Zašto su visoke avangarde pop-kulture slijepe za holokaust

(Opaska uredništva: Donosimo osvrt episkopa pakračko–slavonskog Jovana Ćulibrka na oratorij Petera Mlakara i Dragana Živadinova, ”Odilo. Zatemnitev. Oratorij.”, Slovensko mladinsko gledališče – Kino Šiška, 20. aprila 2018.)

”I povrh svega оn uopšte i nije Nijemac, nego Slovenac!” – jedna je od arhetipskih rečenica iz Drugog svjetskog rata, pripisana ”Gestapo Mülleru”, zloglasnom šefu političke policije Trećeg Reicha – a ”on” iz te rečenice nije niko drugi nego jedan od najvećih krvnika u istoriji ljudskog roda, Odilo Globočnik.

Iako se Joseph Kranjc dobrano pomučio u prvom dijelu svoje biografije Globočnika[i], razmatrajući mogućnost da su Globočnikovi zaista bili slavenizirani Nijemci iz Trsta, a majčino porijeklo tražeći mu od srpskog Banata do Slavonije i njene njemačke etničke skupine, Dragan je Živadinov – jedan od tvoraca i nosilaca Neue Slowenische Kunsta, počevši još od 1984. – smatrao da nema razloga zašto ne vjerovati nekom tako upućenom kao što je šef Gestapoa i ne prepoznati Odila jasno kao Slovenca.

”Odilo Globočnik je senčna podoba (tamna slika) slovenske zgodovine”[ii], kaže izričito ”Opis” Živadinovljeve predstave koju je napisao s Peterom Mlakarom, a koja je imala recepciju – po tradiciji još od ”Krsta pod Triglavom”, 1986. – na beogradskom BITEF-u iste godine, kao i u Mariboru, i evo, skoro tri godine kasnije – nigde drugde. Očigledno, ”Odilo” je sam negde drugde i za njegovo čitanje trebaju neki posebni ključevi.

Za Odila, korijen tog zla za zapadni svijet jeste neraščišćeno nasljeđe nacizma – a za Sloveniju njeno učešće u nacističkom projektu, simbolizovano zaista najradikalnijim slučajem: ”Tim Slovencem koji je realizovao Operaciju Reinhardt i bio odgovoran za smrt miliona. Tim Slovencem koji je izumio logor smrti”

Za početak, dok će ”nakon nezavisnosti Slovenije 1991. godine Neue Slowenische Kunst biti posmatran kao jedna od sila koja je vodila k ”pobjedonosnom” rezultatu, pa je paradoksalno u jednom momentu (NSK) mogao biti viđen kao ”državni umjetnik” nove slovenačke nacionalne države”[iii], ”Odilo. Zatemnitev. Oratorij” sada traži alternativu slovenačkoj državi i statusu državnog umjetnika, ali ne u ”državi u vremenu” kao što je to učinio ostatak Neue Slowenische Kunsta[iv], nego tako što Živadinov ”naglo i neočekivano prekida svoje decenijske radikalne eksperimente s projektima u bestežinskom stanju i enkapsuliranjem umjetničkih opusa svojih preminulih glumaca u satelite koji bi bili lansirani u svemir, i grubo se prizemljuje”, kako kaže uvod u ”Odila” za BITEF[v].

Šta za Živadinova znači prizemljiti se? Kako (elektronska, ali i tiskana) afiša za ”Odila” sama kaže, to znači ”snažno i nepogrešivo saznanje da se svijet suočava s jednom jedinom istinskom temom danas: usponom nacizma[vi]”; znači da smo ”u nesigurnom vremenu uoči potencijalnog izbijanja novog svjetskog sukoba. Geostrateški i geopolitički interesi, novi uspon šovinizama i rasizama, vijesti su strahovito slične onima s kojima su se naši preci suočavali prije i za vrijeme Drugog svjetskog rata[vii].”

Za Odila, korijen tog zla za zapadni svijet jeste neraščišćeno nasljeđe nacizma – a za Sloveniju njeno učešće u nacističkom projektu, simbolizovano zaista najradikalnijim slučajem: ”Tim Slovencem koji je realizovao Operaciju Reinhardt i bio odgovoran za smrt miliona. Tim Slovencem koji je izumio logor smrti[viii].”

