Ukrajina i Bosna

Kada se ono pre dvadeset i koju godinu po prvi put ‘‘završila istorija“ za generacije odrasle u Hladnom ratu, činilo nam se da je jedan od svetlijih simptoma tog zavodljivog postistorijskog stanja izborena parlamentarna demokratija: ‘‘mesijanska“ diktatura projektovana za večnost je pala, od sada ćemo sami birati svoje lidere, mirno i civilizovano, izlaskom na izbore u svečanoj nedeljnoj opravi i isto ćemo ih tako smenjivati posle nekog vremena zato što nisu zadovoljili, ili zato što smo se dosetili nekih boljih ili naprosto jer su nam dosadili i jer nam se može da se predomišljamo i sledimo svoje političke hirove. Ta, mi smo taj ‘‘suvereni narod“, ne?

 

Ta idilična slika demokratije zapravo je rađena po obrascu ponašanja i rezonovanja potrošača u nekom velikom, odlično opremljenom hipermarketu: uzeo si velika kolica, guraš ih ispred sebe i stavljaš u njih što ti treba ili što ti ne treba, ali ti se sviđa. To da je potrošač kreditno sposoban, to se valjda podrazumeva. Znali smo, doduše, da u kapitalizmu ima i kreditno nesposobnih (videli smo na filmu), ali se nekako podrazumevalo da je to uvek neko drugi. Doduše, najčešće i jeste…

I sad, eto paradoksa: možda je vera u ‘‘evropsku Ukrajinu“ neka vrsta utopije, ali ona se – suočena s ozbiljnim izazovom kakva je bila Janukovičeva pljuska u lice – pretvara u konkretnu i vrlo efikasnu političku snagu. Ta snaga izaziva vrlo konkretne i dalekosežne političke promene čiji je tok i smisao u ovom trenutku nemoguće sagledati

 

Ta žanr-slika funkcionalne predstavničke demokratije podrazumeva i trajni raskid sa ‘‘uličnim revolucijama“: tamo gde postoji sloboda političkog izbora kroz demokratske institucije nemoguće je legalno i legitimno rušiti i sticati vlast kroz ‘‘ustanke“, ‘‘okupacije“ ovog ili onog i slično. To jest, naravno da je načelno i to moguće, ali onda se prelazi s onu stranu demokratskog poretka: onda već imamo posla s revolucionarnim prevratom. Ma koji bio ideološki predznak koji će antiparlamentarna revolucija sebi nadenuti.

 

Ako je tome tako, šta je onda ovo što smo gledali u Ukrajini i Bosni? U čemu su sličnosti i razlike tih događanja? I zašto jedna ulična pobuna, čini se, ‘‘uspeva“, a druga ne?

 

Nije bilo tako davno kada sam, na ovom istom mestu, demonstrante u Kijevu nazvao nekovrsnim očajnicima koji, ma koliko im šanse za uspeh bile male, nisu imali drugog izbora nego da se pobune i neće žaliti da u toj borbi plate svaku cenu. Zašto? Zato što je Janukovičeva vlast fundamentalno, i već sasvim otvoreno, dovela u pitanje tzv. evropsku perspektivu Ukrajine i praktično je izručila nekoj vrsti postsovjetskog commonwealtha koji Putin stvara iza kremaljskih zidina. Na taj je način Janukovič opasno dirnuo u jedan tabu čije snage možda nije bio svestan, a možda i jeste, ali je precenio sopstvenu snagu. Koji je to tabu?

 

Istočnoevropska zemlja u polukomatoznom stanju u kakvom je Ukrajina može sebi da dopusti svaku moguću formu nevolje i propasti, ali ono što ne može da dopusti jeste eksplicitan i nesumnjiv izostanak ‘‘evropske perspektive“, ma koliko ona sama po sebi delovala kao apstraktna, šuplja, olinjala, upravo već bljutava fraza. Drugim rečima, šta je tačno ‘‘evropska perspektiva“ uopšte (pa još u ovo vreme ‘‘krize evropskog projekta“) i šta je ona tačno za zemlju poput Ukrajine? Ukrajinski, tj. ‘‘majdanski“ odgovor možda bi se mogao interpretirati ovako: nemamo pojma šta je to, ali znamo da nam bez toga nema života! Ne znamo gde taj cvet raste i hoćemo li ikada uspeti da ga uberemo, ali znamo da nam je vera u njegovu dohvatnost trajno pogonsko gorivo, pa makar bilo i energija zablude…

Tako gledano, bosanska buna uopšte nije politički kontroverzna (a ukrajinska jeste) i gotovo je nemoguće biti ‘‘protiv“ nje. Ali, zašto sve to zajedno na koncu nije proizvelo nikakav (u pravom smislu reči politički) efekat, a famozni je fitilj pobune, po svemu sudeći, na najboljem putu da konačno zgasne? Zašto, uostalom, u Bosni nije bilo nijednog Janukoviča koji bi (simbolički) visio?

 

I sad, eto paradoksa: možda je vera u ‘‘evropsku Ukrajinu“ neka vrsta utopije, ali ona se – suočena s ozbiljnim izazovom kakva je bila Janukovičeva pljuska u lice – pretvara u konkretnu i vrlo efikasnu političku snagu. Ta snaga izaziva vrlo konkretne i dalekosežne političke promene čiji je tok i smisao u ovom trenutku nemoguće sagledati. U svakom slučaju, ovde se radi o politici u najčišćem mogućem vidu: o politici kao pitanju strateškog vrednosnog, kulturološkog, pa onda posledično i ekonomskog i političkog opredeljenja jedne ljudske zajednice.

