Zoran Đinđić: I filozof i političar (5)

Neophodno je strpljenje i naporan rad.

Zoran Đinđić, 2000.

* * *

Za Zorana Đinđića politika je predstavljala, pre svega “svet života” (Husserl). Taj “svet života” imao je u Srbiji devedesetih godina prošloga veka dve strane: na jednoj – rigidni komunistički režim koji se žilavo održavao još jedino tu, a na drugoj – jalova i neefikasna opozicija tom režimu.

Đinđić nikada nije personalizovao ni jednu ni drugu stranu; “Uopšte me ne interesuju lične osobine prošlih, trenutnih i budućih lidera… Radi se o političkom pristupu”.

A u tom je pristupu uvažavao sledeće činjenice:

Kao prvo, razliku između komunizma u zemljama u kojima je “uvezen” i onih u kojima je, kao u Jugoslaviji, pobedio “iznutra”.

U nameri da sačuva socijalističku Jugoslaviju (to jest, državnosvojinski odnos, jednopartijski sistem, ideološki monopol), Milošević je upotrebio Srbe van Srbije, načinivši grešku bez popravke

U prvima je demokratizam bio identičan sa oslobođenjem od spoljne prinude: “mi” i “agresori”. U Jugoslaviji, odnosno u Srbiji, nedostatak spoljne prinude kompenzovan je prelaskom sa ravni društvenog na ravan nacionalnog, na kojoj se uspostavlja mehanizam “naši” – “njihovi”.

Zatim, da se komunistički režim u Srbiji, iako autoritaran, ne drži samo na sili već na manipulaciji problemima koje stanovništvo smatra realnim i čije rešenje očekuje.

Naime, Slobodan Milošević se pojavio kao onaj koji Srbiji iz “tri dela” – kakvom ju je učinio Ustav 1974 – “vraća državnost”.

Postavljajući se kao “spasilac države” (Srbija će biti država ili je neće biti!), on je istovremeno “promovisao model vaninstitucionalne, tj. lične nekontrolisane vlasti.

Uz državnost išla je i diktatura. Zoran Đinđić je u to vreme bio jedan od retkih autora u Srbiji koji je upozoravao na moguće posledice neograničenih ovlašćenja koja se daju jednom pojedincu da reši pitanje Kosova.

Video ih je u opasnosti da se teritorijalno pitanje stavi iznad osnovnih prava Albanaca, ali i u opasnosti da se ta ovlašćenja protegnu na sve manjine: etničke, verske, političke.

Kampanja o Slobodanu Miloševiću kao “spasiocu države” nastavila se kampanjom o njemu kao “plebiscitarnom vođi svih Srba”.

U nameri da sačuva socijalističku Jugoslaviju (to jest, državnosvojinski odnos, jednopartijski sistem, ideološki monopol), Milošević je upotrebio Srbe van Srbije, načinivši grešku bez popravke.

Sa ove kampanje prešlo se na kampanju o ekonomiji. Zategnut je luk između dve demagoške parole: “Niko ne sme da vas bije” i “Niko ne sme da vas otpusti”.

Zorana Đinđića nisu, opet, zanimale lične karakteristike Slobodana Miloševića (u istoj konstelaciji javio bi se neko sa drugim ličnim imenom i prezimenom), već njegovi socijalni oslonci i način njegovog delovanja. Odnosno, samo srpsko društvo

Može se, naravno, objasniti da su ljudi dali podršku režimu koji je ponudio svoju verziju problema koji su se i njih ticali i obećao njihova efikasna rešenja.

Teže je, međutim, objasniti zašto su ostali uz Slobodana Miloševića i kada je isanjan san “da ćemo prekim putem i bez mnogo formalnosti stići do svoje države, da ćemo na oruk rešiti nacionalno pitanje i bez korenitih reformi prebroditi ekonomsku krizu”.

U traženju odgovora na ovo pitanje, Zorana Đinđića nisu, opet, zanimale lične karakteristike Slobodana Miloševića (u istoj konstelaciji javio bi se neko sa drugim ličnim imenom i prezimenom), već njegovi socijalni oslonci i način njegovog delovanja. Odnosno, samo srpsko društvo.

(Nastavlja se).

(Prenosimo iz beogradskog tjednika Novi magazin).

Još tekstova ovog autora:

• Zoran Đinđić: I filozof i političar (7)
• Zoran Đinđić: I filozof i političar (6)
• Zoran Đinđić: I filozof i političar (4)
• Zoran Đinđić: I filozof i političar (3)
• Zoran Đinđić: I filozof i političar (2)
• Zoran Đinđić: I filozof i političar (1)

» Svi tekstovi ovog autora