Po čemu ću pamtiti gospođu ministarku

“Muž me ne bije, samo me šamara”. To je izjava jedne od žena, žrtve nasilja u porodici, iz Srbije.

Otišla nam je gospođa ministarka. Da se razumemo, gospođa je živa i zdrava samo više ne ministruje. Od kraja 2016. godine na čelo Ministarstva demografije, obitelji, mladih i socijalne politike (konglomerat barem tri odvojena resora), iz lepog nam grada na četiri reke, došla nam je socijalna radnica Nada Murganić.

U horoskopu jarac. Ovaj podatak, o horoskopskom znaku, mnogima je bitniji od imovinske kartice koju mnogi ne umeju sami da popune.

Za vreme svog mandata, tako se kaže, gospođa ministarka pokušala je da vodi ministarstvo koje bi retko ko prihvatio. Dovoljno je da se iščitaju Izvješća nezavisnih institucija obaju pravobraniteljica (pučka pravobraniteljica i pravobraniteljica za ravnopravnost spolova) te da se vidi kako je teško biti ministarka u tom nasilju. A nasilja ima.

Pobedom u Domovinskom ratu narod je euforičan, branitelji se vraćaju kućama, sunce toplije sija, a zime postaju blaže (krenuo je i efekat staklene bašte) i godine prolaze. Godine prolaze, a mi gledamo (Bajaga). Gledamo i ne pristajemo da sopstvenom narodu priznamo da smo u ratu izgubili mnogo, a da su nam se iz rata vratili i oni za koje rat i dalje traje. Onaj lični, svakodnevni rat

Republika Hrvatska izvojevala je pobedu u Domovinskom ratu. Ako to neko još ne zna, bliži nam se 5. avgust, neradni dan, Dan pobjede i domovinske zahvalnosti i Dan hrvatskih branitelja kada neradno slavimo vojnu akciju kojom je Srbima trebalo naneti takav udarac da praktično nestanu. Oluja je prošla, Srbi i Hrvati zaista nestaju, ali je bitno da se slavi.

Posle mirne reintegracije koju mi, po svemu sudeći, komemoriramo, ali zato rat slavimo, imamo celovitu domovinu. Od Erduta do Dubrovnika. Granicu oko Savudrije teško je reći da li je priznajemo ili ne.

Pobedom u Domovinskom ratu narod je euforičan, branitelji se vraćaju kućama, sunce toplije sija, a zime postaju blaže (krenuo je i efekat staklene bašte) i godine prolaze. Godine prolaze, a mi gledamo (Bajaga). Gledamo i ne pristajemo da sopstvenom narodu priznamo da smo u ratu izgubili mnogo, a da su nam se iz rata vratili i oni za koje rat i dalje traje. Onaj lični, svakodnevni rat.

Hrvatska vojska je pobedila, narod je postao slobodan, a pobednici ne mogu da obole od PTSP-a.

To je bilo uvreženo mišljenje koje je od nelogičnosti preuzelo naučnu dominaciju u društvu.

Pobedničkoj vojsci se oduzelo pravo da pati u miru i da ima traume, koje obično proživljavaju oni koji su rat izgubili. Vremenom, kako to kod nas obično i biva, uvek pomalo kaskamo u decenijama, članovi porodica naših branitelja, onih koji su se vratili s ratišta, počinju da izgovaraju PTSP.

Postraumatski stresni poremećaj (PTSP) je oblik psiholoških posledica izlaganja stresnim događajima, koji uključuju smrtnu opasnost, ozbiljne fizičke povrede ili pretnju psihičkom ili fizičkom integritetu osobe koje posle ta osoba doživljava krajnje traumatično.

Smatra se da je u središtu traume nametljivo sećanje na stresni događaj, kao što su slika ili zvuk koji asocira na korišćenje svih vidova vatrenog i hladnog oružja, udarci, zvukovi vojne opreme, itd.

Gospođa ministarka s početka priče, socijalna radnica, preuzela je resor koji bi sa svim svojim kapacitetima trebao da se bavi upravo time – porodičnim ratnim traumama onih koji su rat dobili.

Ja ću gospođu ministarku pamtiti upravo po tome. Gay pojedinci i parovi će jednog dana biti udomitelji, kao što su neki od njih danas roditelji, te ćemo se svi mi sa potrošenim zubima smejati isključivim izjavama onih koji svoj svjetonazor stavljaju ispred vladavine prava i čoveka

Njih je oko pola miliona i svake godine ispada da ih je sve više. Oni koji su još živi prepušteni su sami sebi ili svojim porodicama da se kolektivno bore s traumama koje su transgeneracijske. Dokazano je da su narodi koji su dugo bili izloženi posledicama rata i patnje transgeneracijski prenosili posledice na decu i svoje unuke.

