U petak, 20. decembra, avion privatne nemačke kompanije sleteo je na berlinski aerodrom pravo iz Rusije, a iz njega je izašao znamenit putnik, do koji sat pre toga sibirski zatvorenik: Mihail Hodorkovski, čovek koji je jednom imao para više nego što obični smrtnici poput nas mogu i zamisliti; sada ih, po svoj prilici, ima mnogo manje, ali to je i dalje više nego što bi običan smrtnik poput mene ili vas mogao i znao potrošiti, jer i za sticanje i za trošenje tolikog novca treba ona vrsta dara i, hm, mašte, kakvu ovakvi kao mi nemaju. Jer da je imaju, imali bi šta i (po)trošiti.

 

Zanimljiva je ta politička istorija nemačko-ruskih putničkih civilnih letova, vanlinijskih, ponekad upravo i ilegalnih. Izgleda da ruski Sistem (svaki, naime, ruski sistem!) ima potrebu da povremeno izluči iz sebe i sa teritorije koju kontroliše ponekoga ko mu osobito smeta, a za međunarodnu mu je reputaciju štetno da ga dalje drži u pržunu, bilo bukvalnom ili onom ’’otvorenog tipa’’ (što je u nekim periodima istovetno sa zemljom kao takvom). I šta onda učiniti nego posesti smetalo na prvi avion i uputiti ga na zapad, ali ne predaleko – Nemačka se tu čini kao baš zgodna destinacija.

E sad: nema više ni Solženjicina ni Sovjetskog saveza, druga su vremena i običaji, a i stvarno je malo smešno, a zapravo i skrnavo, poistovećivati ruskog pisca i stoičkog konzervativca (čoveka tvrdih uverenja i principa, šta god ko o njima mislio), sa megabogatim tajkunom, pripadnikom komsomolske zlatne mladeži koja je od nadirućeg kapitalizma vrlo brzo, promućurno i nadasve beskrupulozno prigrabila ono jedino što joj se dopalo: novac. Ne, mnogo novca

 

Tako je 12. februara davne 1974. na frankfurtski aerodrom sleteo Aleksandar Solženjicin, doslovno izbačen iz Sovjetskog saveza (i državljanstvo mu je momentalno poništeno) kao kakva vreća krompira, bez da ga se išta pita. Eh, takva je bila sovjetska imperija: ako hoćeš da izađeš iz zemlje moraš da zatražiš dozvolu, ali teško da ćeš je dobiti, ali ako počneš opasno da smetaš, ona će te isto tako silom izbaciti – i još ćeš biti srećan jer si mogao proći mnogo gore, kao što mnogi i jesu. Nisu, naime, svi Solženjicin ili Hodorkovski pa da imaju tako luksuzan tretman: za milione anonimnih dostajao je metak u potiljak i anonimni ukop u zaleđenu zemlju negde u Bestragiji.

 

E sad: nema više ni Solženjicina ni Sovjetskog saveza, druga su vremena i običaji, a i stvarno je malo smešno, a zapravo i skrnavo, poistovećivati ruskog pisca i stoičkog konzervativca (čoveka tvrdih uverenja i principa, šta god ko o njima mislio), sa megabogatim tajkunom, pripadnikom komsomolske zlatne mladeži koja je od nadirućeg kapitalizma vrlo brzo, promućurno i nadasve beskrupulozno prigrabila ono jedino što joj se dopalo: novac. Ne, mnogo novca. Ne, upravo nezamislivo mnogo novca. Stečenog na način koji se nikako ne uklapa u onu weberovsku ’’protestantsku etiku i duh kapitalizma’’. Samo, nisu momci-ex komsomolci imali ni vremena ni volje za čitanje Webera, valjalo je brzo i efikasno nalapati se gasno-naftnih i ko zna još kakvih milijardi.

 

Dosta godina kasnije, jeljcinovsku piramidu moći odmeniće Putin, stari i tvrdi KGB kadar, a Hodorkovski će odnekud pomisliti da može raditi mimo, ako ne i protiv novog šerifa u gradu. Šerif je, gle, mislio drugačije. The rest is history. Hodorkovski je imao više nego dovoljno vremena da u zatvoru nadoknadi propuštenu lektiru; ko zna, možda se mašio i Webera.

 

Deo zapadne štampe sada gotovo da slavi Hodorkovskog kao nekog ’’novog Solženjicina’’, naravno u postsovjetskom, brutalno kapitalističkom ključu. Deo ’’istočne’’ štampe (uključujući i srpsku) na to se mršti. I zaista, vrlo je lako uočiti koliko su Solženjicin i drugi sovjetski disidenti na jednoj strani, a Hodorkovski, Berezovski etc. na drugoj, nešto kao bog i šeširdžija. Ali, biće da to što ih se u izvesnom smislu dovodi u neku bizarnu vezu ne govori samo o buđenju hladnoratovskih resantimana, nego govori nešto bitno o sadašnjem stanju stvari.

