Zoran Đinđić: I filozof i političar (6)

Neophodno je strpljenje i naporan rad.

Zoran Đinđić, 2000.

* * *

U analizi modela mobilisanja društvenih slojeva u Srbiji za vreme Slobodana Miloševića, Zoran Đinđić je nalazio “frapantnu sličnost sa elementarnim modelom komunizma”. U oba slučaja, radi se, po njemu, o ruralnoj restauraciji (Marks bi, kaže Đinđić, rekao, “ruralnoj kontrarevoluciji”) u kojoj je komunizam poslužio samo kao forma za “promenu elita, tj. za veliku seobu provincije u grad”.

Veliki broj sledbenika komunističke ideologije mogao bi, kao što će se i dogoditi, verno i odano služiti i nekoj drugoj ideologiji koja bi pomenutu promenu omogućavala. Biće, ipak, po Đinđiću, potrebna jedna opšta teorija koja bi objasnila uzroke “da se u formi demokratije restaurira jedan arhaični poredak”.

Pri tom će biti važno objasniti karakter aparata koji je nastao promenom elita.

On ne predstavlja državni servis, koji je specijalizovan i osposobljen da rešava probleme. Njegova je funkcija da blokira i unutrašnje i spoljašnje komunikacije, redukuje kompleksnost društva i spreči promene autoritarnog sistema: zato je represivan.

Pod parolom – “Samo da komunisti odu, posle ćemo videti”, stvoren je dvocifren broj političkih partija sa gotovo istovetnim programom: tržišna privreda, višepartijski sistem, parlamentarna demokratija, ljudska prava

U tome je Zoran Đinđić video suštinu pojave Slobodana Miloševića i ujedno shvatio da ona ima istoriju. Na “ruralni instinkt”, na društveni model koji je uvek bio isti samo se drugačije zvao, Đinđić će se tek vraćati kao na jednu od konstanti novije srpske istorije.

Kako je Zoran Đinđić video, uslovno rečeno, drugu “stranu života” u Srbiji devedesetih godina prošloga veka?

Raspad represivnog jedinstva odvijao se, po Đinđiću, pod sloganom pluralizma. U stvarnosti, umesto monističkog represivnog jedinstva, došlo je do represivnog pluralizma: strukturna svojstva ostala su nepromenjena.

Pod parolom – “Samo da komunisti odu, posle ćemo videti”, stvoren je dvocifren broj političkih partija sa gotovo istovetnim programom: tržišna privreda, višepartijski sistem, parlamentarna demokratija, ljudska prava.

Budući da je i vladajuća partija, koja je nacionalno jedinstvo stavila iznad demokratije, u svoju propagandu ipak unosila neke pojmove demokratije, između nje i opozicije iščezla je razlika. Umesto da se bori za kontrolisanu moć preko višestranačkog parlamenta, opozicija se borila za učešće u moći.

Zato je prema efikasnoj vladajućoj partiji ostala neefikasna: stranke su sredstvo a ne cilj demokratije.

Izostalo je stvaranje političkih sredstava, koja bi svojim karakterom i svojom strukturom anticipirala cilj.

To mogu biti samo demokratska sredstva, a ne suprotstavljanje jedne harizme drugoj, jednog mita drugom. Iracionalnošću i predrasudama ne može se srušiti poredak koji na njima počiva.

Činjenica da jedno društvo prestaje da bude monističko ne znači da ono postaje pluralističko društvo. “Još smo veoma daleko od stvarnog pluralizma”.

Radi se o dva temeljno različita načina stvaranja zajedničkog identiteta. Monističko društvo to čini nametanjem jedinstva oko jednog “magnetnog polja” – nacije ili klase.

Veliki broj sledbenika komunističke ideologije mogao bi, kao što će se i dogoditi, verno i odano služiti i nekoj drugoj ideologiji koja bi pomenutu promenu omogućavala. Biće, ipak, po Đinđiću, potrebna jedna opšta teorija koja bi objasnila uzroke “da se u formi demokratije restaurira jedan arhaični poredak”

Pluralističko društvo polazi od svoje unutrašnje kompleksnosti i tražeći mehanizme da se ona izrazi – uspostavlja zajednički identitet.

Pluralizam podrazumeva ono što monizam po definiciji isključuje: konkurenciju različitih viđenja prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.

Ako je prošlost oficijelno interpretirana kao jedinstvena, stvarnost poistovećena sa slikom koju je o njoj stvorila ideologija, a budućnost percipirana kao “zacrtani” put koji treba slediti – “onda je priča o pluralizmu samo fasada iza koje se umnožava raspad društvenih formi”.

Stvarni pluralizam takođe podrazumeva da se društvene grupe samodefinišu i organizuju kako bi kroz komunikaciju stvarale zajednički identitet kao kompleksan i kompatibilan sa okruženjem.

“A naše okruženje je razvijena Evropa. Ako u pravnom, ekonomskom i političkom pogledu ne postanemo kompatibilni sa razvijenom Evropom, imaćemo sve njene probleme a nećemo biti u stanju da koristimo njene recepte za rešavanje tih problema”.

(Nastavlja se).

(Prenosimo iz beogradskog tjednika Novi magazin).

 

UKOLIKO VAM SE TEKST DOPADA I VOLITE NEZAVISNO I KVALITETNO NOVINARSTVO, VI MOŽETE PODRŽATI AUTOGRAF PA I NAJMANJOM MOGUĆOM UPLATOM. HVALA! KLIKNITE OVDJE.

Još tekstova ovog autora:

• Zoran Đinđić: I filozof i političar (7)
• Zoran Đinđić: I filozof i političar (5)
• Zoran Đinđić: I filozof i političar (4)
• Zoran Đinđić: I filozof i političar (3)
• Zoran Đinđić: I filozof i političar (2)
• Zoran Đinđić: I filozof i političar (1)

» Svi tekstovi ovog autora