Mreža obmana

U jednom delu srpske štampe, one najtiražnije, ponovo je započeta priča o tome ko je kriv za lošu sliku Srbije u svetu. Po onome što možemo pročitati, za to nisu krivi oni koji su u ime Srbije činili ratne zločine u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu, nisu krivi oni koji su bombardovali i opsedali gradove, palili i pljačkali s blagoslovom popova, činili zverstva svuda gde su stigli, nego su krivi oni koji su se tome suprotstavljali, rizikujući zbog toga svoje živote i živote svojih najbližih.

 

Jedne tiražne večernje novine na čijem je čelu osoba koja se “proslavila” svojim ratnohuškačkim tekstovima u vreme Miloševićeve vladavine sada ponovo pokreću tu već jednom ispričanu, žalosnu priču ko su patriote, a ko su izdajnici.

 

Verovali smo da je ta priča jednom zauvek ispričana posle, kako se poverovalo, poraza patriotske retorike kojom su skrivani, ali često i slavljeni najmračniji periodi novije srpske istorije, kakvi su stradanje Sarajeva i Vukovara, masovne egzekucije zarobljenika na Ovčari, masakr u Srebrenici. Svuda gde je vojna i paravojna armada prolazila, svi ti delovi bivše Jugoslavije koje je pohodila, iza sebe je ostavljala stravične, nebrojene, masovne grobnice. I još uvek se otkrivaju sve nove i nove, kao što je ona koju otkopavaju baš ovih dana kod Prijedora, u Tomašicama, s više stotina pogubljenih i bačenih u zajedničke jame, zakopanih duboko pod zemlju.

Koliko su za tu žalosnu sliku o Srbima “zaslužni“ oni koji su pobijene Albance s Kosova prevozili hladnjačama i zatrpavali u dvorištu Ministarstva unutrašnjih poslova u Batajnici? Imali su prećutnu i javnu podršku od medijskih patriota, istih onih koji umesto da sede na optuženičkim klupama sede na mestima direktora i glavnih urednika deleći iznova, bez stida i pokajanja, patriotske lekcije

 

Zar su izdajnici domovine oni koji su se nad zločinačkim nasiljem zgražavali, odbijali poslušnost vlastima, ne mireći se s takvim zločinačkim delovanjem? Jesu li oni krivi za žalosnu sliku o Srbiji koja se stvarala u svetu, ili su takav imidž Srbije stvarali upravo oni koji su u Višegradu žene i decu  žive spaljivali, izvlačili iz voza nedužne civile samo zato što su Muslimani, a onda ih bez milosti ubijali. Koliko su za tu žalosnu sliku o Srbima “zaslužni” oni koji su pobijene Albance s Kosova prevozili hladnjačama i zatrpavali u dvorištu Ministarstva unutrašnjih poslova u Batajnici? Imali su prećutnu i javnu podršku od medijskih patriota, istih onih koji umesto da sede na optuženičkim klupama sede na mestima direktora i glavnih urednika deleći iznova, bez stida i pokajanja, patriotske lekcije.

 

Nešto se ozbiljno poremetilo u glavama takozvanih patriota koji su okrenuli naopako sve temeljne moralne norme, proklamujući kako je, ako je u interesu domovine, dozvoljeno i lagati, reči iza kojih se mogla očitati jasna poruka da je dozvoljeno,  u interesu domovine, pljačkati i ubijati.

 

Žalosno je što posle svega opet slušamo tu nebuloznu, idiotsku priču kako su za lošu sliku Srbije u svetu krivi “unutrašnji neprijatelji”, oni koji su želeli jednu drugačiju Srbiju, Srbiju koja neće počivati na zločinima, na mržnji i kriminalu.

 

“Nije kriv ubica, kriv je ubijeni”, tako glasi naslov jednog poznatog romana. Sramotno je da i danas, kada se gotovo sve zna o tome šta se događalo u devedesetim godinama ima medija, novinara i političara koji beskrupulozno ponavljaju sve ono što su pisali i govorili služeći jednom režimu koji je vodio Srbiju u propast, nanoseći veliku, nenadoknadivu štetu  Srbiji i srpskom narodu.

 

Da je pravde i razuma, svega onoga što je ovoj nesretnoj zemlji nedostajalo tokom ratova u kojima navodno nije učestvovala, onoga što joj očevidno i danas nedostaje, zakonski bi bile kažnjive lažljive priče kako se nije dogodilo ono što se dogodilo, kako su svedočanstva o stratištima, o zločinima samo podmetanja stranih obaveštajnih službi i tobožnjih domaćih izdajnika.

Za budućnost Srbije nema veće opasnosti i većih štetočina od tih medijskih protuva koje su na svome lažnom patriotizmu izgradili svoje problematične karijere, nastavljajući i dalje štetočinsko delovanje. Da je sproveden zakon o lustraciji koji je ostao mrtvo slovo na papiru, oni ne bi danas iznova zagađivali medijsku sferu Srbije

 

Za budućnost Srbije nema veće opasnosti i većih štetočina od tih medijskih protuva koje su na svome lažnom patriotizmu izgradili svoje problematične karijere, nastavljajući i dalje štetočinsko delovanje. Da je sproveden zakon o lustraciji koji je ostao mrtvo slovo na papiru, oni ne bi danas iznova zagađivali  medijsku sferu Srbije. Zalud se srpske vlasti zaklinju u evropsku budućnost Srbije ako svoju evropsku kuću grade na poluistinama i lažima o onome što se događalo u bliskoj prošlosti.

 

Hana Arent u eseju “Istina i politika” piše o laži koja uništava samu strukturu društva, stvarajući “mrežu obmana”. Lažovi, kakvi su ove samozvane i opasne “patriote”, postaju, kako piše Hana Arent, “žrtve sopstvenih izmišljotina”. Sve se pretvara u jedno golemo samoobmanjivanje da bi se po svaku cenu stvorio privid istine i legalizovala laž. A u tom  svetu lažnog prikazivanja prošlosti i sadašnjost postaje golema laž, “neprekidno i besomučno izvrtanje činjenica”. Društvo zasnovano na laži je društvo bez dostojanstva i morala, bez istinske nade.

 

Godine 1934. Tomas Man pisao je o opasnim režimima koji primenjuju takvu vrstu ponašanja i zaglupljuju narod.  Režim je optužio Tomasa Mana za izdaju države, za izdaju nacionalnih interesa. Hans Magnus Encensberger mnogo godina kasnije u jednom tekstu ističe neizbežnost izdaje u takvim okolnostima. “Za logiku ovog pojma pre je presudno to što pod izvesnim istorijskim uslovima svako mora postati izdajnik”.  Napokon, istina je da su Nemačku odbranili “izdajnici” poput Tomasa Mana, a ne ona beskarakterna gomila patriotskih političara i novinara, onaj nacistički ološ koji je osramotio Nemačku.

 

Toliko o “izdajnicima” i “patriotama”, toliko o onima koji Srbiju tobože izvlače iz blata, uvlačeći je u još veću kaljugu.

 

Slika o Srbiji u svetu može se popraviti samo ako se popravi situacija u samoj Srbiji. Ako se srpsko društvo otvoreno suoči s onim što se događalo u vreme raspada Jugoslavije, a ne da se uporno zavarava obmanama i samoobmanama. Samo tako i nikako drugačije, korenitim promenama u samoj Srbiji, popravlja se slika o Srbiji.

    •  Srbija se raspada
    •  Filozofija bede
    •  Tamni vilajet
    •  Oči straha
    •  Spasavanje Kapetana Dragana
    •  Patriotizam i siromaštvo
    •  Sretna nova!
    •  Dvadeset i jednu godinu posle
    •  Balkanska rapsodija
    •  Osveta loših đaka

> Svi tekstovi ovog autora