Štaviše, u detaljnoj studiji o ulozi Globočnika u razvoju i implementaciji ”Konačnog rješenja”, Peter Black pokazuje kako je Himmleru ”Globus” – kako je Reichfürer SS-a nazvao Odila da se ne bi patio s njegovim slovenskim prezimenom, a Globočnik je zauzvrat (kao?) za inat uporno stavljao kvačicu na ”č” u svome prezimenu – bio potreban kao ”idealan egzekutor Himmlerove ideološke volje na Istoku, i ogledni primjer ”plemenitog postignuća” kojeg je SS trebalo da predstavlja[ix].”

”Čovjek u kome su bili kombinovani ideološki fanatizam, neumorna energija i domišljatost da pronađe ili izmisli način i sredstva da postigne radikalne ciljeve usprkos birokratskim preprekama[x]”, Globočnik je – kako Black pokazuje – bio ne samo onaj koji je kao komandant SS-a i policije za Generalni guvernman u okupiranoj Poljskoj, kasnije komesar za uspostavljanje SS-a i policijskih baza u novim istočnim područjima, nastojao da se ”jevrejsko pitanje” u njemu povjerenim područjima radikalno riješi, gurajući time Hitlera i njemačko vođstvo prema odluci o ”Endlösungu”[xi], nego je bio i njegov arhitekta, ustrojivši Belzec kao prvi logor smrti operativan već u martu 1942. godine, kome su se kasnije priključila još dva čista logora smrti, Sobibor i Treblinka II, a koja su s Belzecom činili logore Operacije Reinhardt, u kojima je do 19. oktobra 1943. godine pobijeno između 1,5 i 2 miliona, većinom poljskih, Jevreja.

O izvršenoj operaciji je ”Globus” obavijestio Himmlera 4. novembra 1943. godine s naročito podrobnim ekonomskim izvještajem, tj. s popisom opljačkanih dobara 5. januara 1944., na šta mu je ovaj uzvratio: ”Zahvaljujem Vam i pripisujem Vam zasluge za izvrsno i jedinstveno djelo, koje ste u okviru Operacije Reinhardt izvršili za cjelokupan njemački narod.”

”Čovjek u kome su bili kombinovani ideološki fanatizam, neumorna energija i domišljatost da pronađe ili izmisli način i sredstva da postigne radikalne ciljeve usprkos birokratskim preprekama”

”Odilo” je, po riječima samih autora, obred ubijanja Globočnikovog imena i sprečavanje vaskrsenja njegovih djela i u tome se ne čini da predstava izdaje retro-princip na kome je zasnovan Neue Slowenische Kunst, a koji je i ”platforma nacionalne autentičnosti” i koji ”gradi na reinterpretaciji, re-kreaciji istorijskih modela (…) On se manifestuje kroz povijest umjetnosti i povijesno je uslovljen (…) njegova je podsvjesna baza inherentna u vremenu[xii].”

No kada se za ”Odila” u afiši kaže da projekat ”hoće jednom zauvijek da se obračuna kako s Odilom Globočnikom tako i s nacizmom i fašizmom te onemogućiti njihov povratak i ponovni uspon[xiii]”, jasno je da stav retro-principa da ”povijesne činjenice gube svoj posebni imanentni karakter i svoju ulogu u kontekstu (svog) vremena[xiv]” – u ”Odilu” nije validan.

Štaviše, u brisanju imena ”Odilo” se kreće najrealističnijim mogućim putem, biblijskim: dok Adam kada imenuje životinje ”bez dara duha svetoga ne bi mogao naći imena njima svima; jer je u samoj biti on prorok i njegova mudrost je proročka vrlina[xv]”, dotle je jevrejski izraz יִמַּח שְׁמוֹ וְזִכְרוֹ – ”neka je ime njegovo i sjećanje na njega izbrisano!” najstrašnija kletva biblijskoga jezika, sama suprotnost svetoduhovskog čina Adamovog imenovanja tvari i bića.

Kako se onda desilo te je ”Odilo”, vrhunski uradak proistekao iz kultne pojave kao što je Neue Slowenische Kunst koju prati, opisuje i analizira elitno i posvećeno ”bratstvo” intelektualaca – navedene reference u ovom tekstu kap su u receptivnom moru – ostao skoro bez ozbiljnije recepcije?

