji tu nešto sudbonosnije. Srbija je u mnogim elementima ”zapuštena zemlja”. To nije nešto novo. To je, reklo bi se, neka vrsta tradicije, nečega što je postalo i deo mentaliteta. ”Krivica” ,dakle, nije samo do onih koji zemlju vode, do političara, nego i do narodnih masa bez pravog osećanja za ono što je zajedničko, što pripada svima. Zato mnogi srpski gradovi u unutrašnjosti, kada se malo odmaknete od centra, izgledaju kao pre sto ili više godina. Bez asfalta, zaglibljeni u blatu. To se prihvata kao nešto nasledno.
Istovremeno, preko četiri stotine hiljada hektara zemlje neobrađeno je, u parlogu. Vozovi idu sporije nego pre sto pedeset godina kada je uz velike otpore Skupštine kneževine Srbije uvedena prva srpska železnica.
Samo u Beogradu postoji preko pet stotina lokacija na kojima je počelo građenje, a onda su tek započete građevine, sa podignutim temeljima i ponekim zidom, ostavljene, zarasle u korov, prepuštene vremenu i nebrizi. Beograd je grad napuštenih gradilišta. ”Obično nepoznati lopovi” kradu sve što ima neku cenu na otpadu gde se otkupljuje po bagatelnim cenama. Skidaju se poklopci sa šahtova, metalni delovi spomenika, kradu kablovi za struju i telekomunikacije.
Prema zvaničnim podacima u Srbiji je evidentirano preko milion i tri stotine nelegalno podignutih objekata, u privatnom i javnom vlasništvu. Podignuti su i tamo gde je zabranjena gradnja, gde nema infrastrukture, gde zagađuju okolinu i predstavljaju ruglo ili opasnost.
U Beogradu, a tako je i u drugim većim gradovima Srbije, delovi fasada mnogih zgrada obrušavaju se na prolaznike čim dune vetar, ali i bez vetra. Jasna slika velike zapuštenosti za koju su odgovorne podjednako vlasti, ali i stanovništvo.
O tome da je zapuštenost dostigla kritične granice dramatična opomena su i nedavne katastrofalne poplave. Naravno, nije moguće u potpunosti uticati na pojavu prirodnih nepogoda, ali dobrim delom su i ljudi odgovorni za obim i razmeru pustošenja. Većina odvodnih kanala, kako je naknadno utvrđeno, zapušena je, neredovno se ili uopšte ne čiste, kanalizaciona mreža je dotrajala i u lošem stanju, a planovi za podizanje nasipa ostali su neostvareni, zarobljeni i zaboravljeni u kancelarijama državnih birokrata. Prilikom poplava proradila su i mnogobrojna opasna klizišta koja su odnela više stotina kuća. Neka od tih klizišta nastala su zbog preterane seče drveća i nelegalne izgradnje na područjima gde je ona zabranjena.
U vanrednim situacijama postaje sasvim očevidno koliko priroda i ljudi nisu usaglašeni i koliko nemar i neodgovornost utiču na veličinu opšte tragedije.
Po zvaničnim izveštajima svaki treći vodovod u u Srbiji visoko je rizičan jer isporučuje vodu koja je mikrobiološki i hemijski ispod nivoa kvaliteta. U poslednjih godinu dana neki od najvećih gradova u unutrašnjosti Srbije ostali su bez vodosnabdevanja jer su izvorišta vode u toj meri zagađena da se morala obustaviti prerada i isporuka vode potrošačima od nekoliko nedelja do nekoliko meseci. Suvišno je govoriti šta znači u dvadeset i prvom veku ostati bez vode za piće, ali i bez takozvane ”tehničke vode” za svakodnevne higijenske i ostale potrebe.
Ovi primeri svedoče o opasnoj zapuštenosti zemlje, ne samo u jednoj oblasti nego u mnogima, i u velikom su neskladu sa gromoglasnim pričama o rodoljublju i patriotizmu. Pravo i iskreno rodoljublje je brinuti o izgledu i održavanju zemlje u kojoj se živi, o njenoj uređenosti, njenim mogućnostima, ulagati svakodnevni trud da se živi i bolje i lepše.
Ako toga nema, a u Srbiji u velikoj meri sve to nedostaje, onda prazne priče koje slušamo svakoga dana o ljubavi prema domovini nisu ništa drugo nego lažni, praznoslovni kvazipatriotizam iza koga se zaklanjaju nesposobne vlasti, koristoljubivi, nezajažljivi političari i neodgovorni pojedinci. Sve to dokaz je opšteg licemerja i velike nebrige za ono što se ostavlja generacijama koje dolaze.
APEL VERSKIM AUTORITETIMA:
Recite onima koji znaju da otkriju mesta masovnih, kolektivnih i pojedinačnih grobnica
Patrijarhu srpskom Irineju
Episkopu zvorničko-tuzlanskom Hrizostomu
Kardinalu Vinku Puljiću
Reis-ul-ulemi Huseinu ef. Kavazoviću
Međureligijskom vijeću BiH
Svim verskim predstavnicima
Svima koji se osećaju ljudima
Poštovana gospodo,
ovih dana svedoci smo niza događaja i aktivnosti vezanih za obeležavanje verskih praznika tokom kojih se vernici podsećaju na moral, etiku i ljudsko dostojanstvo, tačnije, na izvorne vrednosti koje, uz razlike u nijansama, propovedaju sve monoteističke religije.