Šta je danas drugačije? Pa ništa, osim toga da se sve pomalo raspaducka, da kriza nagriza već i jezgro evropskog severa i zapada, dok se po njegovim južnim i istočnim rubovima već uveliko razmahala, a sa njom i svakovrsni spasioci. Fašistički i tome srodni pokreti ponegde su već – u ublaženoj varijanti – preuzeli vlast, drugde su blizu vlasti, ili pouzdano rastu i čekaju svoj čas

 

Šta je, naime, putinovska Rusija ako ne svojevrsno ’’povampirenje’’ sovjetske imperije, ali ne kroz ideologiju, nego u čisto praktično-tehničkom smislu, sa knutom državne sile i gomilom novca od eksploatacije resursa u prvom planu? Šta je onda Vladimir Vladimirovič Putin ako ne svojevrsni Brežnjev državnog kapitalizma? Dakako, takvom autoritarnom socijalističkom kapitalizmu (nemojte mi samo reći da to ne postoji i ne može postojati!) glavni neprijatelji nisu pisci, umetnici, novinari. To jest, i takvi su mu neprijatelji, ali sitni i imperatorskog prezira dostojni, za njih je rezervisan pedagoški tretman u vidu cenzure, ostajanja bez posla ili drugih formi šikane. U krajnjem slučaju, poneko trajno nerazrešeno i nerazrešivo ubistvo, od nepoznatog ili ’’neuračunljivog’’ počinioca.

 

Sa odviše svojeglavim tajkunima se radi drugačije: oni su otpadnici iz zajedničkog ’’bojševičkog’’ gnezda, pri tome im novac daje izvesnu moć – a moć se u tim krugovima uvek respektuje, bez obzira na poreklo i predznak – i ima ih se egzemplarno dovesti u red. Jer, na koncu je važno da se pokaže da je ’’ruka Kremlja’’ uvek najjača i najčvršća, a da se ’’izmi’’, ideologije i poretci mogu menjati kako im je volja. Kremlj je suština, ostalo je retorika.

 

Da li sve ovo nešto govori zapadu, i nama kao klatećem se donjem rubu tog sveta? Nije malo onih, ne baš nerelevantnih, koji proglašavaju odlazeću 2013. ’’godinom Putina’’. Nije li Vladimirovič nadigrao Zapad i u Siriji i u Ukrajini i još ponegde? I sada mu je, kada je demonstrirao efikasnu silu, lakše da se malo igra humanizma i renesanse i poboljšava svoj predolimpijski imidž ’’humanitarnim’’ puštanjem Hodorkovskog, ili onih dveju cura iz Pussy Riot, pravih duhovnih naslednica starih disidenata.

Naravoučenije za kraj? Nema. Možda samo to da ne zaboravimo na Nadeždu Pussy Riot Tolokonikovu, curu bez kremaljske moći i tajkunskih para: sve što ona ima jeste očajnička želja i potreba za slobodom i za životom. Ponekome je to dvoje jedno te isto

 

A stara, dobra Evropa zapravo je paralisana i pomalo zadivljena Putinom i putinizmom (na onaj način na koji je kakav ’’dobar dečak i mamin sin’’ fasciniran huliganom koji sve može i sve sme) mada ga baš i ne bi volela ’’kod kuće’’, onako kako je zapravo bila paralisana i sirovim, brahijalnim staljinizmom, hruščovizmom ili brežnjevizmom. To jest, dopola gadljiva, otpola strašljivo impresionirana… Ali tada je ipak bilo lakše, bio je tu prekookeanski Veliki brat u punoj snazi i svežini, a nije bilo ni ruskih petrodolarskih milijardi, te je na koncu sibirska imperija – osim za ponekog left bank intelektualnog snoba – kao model za život i za ugledanje imala zavodljivost prašnjave krpe.

 

Šta je danas drugačije? Pa ništa, osim toga da se sve pomalo raspaducka, da kriza nagriza već i jezgro evropskog severa i zapada, dok se po njegovim južnim i istočnim rubovima već uveliko razmahala, a sa njom i svakovrsni spasioci. Fašistički i tome srodni pokreti ponegde su već – u ublaženoj varijanti – preuzeli vlast, drugde su blizu vlasti, ili pouzdano rastu i čekaju svoj čas. Na Balkanu se to osobito dobro vidi, a i Kremlj je izgleda odlučio da kroz Balkan, recimo kroz Srbiju, pa i Bugarsku, pokaže šta sve zna i može.

 

Zato će Hodorkovski biti lepo potapšan po ramenima i brzo zaboravljen, jer nije Međeda ljutiti kad ide zima; uostalom, poneko će se setiti i da je onomad, kada je Solženjicin dobio Nobela, a Kremlj ga, dakako, nije pustio da odleti na dodelu, švedska ambasada u Moskvi odbila da bude domaćin uručenja nagrade ruskom piscu, jer Kraljevska vlada ipak nije htela da kvari odnose sa supersilom zbog tamo nekog piskarala…

 

Naravoučenije za kraj? Nema. Možda samo to da ne zaboravimo na Nadeždu Pussy Riot Tolokonikovu, curu bez kremaljske moći i tajkunskih para: sve što ona ima jeste očajnička želja i potreba za slobodom i za životom. Ponekome je to dvoje jedno te isto. Nije to mnogo, i nema to iza sebe nikakvih divizija, ali opet, to je jedino što vredi, mada se ne može osobito dobro utržiti na berzama kapitalizma, socijalizma ili bilo kojeg drugog kurentnog pseudonima za neprestane Igre Moći.