 

Kako u tom kontekstu stoje stvari s protestima u Bosni i Hercegovini, tj. u BiH Federaciji? Reklo bi se da su protesti splasli pre nego što su se makar i približili vrhuncu, tj. da je sam ‘‘vrhunac“ izostao. Osim ako ne smatrate da je nekoliko nagorelih zgrada isto što i ‘‘revolucija“. Drugim rečima, protest je – za razliku od ukrajinskog – doživeo neuspeh.

 

Ako je tako, hajde da vidimo zašto je tako. Ako u ukrajinskom ‘‘proevropsko-proruskom“ sporu postoji jak element bar prividne apstraktnosti, u bosanskoj se buni raspoznaje čak možda izvestan višak konkretnosti: bio je to onaj famozni ‘‘socijalni bunt“ (koji se odavno najavljuje i kojim se odavno preti), to jest, bio je to izliv sasvim razumljive frustriranosti i besa širokog sloja ljudi krajnje nezadovoljnih uslovima svog života i još nezadovoljnijih kada te uslove uporede s privilegijama ‘‘političke klase“, koja je u BiH zbog bizarnih daytonskih rešenja upravo perverzno razgranata.

 

Šta ovo znači? Da je s korenima i motivima bosanske bune vrlo lako biti solidaran, da je vrlo lako razumeti je i biti ‘‘načelno na njenoj strani“; zato su i svi lokalni, regionalni i drugi pripadnici Napredne Humanističke Inteligencije pustili odgovarajuće zvuke odobravanja, a najprilježniji među njima bogme i otišli u Sarajevo ili Tuzlu ne bi li na licu mesta malo začegevarisali, po mogućnosti pred kamerama. To je u redu ili je barem na neki način simpatično.

Tako ispada da su bosanski zahtevi‘‘previše konkretni“ i da im nedostaje bilo kakva utopijska energija, bilo kakav iole konsekventan politički projekt na širokoj skali (kao što je u Ukrajini ideja ‘‘evropske perspektive“ i trajne nezavisnosti od Kremlja) i da zato puka socijalna buna nužno krahira: ne može politički da uspe nešto što se nikada nije ni konstituisalo kao politička stvar, s kojim god predznakom

 

Tako gledano, bosanska buna uopšte nije politički kontroverzna (a ukrajinska jeste) i gotovo je nemoguće biti ‘‘protiv“ nje. Ali, zašto sve to zajedno na koncu nije proizvelo nikakav (u pravom smislu reči politički) efekat, a famozni je fitilj pobune, po svemu sudeći, na najboljem putu da konačno zgasne? Zašto, uostalom, u Bosni nije bilo nijednog Janukoviča koji bi (simbolički) visio?

 

Vraćamo se onom paradoksu, ali sada vozimo u obrnutom smeru. Prividna ‘‘apstraktnost“ ukrajinskog spora zapravo je duboko konkretna i duboko politička. Na drugoj strani, šta je politička osnovica bosanske bune? Ništa. Nema je. Parola tipa ‘‘ja sam gladan i nemam posla, a vi ste lopovi“ em je tačna, em izaziva prirodan ljudski poriv za solidarisanjem, ali ona je zapravo – ma koliko to bilo neprijatno za izreći – u političkom smislu bez sadržaja. Čovek prosto ne zna šta bi s njom. Ona bi eventualno mogla postati političkom jedino ako bi revolucionarne mase pokrenule novu (ali pravu, a ne ‘‘postmodernu“!) proletersku revoluciju, a to se ne dešava, niti ima izgleda za to, osim u glavi ponekog zanesenjaka.

 

Tako ispada da su bosanski zahtevi ‘‘previše konkretni“ i da im nedostaje bilo kakva utopijska energija, bilo kakav iole konsekventan politički projekt na širokoj skali (kao što je u Ukrajini ideja ‘‘evropske perspektive“ i trajne nezavisnosti od Kremlja) i da zato puka socijalna buna nužno krahira: ne može politički da uspe nešto što se nikada nije ni konstituisalo kao politička stvar, s kojim god predznakom. I zato se tako brzo izduvala i degenerisala u zabavište za nadobudne neolevičare (s njihovim ‘‘plenumima“ i ostalim dosadnim detinjarijama) i takva će biti sve dok prirodno ne izumre.

 

Nije to utešno, ali nije ni strašno, jer može da bude poučno. A šta je pouka? Pa, recimo ovo: bez hleba nema života, ali ‘‘hleb“ po sebi nije dostatna politička ideja. Uvek je potrebno nešto više; to ‘‘nešto više“ u Ukrajini postoji i neko je bio spreman i život da da za to.

    •  Aleksandar Vučić sve više podsjeća na Donalda Trumpa
    •  Mračna fascinantnost predratnoga trenutka
    •  ''Allo, allo'' za Njemce
    •  Kratka pisma za dugo čitanje
    •  Uvređeni i rituali srdžbe
    •  Ništa s titulom
    •  Jaruzelski, čovek pod šapkom
    •  Meki trbuh demokratije
    •  Doziranje pljuvačke
    •  O ranom ustajanju

> Svi tekstovi ovog autora