Bez obzira na to da li se radi o vernicima ili ljudima drugačijih opredeljenja, bez obzira o kojoj veri ili blagdanu se radi, nikoga ne mogu ostaviti ravnodušnim inspirativna obraćanja verskih autoriteta koji šalju poruke mira i zajedništva, nade i vere u budućnost, poruke slobode, tolerancije i ljubavi prema čoveku.
U obraćanju svakog verskog poglavara teško je naći reč sa kojom se čovek ne bi složio i prihvatio je, pa se postavlja pitanje iskrenog odnosa prema porukama koje nam se šalju, a bez iskrenosti nema ni ljubavi.
Za velike praznike i blagdane oživljavaju se sećanja na one koji su živeli pre nas, obilaze se groblja i mezarja, a mnogi tek tada postaju svesni da su posmrtni ostaci mnogih koji bi trebali biti tamo još uvek zarobljeni u jamama, škrapama, šumama, koritima reka, jezerima, ispod prekrasnih polja i livada i ko zna gde još.
U svim ratovima postoje žrtve čiji posmrtni ostaci nikada ne budu pronađeni, ali zbunjuje činjenica da su mnoge žrtve poslednjeg rata otkrivene u lako pristupačnim predelima i na mestima koja su nam bila pred očima, a da se za njih saznalo tek nedavno.
Bosna i Hercegovina nije ni Atlantik ni Pacifik, pa je teško verovati da za najveći broj mesta koja svedoče o strahotama koje su nam se događale u nedavnoj prošlosti ne postoji mnogo još uvek živih svedoka. Oni koji raspolažu informacijama o tome, a nisu ih do sada otkrili, pali su na testu iskrenosti prema sebi i prema drugim ljudima, zanemarujući činjenicu da je bol svake majke na svetu isti, ali oni se mogu uspraviti i vratiti veru u čoveka, ako ih vi pozovete da to učine.
Proteklih godina bili smo svedoci bezuspešne potrage za žrtvama proteklog rata u okolini Prijedora, po planinama oko Bihaća, po jamama Hercegovine, u isušenom koritu Drine i na drugim lokacijama. Tragajući za žrtvama kopa se po Trebeviću i na drugim mestima, prekopavaju se lokaliteti u Sarajevu (Alipašino Polje i gradska deponija u Buća Potoku), vrše se iskopavanja u blizini Donjeg Vakufa i ko zna gde sve…
Ali uspeh je ograničen ili ga uopšte nema. Sa svakim zahvatom mašine raste nada rodbine i prijatelja da će baš tu, na tom mestu, biti pronađen bar trag onoga što bi omogućilo dženazu ili sahranu, te tako zatvorilo nepodnošljivu težinu traganja za onima kojih nema među živima niti im se zna mesto trajnog počivališta. I onda često tragova nema, sledi novo razočarenje, nova patnja i suze… A oni samo žele dostojanstveno da sahrane ono što je ostalo od njihovih bližnjih, kako bi svi pronašli svoj mir…
Ima li šta humanije od toga? Svesna sam da neke žrtve nikada neće biti pronađene, ali što je broj otkrivenih veći, to je sveopšta patnja onih koji za njima tragaju manja. Ožiljci ostaju kako bi svedočili o jednom strašnom vremenu, ali rane moraju zaceliti.
Državni organi u ovoj oblasti su uradili što su mogli ili bar ono što misle da je trebalo. Rezultati postoje, ali su daleko od onih koji su neophodni zemlji u kojoj treba da nastupi iskreno pomirenje, bez kojeg nema napretka, a živeti se mora.
Zbog toga vas sve pozivam da snagom svog autoriteta i ugleda pozovete vernike, ali i sve ljude dobre volje, da smognu snage i da ulože napor kako bi bila zadovoljena žeđ za istinom onih koji iščekuju vesti o svojim najmilijima. Oni koji tragaju su već dugo svesni da smiraj jedino mogu očekivati kroz informaciju o tačnoj lokaciji mesta na kojem se ovozemaljski ostaci njihovih najmilijih nalaze.
Pozivam vas da u svom delokrugu rada, na svim nivoima i kroz praktične oblike delovanja (liturgije, mise, hutbe i na druge načine) pozovete vernike da daju doprinos otkrivanju mesta gde se nalaze posmrtni ostaci onih za kojima živi tuguju i koje još uvek traže.
U kontekstu ratnih stratišta podsetite vernike na divnu priču koju poznaju sve svete knjige, priču o Kainu i Abelu te kako je Bog dao putokaz bratoubici Kainu za pokajanje, a čin njegovog pokajanja je bio zakopavanje u zemlju tela ubijenog brata.
U Božjoj misli svi ljudi su braća. Uverena sam da će svaki iskreni vernik na to pristati i pri tome će se postideti razloga zbog kojeg to do sada nije učinio, ako je informaciju posjedovao.
Ako ste do sada pozivali vernike na takvo nešto, izvinjavam se na svom neznanju o tim pozivima, ali nije zgoreg na dobro pozivati i beskonačno mnogo puta. Ako, pak, niste, nadam se da ćete to sada učiniti i pokazati da verski poglavari imaju istinsku želju za pomirenjem na ovim prostorima.
U Sarajevu, 21. 4. 2014.
