Ivan Zidarević
– Dobar dan, čika Žućo.
– Dobar dan, deco. Ljubinka sine, ide tata u rat. Nećemo se videti jedno vreme.
– E, ćale, ćale, opet se igrate.
– Zato smo plaćeni, sine. Ajde, doviđenja.
– Uf, potpuno je odlepio.
U pitanju je poznata scena kultnog jugoslovenskog filma ”Mi nismo anđeli” iz 1992. godine. Nažalost, ovaj dijalog se odnosio na nas, one koji su se u krvi razišli i čija tela i dalje tražimo, dok danas živimo u vremenima nekih tuđih osvajačkih deluzija u ratu koji će u potpunosti da promeni živote koje smo do sada živeli.
Jer, nakon ovog rata, vojne agresije, nema povratka na staro i pitanje je vremena ko će prvi da prekine, zaustavi sve ovo, i na koji način.
Da smo do zuba militarizovani i naoružani nije tajna. Od 2007. do 2020. godine, u okviru kampanje predaje ilegalnog posedovanja oružja bez sankcija, prikupljeno je 343.492 komada vatrenog oružja od čega 5.227 primeraka automatskog oružja, 5,5 miliona komada svakakvog streljiva i 5.382 kilograma eksploziva.
Procenjuje se da se pola miliona nelegalnih pištolja i pušaka još uvek skriva po podrumima klimavih i često nelegalno nadograđivanih kuća, te se poput PTSP-ja vatreno oružje transgeneracijski prenosi s oca na sina.
Da nismo u potpunosti rusofobi, što iznova dokazuje našu licemernost i selektivno bavljenje samim sobom, pokazuje i podataka da ilegalno u kući i ispod kuće imamo hiljade modela AK 47 u narodu poznatiji kao ”kalašnjikov”.
U pitanju je ruski model koji je 1947. godine konstruisao Mihail Kalašnjikov i koji je našim narodima jako drag i koristili smo ga i tokom Domovinskog rata, sa obe strane uperenih cevi.
Pre dve godine, u mesecu vladavine znaka vage, oko osam sati ujutru dečko koji je imao dvadeset i dve godine sa ovim oružjem ispalio je više metaka ka policajcima koji su stajali na Trgu svetog Marka, pri čemu je ranjen policajac Oskar Fiuri (koji je srećom preživeo).
Nakon pola sata bauljanja po glavnom gradu, istom onom po kome padaju letelice dužine 14 metara, države članice NATO-a, dečko sa kalašnjikovim izvršio je samoubisto.
Ovo šta se tada desilo DORH je kvalifikovao kao teroristički napada, iz članka 97. stavak 1. tačka 1. Kaznenog zakona, te je tokom pretresa kuće teroriste samoubice, u okolini Kutine, nađeno 1.169 komada raznog streljiva i dve puške sa optičkim ciljnikom (šta god to bilo) i prigušivačem, sve nelegalno i nedopušteno za posedovanje.
Kako navode u MUP-u, preko 95 odsto ubistava i sličnih kaznenih dela, gde se koristilo oružje, počinjeno je sa ilegalnim oružjem.
Prema podacima Ministarstva branitelja, ne veterana nego branitelja čime se jasno govori da nekakav ”rat i dalje traje”, trenutno u registru imamo 513.140 branitelja, od kojih 426.345 živih.
Prošlogodišnji popis stanovništva pokazuje da nas ima 3.888.529, što nas je za 396.360 manje nego deset godina pre toga. Sve nam pada i odlazi samo nam broj branitelja, ne veterana, raste. Kada se spoje brojevi branitelja, njihove dece koja nasleđuju određene povlastice, te broj ovog oružja po vitrinama, mi jesmo militarizovani ko šipak.
Iako, da budemo načisto, država minimalno i skromno radi na naoružavanju svojih legalnih vojnih snaga (recimo kupovinom eskadrile onih francuskih aviona), i bez intervencije vlasti, u našem mentalitetu, mi jesmo skloni nasilju ili upotrebi nasilnih metoda za rešavanje sukoba (pre svega koji su u našoj glavi) što je odlika primitivnih društava i društava gde je država nezainteresovana da se aktivno uključi u društvene fenomene već to radi naknadno, reaktivno i mlitavo.
Militarizam našeg tipa ogleda se u prevlasti državnih institucija u miru, jer se iznova nameće pitanje reinterpretacije ”kolektivne istine”, kao što je Deklaracija o Domovinskom ratu (2000.).
Militarizam, kao društveni fenomen, ima negativno značenje jer se vojni uzusi, nekakav vojnički stil života, nameću civilnom društvu sa jasnim očekivanjima da budu u harmoniji sa vojnim mentalitetom i duhom.
Naša Domovina, slaba i nemoćna za samostalno donošenje odluka (čini se da je to kolektivno nasleđe koje smo nasledili jer smo bili samostalni koliki je i životni vek medonosne pčele) aktivno dopušta, širom otvara oči i nameće, nekontrolisano poistovećivanje države sa vojnim uspesima i osobama koje pate od PTSP-ja.
Na ovaj način, pasivno i aktivno, društvu se nameće jedan jedini obrazac koji ima dve različite emocije: zajedničku euforiju (5. augusta) i zajedničku patnju (18. novembra).
Usled vojne agresije na Ukrajinu, nažalost, mnogi hrvatski građani evociraju svoje traume i iskustva Domovinskog rata. Identifikacija sa ljudima koji su izbegli (kod nas se rabio termin prognani) bliska je i mnogima tera suze na oči.
Nažalost, pored emocija koje nas nagnaju na pomoć i solidarnost ima i onih koji ovakve neprilike koriste za samopromociju i podilaženje niskim strastima.
Tako su mediji preneli da za neke današnji muškarci nisu ni kopija nekadašnjih muškarčina, onih pola miliona branitelja.
Ovakav kraj nas vraća na početak. Da li smo ”na ti” s pojmom maskuliniteta, onog društvenog konstrukta koji govori o identitetu muškarca, koji nam se svima jednako (ženama i muškarcima) usađuje od detinjstva kako trebamo da se ponašamo, da izgledamo i dokazujemo ljudima oko nas.
Jer, verovali ili ne, ako nema kohezije ravnopravnosti društva, dodatne rodne dimenzije od koje bežimo ”ko đavo od krsta”, zdravlje muškaraca je narušeno što se ogleda i u vremenima koje proživljavamo kada jedan muškarac određuje budućnost života čitavog sveta.
UKOLIKO VAM SE TEKST DOPADA I VOLITE NEZAVISNO I KVALITETNO NOVINARSTVO, VI MOŽETE PODRŽATI AUTOGRAF PA I NAJMANJOM MOGUĆOM UPLATOM NA NAŠ RAČUN ILI PREKO PAYPAL-A. HVALA! ZA VIŠE INFORMACIJA I PRECIZNE UPUTE KLIKNITE OVDJE.
Još tekstova ovog autora:
- Osvetnička pornografija posve ogoljava žrtvino dostojanstvo
- Umri muški na moj znak, ne plaši se budi jak
- Tko ne skriva da je homoseksualac zaslužuje da bude ponosan
- Goli se nogometaši mogu zagrliti, a obučeni umetnici ne?
- Franjo, Srbine!
- U Srbiji nema podataka o pozivanju lekara na priziv savesti
- Zaštita ljudskih prava i sloboda ne primenjuje se na fetus
- U Domovini levaka imamo, ali levičara nemamo
- Može li se ujedno biti vernik i homoseksualac?
- Ko bi koga da voli, a ko bi kome majku srpsku?!
