Ima pisaca koji odaberu svoju sudbinu i, ne misleći na nju, žive i stvaraju do poslednjeg daha. Ne mareći za društvena priznanja i odličja, sudove kulturne čaršije i akademije (najčešće između tog dvoga nema razlike).
Stanislav Vinaver (1891.-1955.), jedan od najznačajnijih autora srpske moderne (uz Rastka Petrovića i Miloša Crnjanskog), poliglota, sveznadar, neobuzdani stvaralac na desetak razboja istovremeno, čekao je posle smrti 67 godina da dobije sabrana dela. I dobio je, ali delimično: samo prvo kolo od devet zamašnih tomova u jesen 2012. A za drugo kolo (završnih 9 tomova) videćemo, jer je na čelo izdavačke kuće ”Službeni glasnik” došao jedan ”mlogo” ljut čovek, patriota po zadatku i zanimanju (pisao sam o njemu pre nedelju dana, R. Lj). Ne znam da li mu smeta Vinaver, po njegovom ukusu je možda bio previše mondijalista (u Vinaverovo vreme ova ideološka psovka nije postojala), a pouzdano se zna da je iz kuće najurio urednika ovog kapitalnog poduhvata, prof. dr. Gojka Tešiča, i ko zna šta će biti sa nesrećnim S. V.
Kad se pojavila prva polovina kritičkog izdanja Sabranih dela S. V., taj kapitalni poduhvat sam označio ne samo kao podvig sezone 2012 (na sajmu knjiga to priznanje je odmah usledilo), već kao podvig decenije. Pratio sam izbliza kako je pomenuti Tešić tridesetak godina obigravao nekad ugledne izdavačke kuće (nestale, u međuvremenu) nudeći ovaj projekat. Nailazio je na zbunjenost i odbojnost. Svi su imali pametnija posla. U to vreme uticajni pisci četrdesetogodišnjaci su već dobijali sabrana dela, a u poslednjih dvadesetak godina nekoliko akademika (SANU, da Ti milu nanu, glasio je otrovan aforizam) dobilo je i 4-5 puta svoja sabrana dela. Nek košta, koliko košta.
Stvaralac neobuzdanog duha, još u ranoj mladosti načinio je ”Pantologiju novije srpske pelengirike” kao satirički i parodijski odgovor na čuvenu antologiju vrhunskog žreca beogradskoga književnog ukusa Bogdana Popovića, koji je sve do početka druge svetske vojne bio vrhunska kulturna ikona. Svi pesnici obuhvaćeni ovom antologijom isparodirani su na neverovatno duhovit način, a to se ne prašta kad se već kročilo u srpski Panteon
Čime je to uvek veseli i nasmejani Vinaver (u kulturi u kojoj je već namrgođen stav znak misaonosti) navukao zlu sreću? Nije se bavio politikom kao neki drugi klasici (njima je mnogo šta oprošteno), nije bio zvanični merilac književnog ukusa, celog života je bio marginalac po društvenom statusu, učestvovao je u oba rata na pravoj strani (u drugom zarobljenik u nemačkom logoru) i o tome objavio jedinstvena svedočanstva.
Stvaralac neobuzdanog duha, još u ranoj mladosti načinio je ”Pantologiju novije srpske pelengirike” kao satirički i parodijski odgovor na čuvenu antologiju vrhunskog žreca beogradskoga književnog ukusa Bogdana Popovića, koji je sve do početka druge svetske vojne bio vrhunska kulturna ikona. Svi pesnici obuhvaćeni ovom antologijom isparodirani su na neverovatno duhovit način, a to se ne prašta kad se već kročilo u srpski Panteon.
No Vinaver nije stao: u sledećim decenijama objavio je i dve nove Pantologije, i kao krunu svega, Alajbegovu slamu, obuhvativši sve živo i duhovno mrtvo u srpskoj kulturi. U ovim travestijama i parodijama Vinaver je pokazao najpre izvrsno poznavanje poetike parodiranih autora, neodoljivu duhovitost i prezir prema mrtvačkoj učenosti i celomudrenosti korifeja novije kulture i univerzitetske književne nauke.