Prvo, zato što su visoke avangarde pop-kulture slijepe za holokaust: jeste Grail Marcus u znamenitoj analizi uticaja dade i situacionizma na punk Lipstick Traces[xvi] prepoznao u pjesmi Sex Pistolsa Belsen Was a Gas sumanuto izvedenoj u dvorani Winterland u San Franciscu 14. januara 1978. apokaliptični kraj jednog benda, ali i jedne čitave epohe:

”Tu nije postojalo ništa drugo osim objektivne, istorijske ikonografije, zajedničke tvorevine bilo koje gomile okupljene bilo gde na Zapadu, gde je nacistički dekor, spektakl nacističke stvarnosti, još uvek služio da umanji sadašnja istrebljivanja, kao i da prikrije prošla, gde je ta ikonografija funkcionisala ne kao historija, već kao njena najgrandioznija anomalija (…)[xvii]”, ali je ostao usamljen.

Kako se onda desilo te je ”Odilo”, vrhunski uradak proistekao iz kultne pojave kao što je Neue Slowenische Kunst koju prati, opisuje i analizira elitno i posvećeno ”bratstvo” intelektualaca – navedene reference u ovom tekstu kap su u receptivnom moru – ostao skoro bez ozbiljnije recepcije?

Kada je, npr., Marisa Fox-Bevilacqua dvadeset i šest godina kasnije pokušala da razloži jednako značajan uticaj holokausta na Joy Division, za uticaj istoga na Sex Pistolse je bila u stanju samo uzgred napisati da je grupa ”isporučivala sirove, opscene pjesme kao što je Belsen Was a Gas čistoga šoka radi[xviii].”

Ono što Fox-Bevilacqua u stvari nalazi fascinantnim jeste činjenica da je jedan tako diskutabilan pisac kao što je Ka-Tzetnik[xix], o kome se u Izraelu i u obrazovanju o holokaustu uopšte vode ozbiljne polemike – pa ga je istoričar Omer Bartov olako nazvao ”autorom koji je ostao relativno nepoznat van Izraela, unatoč prevodima njegovih knjiga na brojne jezike[xx]” – ostvario krucijalan uticaj u kulturi XX. vijeka, kao što to vidimo u slučaju Joy Divisiona.

Ovde, dakle, nalazimo drugi razlog zbog kojeg ”Odilo” ima otežanu recepciju: kultura sjećanja na holokaust i obrazovanje o holokaustu u Izraelu – a onda i planetarno – slijepa je – vice versa – za visoke avangarde pop-kulture.

Naime, osamdesetih i devedesetih godina XX. stoljeća, kada je uobličavano današnje obrazovanje o holokaustu, prevashodno na Međunarodnoj školi za obrazovanje o holokaustu u Yad Vashemu, ono se okrenulo skoro isključivo mainstream autorima poput Spielberga u filmu, te Prima Levija ili, pak, Eliea Wiesela u književnosti, odrekavši se skoro bez ostatka Ka-Tzetnika i sličnih radikalnih iskaza, tako da čak i remek-djela kakva su Spiegelmanov ”Maus” ili radovi Judy Chicago egzistiraju uglavnom na marginama ovog već planetarnog procesa.

Rezultati ovog samoograničenja su, naravno, jednako radikalni i jednako poražavajući: kada je, npr., 2005. godine, Claire Berlinski za konzervativni jerusalimski časopis Azure u podugom članku pokušala da analizira njemačku grupu Rammstein[xxi], uspjela je da se nijednom riječju ne referiše ni na Laibach, ni na Neue Slowenische Kunst, kao ni na metod ”super-identifikacije” što je moguće samo nekom kome je svijet visoke avangarde pop-kulture potpuno nepoznat.

Tako gledano, iako remek-djelo, ”Odilo. Zatemnitev. Oratorij” se nije mogao nadati mnogo drugačijoj recepciji. No proročka vizija koja Živadinova ne napušta još od Gledališča sester Scipion Nasice, još se možda i radikalnije pojavila u ”Odilu” čineći time vrijeme koje dolazi i ono što će se zbivati sa ”Odilom” i sa svijetom oko nas samo fascinantnijim.

_______________________________

 

[i] Joseph Kranjc, To Walk with the Devil, Toronto: University of Toronto Press, 2013. Vidjeti i Johannes Sachslehner, Zwei Millionen ham’ma erledigt. Odilo Globocnik. Hitlers Manager des Todes; Wien: Styria Premium, 2014.

[ii] https://mladinsko.com/sl/program/30/odilo-zatemnitev-oratorij/, pristupljeno 22.01.2021.

