Srđa Popović, čovek bez pandana

U svetu koji je prošle nedelje napustila Jovanka Broz (a to je bio jedini svet koji smo poznavali, i koji kao da je nekako odozgo nadgledala ta njena punđa, relikvija jednog čudnog pluskvamperfekta) još su živeli Lu Rid, Aleksandar Tijanić, Tadeuš Mazovjecki, Srđa Popović. Danas nikoga od njih više nema tu, sve ih je odnelo u manje od 48 sati. A nema, bogme, više ni Milutina Baltića, samo što njegova smrt takoreći i nije bila neka javna činjenica, ili barem nije u tom obliku dobacila do mene: opazio sam tek, posve slučajno, u Jutarnjem listu od pre dva ili tri dana, porodičnu osmrtnicu za tog starog čoveka čije ime danas malo kome išta govori, kako sam se uverio spominjući ga poznanicima – ništa, no recognition, kao da ga nije nikada ni bilo. A ako nije bilo Milutina Baltića i vremena u kojem su milutini baltići nešto značili i svak ih je znao, onda valjda nije bilo ni nas tadašnjih; a ako nema nas tadašnjih, onda ne znam šta nam može garantovati da ima nas sadašnjih, i da će nas ikada uopšte biti.

Kako god, meni je i to ime-šifra, hajde da ga pišemo spojeno i malim slovima, to milutinbaltić, arhivirano u onom istom moždanom centru za slatkogorko sećanje u kojem se nalaze bezbrojna druga imena-kodovi, kao recimo: stevandoronjski, francepopit, vidoježarković, hamdijapozderac, tihomirvlaškalić, ališukrija, todokurtović… A bio je Milutin Baltić, onaj stvarni i postojeći, bogme i ”posljednji živi narodni heroj u Hrvatskoj”, pa od sada u Hrvatskoj više nema živih narodnih heroja, ili ih možda naprotiv ima koliko hoćeš, samo što su to neki sasvim drugačiji narodni heroji, ili su pak heroji nekom sasvim drugačijem narodu, nekim drugačijim nama. Pa kao što je pretorijanski SUBNOR zaumno ratovao s mrskim ”antisocijalističkim pojavama” (recimo, u vidu panka ili stripa), ovi heroji nekog sasvim novog kova penzionerski ratuju s ćirilicom, ili ko zna već s čime.

U svetu koji je prošle nedelje napustila Jovanka Broz (a to je bio jedini svet koji smo poznavali, i koji kao da je nekako odozgo nadgledala ta njena punđa, relikvija jednog čudnog pluskvamperfekta) još su živeli Lu Rid, Aleksandar Tijanić, Tadeuš Mazovjecki, Srđa Popović. Danas nikoga od njih više nema tu, sve ih je odnelo u manje od 48 sati

Odnela je, kažem, ova poslednja, morbidno lepa miholjska sedmica najednom neke značajne ljude iz naših života, uglavnom one koje ništa za života nije moglo spojiti, neke zato što jedni za druge nisu ni znali niti bi marili, druge, naprotiv, zato što su se znali predobro. A Srđu je Popovića sačuvala za kraj dvodnevnog niza, valjda radi ostavljanja neizbrisivog utiska. Jer, to što je u našim životima i u našoj maloj srpskoj, balkanskoj, južnoslovenskoj civilizaciji bio Srđa Popović, to kao da nema ni predšasnika ni nastavljača, kao da je incident koji se više neće ponoviti, jer ništa ne radi tome u prilog.

U većim, sređenijim, bogatijim, možda i srećnijim kulturama bilo je pisaca, filozofa, umetnika, naučnika koji su otelovljavali ljudsko dostojanstvo, nerazmetljivo gospodstvo i suvereni intelektualni otpor svakoj ideologiji i praksi koja porobljava čoveka u ime bilo čega ”većeg” od njega samog. Iz te i takve kulture izniče impresivna, ali u tom smislu ne i unikatna figura jednog Tadeuša Mazovjeckog, baštinika kulture koja ima Miloša, Gombroviča, Kolakovskog…

Bilo ih je, ne kažem, i u našoj, ali tek šačica, da ih nabrojiš na prste jedne ruke; ostalima, koji bi se možda i kandidovali, uvek bi nedostajalo nešto fundamentalno, ili bi im se usred bi(bli)ografije kočoperilo neko tako veliko raspadajuće truplo nečega zazornog ili čak gadnog da ipak ne bi mogli pristupiti takvome društvu. Zato je u nas tome možda najbliži bio jedan, eto, advokat: čovek od kojeg, po nekom stereotipu, ne očekujemo neke ogromne i otkrivalačke intelektualne dosege, pa ni moralne i građanske vrline koje nas ostavljaju bez daha, nego tek nešto relativno obične ”zdrave fiškalske pameti”, da nam se nađe u nevolji.

