Ivan Zidarević
Hvala Bogu pa se završilo Svetsko prvenstvo u fudbalu! Domovina je ponosna jer je iz svojih uflekanih i poderanih fotelja, sa mnogobrojnim kilogramima viška, bodrila svoje muške miljenike nacije i zajedno sa njima patila u promašajima i urlikala u zabijenim golovima.
Po ovome bi se činilo da smo neka sportska, zdrava, a ne najdeblja nacija u Evropskoj uniji. Previše pijemo i pušimo, jedva se krećemo i sa onim nasleđenim PTSP-jem uništavamo i ovako korumpirano zdravstvo bez da se zamislimo šta ostavljamo ljudima iza sebe.
Upravo je ovu manifestaciju, onu najvažniju sporednu stvar na svetu, obeležilo nacionalno merenje ”čiji je veći”, neprestani seksizam i mizoginija uz obaveznu homofobiju. Ali sve navedeno nama je i ovako sastavni deo nas samih, naših ”vrednosti” i ”normi”, pa smo se u takvom izvitoperenom društvu osećali kao svoj na svome.
U kakofoniji nacionalističkog preterivanja i samodelegiranja nadmoći u odnosu na one koji su nam po svakim merilima isti, gledali smo i politički vrh koji je nakon uspešno izgrađenih kuća na Baniji, ukupno šest kuća u dve godine, po papreno visokim cenama avionima odleteo da bodri naše Vatrene. Uz objavljene retuširane fotografije, kičasto kockastog ansambla koji ističe pripadnost, bili smo prisiljeni da čitamo i ono šta pošten i odgovoran čovek ne izgovara.
Tako smo mogli da čujemo kako Domovina debelih, pardon fudbalskih genija, zaslužuje da se napokon izgradi nacionalni stadion koji bi bio reprezentativni primer naše sportske dominacije.
Upravo je ovo titar nacionalističke euforije, onog subjektivnog osećaja, koja drnda po strastima i oduševljenju eutanazirajući svaki razuman gest zarad dobrog raspoloženja. U našem slučaju, bogougodnoj Domovini, to je onaj filozofski neoplatonizam mitsko-religioznog mešanja u laički život sluđenih građana.
Dok se i dalje kitimo tuđim uspesima i milionskim transferima, nečime o čemu možemo samo da sanjamo kakav li je osećaj biti toliko bogat da se gubi tlo pod nogama, na društvene mreže se probila i vest o željama dece koja samo žele da imaju ”društvo, kuću i kupatilo”.
To su one civilizacijske dostupnosti koje mi, ovako bahati i neprestano ugroženi sopstvenim izobiljem, uzimamo zdravo za gotovo i koje nam odavno nisu dovoljne da bismo bili srećni ljudi.
U selu Svinjište u južnoj Srbiji, okolina Kuršumlije, živi porodica Rašković koju čine mama, tata i troje ko lutka lepe i skromne dece: Dušan koji bi voleo da postane fudbaler (13), Lutka koja bi volela da bude programerka (12) i Aleksandra buduća kuvarica (11).
Ovo troje dece sa suznim očima veličine kestena žive u trošnoj kući koja je građena oko Drugog svetskog rata kao primarno štala, ali se u nju smestila ova petočlana porodica.
Ono o čemu mi maštamo, da nam pretrčavaju srne, ali ne i vuci, njima je više nego normalno i prirodno. Kuća od blata u kojoj žive nema okolnog puta i deca do škole putuju preko dvadeset kilometara i to dobar deo pešice.
Mesto gde oni žive nalazi na tromeđi Kuršumlije, Medveđe i Podujeva ili u prevodu ”Bermudskom trouglu” bilo čijih prioriteta i nadležnosti. To je onaj toponim koji bismo opisali sa ”Bogu iza leđa”, gde nijedan telekomunikacijski operater nema interes da ostvaruje profit.