U tom pogledu država ne radi ništa da bi se senzibilizirala javnost za te probleme koji razaraju pojedince, porodice i čitavo društvo.

Ministarstvo demografije, obitelji, mladih i socijalne politike za vreme rada gospođe ministarke, socijalne radnice, je u tom pogledu podbacilo.

Setimo se i nekih drugih, u tri godine ne tako blistavih momenata. Pokušaja da se definiše šta je a ko sve nije porodica u Republici Hrvatskoj. Ako nema dece, onda nema ni epiteta porodice. Ako ste u gay zajednici, opet ništa (iako su gay zajednice prema ZŽP svakako obiteljske).

Pričalo se i oko novogodišnjih paketića Evropskog socijalnog fonda za siromašnu decu koji su završili u privatnom katoličkom vrtiću. Ništa pravoslavlje, judaizam, islam i valjda ostali. STOP! Ko vam kriv što niste rođeni kao Hrvati katolici, kao sav normalan svet.

“To vam je tako u obitelji. U tim bračnim, osobnim i obiteljskim odnosima, to je dinamika u koju ne mogu ulaziti. To je obitelj, zaista u to ne bih ulazila”. Nadovezala se i drugom oskarovskom izjavom da joj je “žao da bilo koja obitelj dođe u ovakvu situaciju da se u javnom prostoru o tome raspravlja”.

To su bile izjave gospođe ministarke, socijalne radnice, na javnu prijavu naše sugrađanke da je trpela fizičko nasilje od svog supruga u porodici (oni zaista odgovaraju i onoj definiciji obitelji koju je htela zakonski da nametne gospođa ministarka).

Koliko li samo žena i dece koji sada, dok neko ovaj tekst lektorira, trpi nasilje koje je posledica i nikada pružene pomoći onima koji boluju od PTSP-a. A boluju mnogi.

Žene se iz gro razloga ne usuđuju da prijave ono što je po gospođi ministarki, socijalnoj radnici, tako u obitelji. Ko im kriv što su se udale za heroje. Sramota je, isto tako, da se javno izlazi sa masnicama i podlivima, izgubljenim, teško nadomestivim zubima i kostima. Jer, tako je rekla i gospođa ministarka, socijalna radnica, naše jedine domovine Hrvatske (Herceg-Bosna nam zbog odsustva statističkih podataka nije u fokusu).

Pričalo se i oko novogodišnjih paketića Evropskog socijalnog fonda za siromašnu decu koji su završili u privatnom katoličkom vrtiću. Ništa pravoslavlje, judaizam, islam i valjda ostali. STOP! Ko vam kriv što niste rođeni kao Hrvati katolici, kao sav normalan svet

Kako ja nisam žena, te kako nemam muža (ispravan termin je životnog partnera) koji bi mi nanosio bilo koju vrstu bola (emotivnog i fizičkog), ja ću svakako zapamtiti gospođu ministarku i po tome što sam sa kolegom po aktivizmu Kristijanom Grđanom podneo Predlog za ocenom ustavnosti Zakona o udomiteljstvu.

Gospođa ministarka se oglušila na struku i sam Ustav, te je sa vladajućom većinom (SDSS i Furio Radin glasali su protiv) izglasala neustavan zakon. Iako gay pojedinac, prema istom zakonu, može da bude udomitelj, ako slučajno živi s drugim čovekom (i žena je čovek), onda ne može. Ovo je još jedan školski primer licemerja našeg duštva.

Ja ću gospođu ministarku pamtiti upravo po tome. Gay pojedinci i parovi će jednog dana biti udomitelji, kao što su neki od njih danas roditelji, te ćemo se svi mi sa potrošenim zubima smejati isključivim izjavama onih koji svoj svjetonazor stavljaju ispred vladavine prava i čoveka.

P.S. Kako gospođa ministarka, socijalna radnica, nije lično odgovorna za onaj deo iz crne hronike, ne bi bilo umesno dovoditi taj deo u vezu s njenim trogodišnjim angažmanom.

 

UKOLIKO VAM SE TEKST DOPADA I VOLITE NEZAVISNO I KVALITETNO NOVINARSTVO, VI MOŽETE PODRŽATI PA I NAJMANJOM MOGUĆOM UPLATOM NA NAŠ RAČUN, POZIVOM NA BROJ 060 800 333 ILI SLANJEM SMS PORUKE NA 647647 UZ KLJUČNU RIJEČ DEMOS. HVALA! ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDJE.

Još tekstova ovog autora:

• Da je loše biti manjina, očitava se bukvalno na svakom koraku
• Palac gore za pravobraniteljicu Višnju Ljubičić
• Za koga će da visi raspelo u pustoj školi?

» Svi tekstovi ovog autora