Da je Srđa Popović samo nje imao u izobilju, bio bi – i bio je – veliki advokat, ali možda to nama i ne bi značilo tako mnogo: ima i drugih velikih advokata, pa nikome ništa. No, Srđa je Popović kroz dve duge i teške epohe bio mnogo više od toga: jedna od tek nekolikih pouzdanih konstanti građanskog, ljudskog, a onda dakako i profesionalnog dostojanstva u borbi sa siledžijstvom državnih i paradržavnih falangi nastupajućih u ime i za račun nakaznih ideologija, prvo one ”leve”, a potom i one ”desne”; da je jednu od njih – bilo koju – prigrlio, a tek se protiv druge pobunio, bio bi jedan od ipak brojnih naših, kako da kažem, ”disidenata druge klase”, ali onda ne bi bio Srđa Popović kojeg smo znali.

Gledam ovih dana fotografije gospode Mazovjeckog i Popovića, ljudi koji su kroz teška vremena branili pravo drugih i drugačijih od njih – a onda posledično i sebe samih – da budu šta god žele i govore i čine šta god žele, sve dok to ne zadire u prava drugih. I, šta vidim? Pa, nekako su bili nalik jedan drugom ova dvojica markantnih, naočitih ljudi, zar ne?

Umesto toga, Popović je u vreme onoga što se nazivalo socijalizmom ili čak komunizmom nastupao kao advokat, tvrdoglavo insistirajući na licemernim slobodarskim proklamacijama represivnog režima, i tako ga gađajući u najslabiju tačku, jer je dobro znao da natezanje oko tzv. ideoloških pitanja i ostalog metafiziciranja s nekim ko u ruci drži pendrek i nije baš od neke velike pomoći. Kada je, nasuprot, taj famozni Berlinski zid pao povukavši za sobom celu tu skalameriju, i kada je ovde zavladao divljački, rušilački nacionalizam, Popović se obreo među bolno i posramljujuće retkima koji su odmah, bez odlaganja i bez kalkulacija, prepoznali o čemu se radi, i u razmatranju konsekvenci toga samoskrivljenog poraza (pre svega) srpskog društva išao je do kraja. I tom je prepoznavanju mahom i posvetio poslednji kvarat veka svog života.

O tome svedoči Popovićev javni angažman potkraj osamdesetih, dok se apokalipsa brižljivo zakuvavala, potom tokom devedesetih, iz samoizabrane emigracije, te dvehiljaditih, po povratku u zemlju i grad, koje je i poznavao i za njih mario mnogo više od bezbroj rodoljubaca opšte prakse. O tome svedoče njegovi tekstovi i knjige. Neke druge kulture, kažem, imale su svog Kolakovskog ili Kunderu ili Brodskog. Kod nas je dobar deo toga posla obavio jedan advokat, i to nam verovatno nešto važno govori, ali odbijamo da odgonetnemo tu poruku.

Srđa Popović presudno je doprineo osnivanju nedeljnika Vreme 1990. godine, prvog privatnog nezavisnog medija u postkomunističkoj Srbiji. Onog trenutka kada sam čuo da Srđa i grupa uglednih novinara pokreću nedeljnik, znao sam da želim da budem među njima. Za Vreme pišem od 1991., a Srđu sam upoznao negde u proleće ili leto 1998., prilikom jednog njegovog kraćeg boravka u Beogradu. Sedeli smo u Maderi, Stojan Cerović, Dragoljub Žarković, Srđa i ja, tada sticajem bizarnih okolnosti v. d. glavnog urednika Vremena. Srđa je od početka pa sve do pred koju godinu bio većinski vlasnik Vremena, ali na njegovu uređivačku politiku nije uticao baš ni u najmanjoj meri; ne znam za drugi sličan primer.

Kasnije smo zajedno špartali Srbijom na tribinama Peščanika, slagali se i razilazili (ovo potonje oko pitanja tzv. belih listića), ali sa Srđom Popovićem je bilo lepše i lakše biti neistomišljenik nego sa mnogim drugima istomišljenik: kao čovek čvrsto utemeljen u svojim znanjima i uverenjima, uvek je govorio o samoj stvari, a ne o čoveku koji je zastupa. Jedino tako i treba, ali jedino tako ne dolazi u obzir u ovoj violentnoj kulturi intelektualnog barapstva i moralne bede.

Gledam ovih dana fotografije gospode Mazovjeckog i Popovića, ljudi koji su kroz teška vremena branili pravo drugih i drugačijih od njih – a onda posledično i sebe samih – da budu šta god žele i govore i čine šta god žele, sve dok to ne zadire u prava drugih. I, šta vidim? Pa, nekako su bili nalik jedan drugom ova dvojica markantnih, naočitih ljudi, zar ne?