Da uz materijalnu bedu ide i ona ljudska, ali od strane drugih, opisao je i budući fudbaler Dušan (13) koji je kazao ono šta niti jedan roditelj ne želi da doživi da mu neko izrekne detetu. ”Baš me je povredilo kad je jedna drugarica rekla da neće da se druži sa nama zato što smo sirotinja!”
Gledajući svakodnevne vesti, nas koji se gušimo u ličnom otpadu konzumerističkog bahaćenja, retko čujemo za ovakve priče. One ne dobijaju medijski prostor jer su nam sinonim za mizeriju od koje ko od kuge bežimo i koju uspešno negiramo. Jer kao i nakon Drugog svetskog rata u sovjetskoj Rusiji, kada se radilo na propagandi negiranja, moto bi i danas mogao da nam bude da ”nema ubistava u raju”.
Iako je vest o troje dece koja bi samo želela da dobiju približnu šansu koju imaju i drugi došla iz (ne)prijateljske Srbije jednako je prisutna i u našoj Domovini u fudbalskoj ekstazi. Čak su i geografija, jezik i demografija slične. Da se ugasi ton ne bismo znali da li se radi o Baniji i Kordunu ili podnožju planine Radan odakle je porodica koja živi u onakvim uslovima. Razlike su u percepciji i snazi negacije da kod nas ovako nešto ne postoji.
Ne morate da budete nešto posebno emotivno određeni kako biste znali da razlučite šta bi bilo dobro, a šta zlo. Nije neophodno ni neko bibliografsko znanje da biste mogli da razumete da svet i društvo u kojem moramo da imamo suživot ima pogrešne postavke. Repetativno zapinjemo na sopstvenim greškama koje evidentiramo, ali bez entuzijazma i potencije ne činimo ništa da ih i promenimo.
Gde se denu ona snaga tokom i nakon Domovinskog rata? Šta se desilo sa idealima za koje su mnogi izgubili i živu glavu kako bi njihova deca imala šansu za koju su oni idealizovano išli u predvidivu smrt. Sve ovo otela je politika koju nam nameću oni koji ne bi smeli da budu u kontaktu sa bilo kojim ljudima, a ne da se bave uređenjem socijalne politike u zemlji moralno devastiranih.
Dok se pripremate za novogodišnje odluke i završne kupovine novih i sve skupljih poklona, koji su poput TikToka lažna zamena za sreću, zamislite se koliko vam je za sreću zapravo i potrebno. Sigurno biste se iznenadili da većinu toga već imate i da ste, ako ste zdravi, najsrećnija osoba na svetu.
Jer ono vaše ”nešto” za nekoga je njihovo sve.
UKOLIKO VAM SE TEKST DOPADA I VOLITE NEZAVISNO I KVALITETNO NOVINARSTVO, VI MOŽETE PODRŽATI AUTOGRAF PA I NAJMANJOM MOGUĆOM UPLATOM NA NAŠ RAČUN ILI PREKO PAYPAL-A. HVALA! ZA VIŠE INFORMACIJA I PRECIZNE UPUTE KLIKNITE OVDJE.
Još tekstova ovog autora:
- Javne ustanove trebaju da budu mesta premošćivanja razlika
- Po femicidu 2022. godine smo zauzeli krvavu bronzu u Evropi
- Jezik mržnje koji kosti nema ali kosti lomi gazi bubašvabe
- I dalje rešavamo nepromenjivo istorijsko nasleđe iz 41. i 91.
- Moralnu miliciju ne zanima što je i Isus imao dvojicu očeva
- Otrgnimo se od raširenog defetizma koji parazitira Balkanom
- Jalov posao onih koji žele propisivati kako govoriti i pisati
- Nove generacije ne razumeju sadržaj već tumače samo formu
- Svi smo jednaki, ali povlašteni su u svemu jednakiji od nas
- Lepa vest se teško probija kroz fabrikovani senzacionalizam