Ne zaobilazeći prijatelje i dojučerašnju sabraću, ovde su se našli i svi važniji autori dva zvanično priznata rukavca međuratne srpske književnosti, nadrealizma i zenitizma, kao i kasnije priključenih trudbenika levičarski obojenog realizma. Vrativši se iz zarobljeništva, Vinaver je jedva sačuvao rusu glavu. Na vlasti su bili svi oni iz njegovih pantologija! I u godinama kad je svaka književna šuša našla dobro uhljebije, Vinaver je jedva dobio posao kao prevodilac u Tanjugu, argatnički osmočasovni tempo. Nikad se nikome nije požalio, pisao je gde je mogao (ponajviše u sirotinjskom nedeljniku “Republika”, koja je služila režimu kao dokaz okrenut Zapadu, da u zemlji ima demokratskog pluralizma).
Neodoljivo mi se nameće poređenje sa velikim samotnikom Tinom Ujevićem. Tin i Vinaver su živeli u podudarnim godinama, umrli jedan za drugim, obojicu je tukao čaršijski, malograđanski šapat da su svoj dar razbucali u sitne tantijeme po bircuzima i kafanama. Ali kad je zagrebačko “Znanje” sredinom šezdesetih objavilo sabrana dela Tina Ujevića (podvig priređivača Drage Ivaniševića) u 16 zamašnih tomova, “književni bogovi” su pali na teme
Iako je do rata objavio desetak neverovatnih knjiga pesama, eseja, u zvaničnom književnom životu, na književnim plenumima i kongresima imao je status neodraslog deteta (enfant terrible), čaršijskog šaljivdžije i neobaveznog dokonjaka. Na vanrednom plenumu Saveza književnika Jugoslavije (novembar 1954.), nepunu godinu pred smrt, Vinaver je iskočio iz publike i otvorio duhovitu polemiku sa mnogima (od Krleže do beogradskih nadrealista, ovoga puta na vlasti). Ništa ad hominem, ali sa stavom da se uklone nasleđene građanske paradigme i stereotipi. Tad su se mnogi prisutni pitali, što dovoljno govori o njima: ko je ovaj samozvanac?
Da bi se danas videlo kakav je zvaničan stav bio prema SV, dovoljno je pogledati Opću enciklopediju Leksikogarfskog zavoda iz 1969, u kojoj je on predstavljen beleščicom od šest-sedam redaka kao novinar, feljtonista i još ponešto, bez ikakve napomene šta je on značio makar između dva rata. Ovde ne treba kriviti Krležu, jer je za ovo bio odgovoran deo redakcije iz Beograda. Gde do danas nije načinjena srpska enciklopedija (bilo je nekoliko zaletanja, niti se zna ko bi je izdavao, a ko bi bogami na njoj radio).
Da bi se shvatilo kako SV nije mačji kašalj u kulturi, valja danas zaviriti u čuvenu knjigu “Književna politika” (1952) Marka Ristića, pape i vrhunskog žreca srpskog nadrealizma, a posle rata prvog ambasadora u Francuskoj. Jedan od najobrazovanijih pisaca u srpskoj kulturi, sa neutaživom potrebom da zavodi red i presuđuje bez pogovora, Ristić je u čuvenom Indeksu pisaca pomenutih u ovoj knjizi, gde su mnogi dobili sudove od kojih su se užarile uši, preskočio Vinavera, bez dodatog komentara, jer je ipak slutio njegovu veličinu.
Neodoljivo mi se nameće poređenje sa velikim samotnikom Tinom Ujevićem. Tin i Vinaver su živeli u podudarnim godinama, umrli jedan za drugim, obojicu je tukao čaršijski, malograđanski šapat da su svoj dar razbucali u sitne tantijeme po bircuzima i kafanama. Ali kad je zagrebačko “Znanje” sredinom šezdesetih objavilo sabrana dela Tina Ujevića (podvig priređivača Drage Ivaniševića) u 16 zamašnih tomova, “književni bogovi” su pali na teme. Ukazao se golem opus, raštrkan po časopisima, zbornicima, provincijskim listovima, od kojih danas nema traga.