[iii] Eda Čufer, ”The State and its Double”, u: Alexei Monroe (ur.), State of Emergence, Leipzig & London: Poison Cabinet Press, 2011., str. 71.

[iv] Temeljni iskaz u ovom pogledu je onaj Ede Čufer & Irwina, ”NSK State in Time”, u: Zdenka Badovinec et al (ur.), NSK From Kapital to Capital; Ljubljana-Cambridge-London: Moderna galerija – The MIT Press, 2015., str. 501.

[v] http://52.bitef.rs/en/52bitef18/program/Odilo-Obscuration-Oratorio, pristupljeno 22.01.2021.

[vi] http://52.bitef.rs/en/52bitef18/program/Odilo-Obscuration-Oratorio, op. cit., pristupljeno 23.01.2021.

[vii] Ibid.

[viii] https://mladinsko.com/sl/program/30/odilo-zatemnitev-oratorij/, op. cit., pristupljeno 24.01.2021.

[ix] Peter Black, ”Odilo Globocnik, Nazi Eastern Policy, and the Implementation of the Final Solution”, u: Wolfgang Neugebauer (ur.), Forschungen zum Nationalsozialismus und dessen Nachwirkungen in Österreich; Wien: Dokumentationsarchiv des österreichischen Widerstandes, 2012, str. 97. Ova studija čini osnov materijala za afišu ”Odila”.

[x] Ibid.

[xi] Bogdan Musial u tom pogledu ukazuje osobito na Globočnikovo pismo Himmleru od 1. oktobra 1941. ”The Origins of ”Operation Reinhard”: The Decision-Making Process for the Mass Murder of the Jews in the Generalgouvernement” u: ”Yad Vashem Studies” 28/2000, str. 113-153.

[xii] ”Retro Principle: The Principle of Manipulation with the Memory of the Visible. Emphasized Eclecticism – the Platform for National Authenticity”, u: Zdenka Badovinac et al (ur.), NSK From Kapital to Capital; op. cit., str. 469.

[xiii] https://mladinsko.com/sl/program/30/odilo-zatemnitev-oratorij/, pristupljeno 25.01.2021.

[xiv] ”Retro Principle: The Principle of Manipulation with the Memory of the Visible. Emphasized Eclecticism – the Platform for National Authenticity”, op. cit.

[xv] Louis Ginzberg, The Legends of the Jews I, Philadelphia: The Jewish Publication Society of America, 1909., str. 62. U petom tomu istog izdanja Ginzberg objašnjava kako mnogi jevrejski i patrološki izvori govore o Adamu kao proroku, zaključno sa ”Zoharom”: ”Svaki od četrdeset i osam proroka primio je po kaplju rajske vode, a Adam je primio koliko svi oni skupa.” Legends of the Jews V, The Jewish Publication Society of America, 1942., str. 83.

[xvi] Grail Marcus, Lipstick Traces, Cambridge: Harvard University Press, 1989.

[xvii] Grejl Markus, ”Tragovi karmina”, Čačak: Gradac, 2013., str. 113.

[xviii] Marisa Fox-Bevilacqua, ”An Unlikely Tribute: How Cult UK Band Joy Division Found Inspiration in Auschwitz”, ”Ha’aretz”, 15.01.2015. https://www.haaretz.com/jewish/.premium-how-joy-division-found-inspiration-in-auschwitz-1.5360552, pristupljeno 27.01.2021.

[xix] Yehiel De-Nur, rođen kao Yehiel Feiner.

[xx] Omer Bartov, ”Kitsch and Sadism in Ka-Tzetnik’s Other Planet: Israeli Youth Imagine the Holocaust”, u: ”Jewish Social Studies”, New Series, Vol. 3, No. 2 (Winter, 1997.), str. 42.

[xxi] Claire Berlinski, ”Rammstein’s Rage”, u: ”Azure”, No. 20 (Spring 2005.), str. 63-96.

 

UKOLIKO VAM SE TEKST DOPADA I VOLITE NEZAVISNO I KVALITETNO NOVINARSTVO, VI MOŽETE PODRŽATI AUTOGRAF PA I NAJMANJOM MOGUĆOM UPLATOM NA NAŠ RAČUN, POZIVOM NA BROJ 060 800 333 ILI SLANJEM SMS PORUKE NA 647647 UZ KLJUČNU RIJEČ DEMOS. HVALA! ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDJE.