Socijalizam u bioskopu

Winston Churchill dobio je 1945. rat protiv Hitlera i Sila osovine, ali je onda izgubio osovinu i oslonac u britanskoj politici i – izgubio izbore. Pa dobro, lako za Churchilla, on se u tom trenutku već bio takmičio u jednoj višoj ligi, istorijskoj, pa je mogao polako da se priprema za memoare koji se zovu baš kao i njegovo najpoznatije delo u stvarnosti: Drugi svetski rat. Za taj će, čini mi se šestotomni poduhvat (na polici moga oca stajalo je tih skoro pola metra Churchilla između Vojne enciklopedije boje trule višnje i Tihog Dona Mihaila Šolohova) dobiti Nobelovu nagradu za književnost, pošto onu za mir svakako nije mogao dobiti – ta je nekako više inklinirala smušenom Chamberlainu.

Znate već kako vam je to sa Englezima i ostalim Britancima: kod njih je sve iznad svega parlamentarno, pa čak i socijalistička revolucija. Gradili su, eto, neku formu socijalizma, ali čak ni kralju nisu odrubili glavu, nego je ovaj ostao na svom prestolu sa kompletnom dinastijom, aristokratijom, Etonima i Oxfordima i Domom lordova, uopšte, institucije države kao takve nisu dirane, sve je bilo nekako comme il faut…

 

Okud mi sad Churchill u ovaj jesenji četvrtak duboko u XXI. veku? Gledao sam pre neki dan na beogradskom festivalu Slobodna zona dugometražni dokumentarac Kena Loacha Spirit of 1945, film u kojem istrajni die hard levičar Loach pokušava da istraži kako je jedna lepa – njemu svakako draga – utopija prvo ostvarena na razvalinama staroga i trulog sveta, a onda ipak odbačena i nestala, nad čime Loach neutešno žali, a žaliće i gledalac ovog filma, jer to i jeste magija (dobrog) filma: da nas potpuno ubedi u svoju priču, čak i ako stvari izvan bioskopske sale stoje malo dugačije − ili mnogo drugačije – od onoga što nam je prikazano. Churchill, uzgred rečeno, tim filmom promakne gotovo kao senka, u onom svom cilindru ili kako se to pompezno glavopokrivalo već zove, kao neko ko je učinio veliku stvar, ali ipak klasno-ideološki pripada Tamnoj Strani i na putu je ka ropotarnici istorije. Okej, ostavimo ga onda tamo.

 

Loach je, naravno, majstor. Način na koji je prikazao zastrašujuću i posramljujuću bedu znatnog dela britanske radničke klase – zaposlene i nezaposlene – u vremenu pre Drugog svetskog rata, nezaboravan je. Bilo je nečega fundamentalno truloga u društvu koje je, kako neko od sagovornika u filmu reče, istovremeno kad je bilo najmoćnija imperija na svetu, bilo i zemlja u kojoj običan svet živi gore i teže nego bilo gde drugde u Zapadnom svetu. A onda je došao rat, taj ustrajni mešač svih karata u društvu: rat je ljude angažovao, dao im nekakav ”posao”, kakav-takav hleb, ali i građansku kuraž i samosvest, osećanje važnosti. Kada su se sa bojišta vratili kućama, poslednje što su želeli da zateknu i iznova prihvate jeste ona stara Engleska u kojoj su proživotarili dotadašnje živote.

 

I, čime je to rezultiralo? Izbore su dobili laburisti, i to ”sa socijalističkim programom”, te počeli da ostvaruju nešto što će neko u filmu dobro definisati kao ”socijalizam unutar demokratije”. Gotovo sve najvažnije industrijske grane, kao i infrastruktura (saobraćaj, komunalije, energetika…) nacionalizovane su, uvedena je efikasna i besplatna (da ne ulazimo na ovom mestu u staru ekonomsko-metafizičku pitalicu ima li uopšte besplatnog ručka) Nacionalna zdravstvena služba itd. Britanija je uzletela, working class people živeli su sve bolje.

 

Gledajući Loachov pomalo poetizovani prikaz tog uzleta, a okružen mahom mladim ljudima u sali, po svoj prilici romantičnim levičarima zatečenima u nečemu nalik na divlji kapitalizam usred divljanja krize, lamentirao sam nad time kako bi, o da, sigurno bilo divno živeti u socijalizmu koji vode Englezi i Škoti: takvo istorijsko iskustvo sasvim je drugačije od našeg, balkanskog i istočnoevropskog. Jer, znate već kako vam je to sa Englezima i ostalim Britancima: kod njih je sve iznad svega parlamentarno, pa čak i socijalistička revolucija. Gradili su, eto, neku formu socijalizma, ali čak ni kralju nisu odrubili glavu, nego je ovaj ostao na svom prestolu sa kompletnom dinastijom, aristokratijom, Etonima i Oxfordima i Domom lordova, uopšte, institucije države kao takve nisu dirane, sve je bilo nekako comme il faut…

 

Loach je, kažem, moćan i ubedljiv filmski narator, i gledalac je dušom i umom na strani ”engleskog socijalizma” koji mu se rađa i razvija pred očima. Od 1945., kada se začinje, pa sve do pred kraj sedamdesetih, taj socijalizam cveta, svakog dana u svakom smislu pomalo napredujući. No, onda odjednom dolazi kraj i sunovrat. Pojavljuje se Margaret Thatcher u ulozi Zle Veštice koja će u narednoj deceniji ili nešto duže demontirati sve postavke engleskog socijalizma, vratiti većinu onog najgoreg iz prethodnih epoha i, ukratko, roditi nimalo vrli novo-stari ”neoliberalni” svet u kojem danas živimo, ne samo u Engleskoj nego uglavnom svugde.

 

E, tu imamo problem. Naime, Loach čini nešto dramaturški nedopustivo, ono što u igranom filmu sebi ne bi dozvolio ni početnik: ostavlja nas bez objašnjenja kako se to dogodilo, šta je do tog ”sunovrata” dovelo? I to nije slučajan propust, nego gigantska rupa u središtu koja je, pri ovakvoj Loachovoj postavci, prosto morala ostati da zjapi. Naime, da bi o tome rekao nešto suvislo, Loach bi se morao detaljnije i ozbiljnije pozabaviti sedamdesetim godinama u Britaniji, a one nisu baš upamćene po nekom osobitom dobru.

 

Bilo je to vreme svakovrsnih turbulencija i oskudice (bar za zapadnoevopske standarde vremena) i na talasu tog sveopšteg nezadovoljstva onim u šta se izrodio ”engleski socijalizam” laburističke vladavine isplivala je Maggie Thatcher, bakalinova kći. Nije ona pala s Marsa u 10 Downing street niti su je tamo nekim merlinovskim hokus-pokusom instalirale zle čike iz notorne ”Čikaške škole”, nego ju je tamo ”doveo narod”, onaj isti koji je 1945. doveo laburiste ”sa socijalističkim programom”. Pa još tu svoju odluku posle 2-3 puta potvrdio i ponovio. Hajde, recimo da je to bila istorijska greška ili stranputica – šta god to u ovom kontekstu moglo značiti − ali upravo bi neko ko svet tumači marksistički morao biti prvi da se zapita: a šta je do toga dovelo? Gde je bila konstitutivna greška?

Opet živimo u svetu koji miriše na nešto trulo i staro, pa tome nečemu tražimo alternativu. Nije to ni nelogično ni nužno nerazumno. Ali mi smo ovde, na jugu i istoku Evrope, već proživeli jedan period ustoličenja alternativnog, a on ovde nije bio ni približno tako baršunast kao u merry old England

 

Okej, a zašto je sve to važno za nas ovde i sada? Opet živimo u svetu koji miriše na nešto trulo i staro, pa tome nečemu tražimo alternativu. Nije to ni nelogično ni nužno nerazumno. Ali mi smo ovde, na jugu i istoku Evrope, već proživeli jedan period ustoličenja alternativnog, a on ovde nije bio ni približno tako baršunast kao u merry old England. Ako to nemamo stalno na umu, moglo bi nam se ponoviti, a to ume da bude dosta neprijatno – šta god o tome mislili površni mladi idealisti i facebook-lenjinisti iz bioskopske sale. Sve dok te stvari dobro i ozbiljno ne razjasnimo, neće zvučati neuverljivo nešto što je u suštini, ko zna, možda čak i pogrešno, a to je ”zdravorazumsko” uverenje da je, svim svinjarijama kapitalizma uprkos i unatoč, socijalizam možda ipak najbolji kad je u Engleskoj, ili bar – u bioskopu.

 

Što se svega drugog tiče, evo se u nedoba prisećam da je i George Orwell – koji je bio sve smo ne desničarski konzervativac − objavio Životinjsku farmu i 1984. baš u vreme pripremanja, odnosno najvećeg uzleta Loachovog englsoca. On je verovatno znao zašto. Pravo da vam kažem, volim Loacha, ali ni Orwell mi nipošto nije mrzak.

    •  Aleksandar Vučić sve više podsjeća na Donalda Trumpa
    •  Mračna fascinantnost predratnoga trenutka
    •  ''Allo, allo'' za Njemce
    •  Kratka pisma za dugo čitanje
    •  Uvređeni i rituali srdžbe
    •  Ništa s titulom
    •  Jaruzelski, čovek pod šapkom
    •  Meki trbuh demokratije
    •  Doziranje pljuvačke
    •  O ranom ustajanju

> Svi tekstovi ovog autora