Nema bojazni da će sada neko jurnuti da doktorira na delu ovog pisca. Taj bi baja morao da zna pet-šest jezika da bi mogao da obuhvati reference ovog sveznadara, da prouči Bergsonovu psihologiju i filosofiju (ko je pa sad taj u vreme vladavine Lakana i Žižeka), i da savlada muzičku istoriju od Bacha do Schoenberga, koju je Vinaver započeo da upoznaje pohađajući pijanističke časove u Parizu kod čuvene Vande Landowske
Za razliku od Tina, Vinaver je čekao više od pola stoleća, i – daj Bože da se saklopi ovo izdanje. Istina, neke od objavljenih knjiga su već bile objavljene u znatno suženom obimu, neke su nove, jer su tekstovi tematski poređani. Svaki od prvih devet tomova ima uvodnu studiju i kritički aparat, onako kako dolikuje kritičkom izdanju.
Veći deo od ovih tri hiljade stranica bio je nedostupan, i sada bi se očekivalo da se nosioci univerzitetske nastave i akademija oglase. Ali, više od godine dana je prošlo, a odande pristiže muk. Tamo malo ko čita, ljudi valjda ispisuju svoja sabrana dela, ko će se sada baviti nesrećnim Vinaverom.
Kad bi postojala ozbiljna, kritička nauka o književnosti na Bgd Univerzitetu, i šire, sad bi morala da se iznova označi tipologija vrhunskih pisaca, književnih pravaca, pa i onih ličnosti koje su izbegle zamkama svrstavanja (Vinaver nekada, Radomir Konstantinović, Danilo Kiš, Aleksandar Tišma, Filip David, Mirko Kovač, Laslo Vegel od novijih, da tu stanem). No ko bi se time još bavio kad nas čekaju veliki nacionalni poslovi i trka ka upražnjenim mestima u SANU!
Od ovih devet tomova Vinaverovog dela, posebnu pažnju zaslužuju, zamašna studija “Zanosi i prkosi Laze Kostića” (nedovršena, ali ipak jedinstvena), “Videlo sveta” (eseji o francuskoj književnosti i kulturi) te “Beogradsko ogledalo” (neverovatna hronika beogradske i srpske kulture, bez premca do danas).
Van sabranih dela ostaće jedinstven prevod-prepev Rablaisovog “Gargantue i Pantagruela”, Sternovog “Tristrama Šendija”, Hašekovih “Doživljaja dobrog vojnika Švejka”, Šeherezadine “1001 noći”, pored stotinak drugih dragocenih prevoda.
Nema bojazni da će sada neko jurnuti da doktorira na delu ovog pisca. Taj bi baja morao da zna pet-šest jezika da bi mogao da obuhvati reference ovog sveznadara, da prouči Bergsonovu psihologiju i filosofiju (ko je pa sad taj u vreme vladavine Lakana i Žižeka), i da savlada muzičku istoriju od Bacha do Schoenberga, koju je Vinaver započeo da upoznaje pohađajući pijanističke časove u Parizu kod čuvene Vande Landowske. Bolje je onda ne dirati ništa i napisati peti ili šesti doktorat o Andriću i Crnjanskom, kojima, evo, najzad, hteo neko ili ne da prizna, staje uz bok ovaj zalutali pustahija i nesmajnik.
Još tekstova ovog autora:
- Kao hodač po žici u cirkusu
- Potemkinova unučad
- Fest, bez padanja u nesvest
- Opelo multikulturalnosti
- Vek Milene Dravić
- Eros i muka čitanja
- Corax nesalomivi
- Sto godina izdaje
- Decenije nesanice
- Wagner u CineplexX-u
Tuzno je sto gospodin Vlajcic pise o nepravdi prema Vinaveru u trenutku kad Srdjanu Tesinu, uglednom piscu prevodjenom na mnoge jezike, nude radno mesto domara u Kulturnom centru Kikinde, ciji je direktor bio do dolaska napredne vlasti. Ali da, jasno je, beogradsku elitu iz kruga dvojke ne zanima sta se desava u tamo nekoj Kikindi, daj boze i da znaju gde je to, zasto bi i znali, kad po njihovom misljenju izvan kruga dvojke nista vredno i ne postoji. I onda se cudimo sto smo tu gde jesmo.