Ivan Zidarević
”Mojem unuku Oliveru koji obožava bakine priče.” Tako počinje nova knjiga velike Snježane Banović u vidu posvete voljenom unuku.
Iako mnogi tako danas ne misle naš prestoni grad Zagreb ipak je nekada bio mnogo više od glavnog grada centralizovane i neefikasne birokratije, te nije bio ovako musav i zapušten, nabudžen atributima neukusa i vrištećeg kiča, koji ga u ovom trenutku čine nebitnom tačkom na kulturnoj karti žilet žicom omeđene Evrope.
Zagreb je nekada bio mesto opipljive slobode, avangarde, uvek prisutnog srednjoevropskog licemerja, ali i grad po meri svakog poštenog (socijalističkog) čoveka.
S kraja prošlog meseca, kao da je i sama čekala da uđemo u vladavinu njenog horoskopskog znaka škorpije, draga profesorka, teatrološkinja, rediteljka i spisateljica ”usana vrele višnje”, koja svojom važnosti nadilazi republičke AVNOJ-evske granice samostalne Domovine, u krcatoj dvorani Novinarskog doma održala je promociju svoje nove knjige ”Kronika sretnih trenutaka (odlomci iz ludih osamdesetih)”.
Mudriji od nas, a to su oni koji su stariji i o kojima nikako ne umemo da brinemo, a da im ne oduzmemo dostojanstvo i u poznim i nemoćnim godinama života totalno ih dehumanizujemo, uveravaju nas da je sva mladost lepa.
Opisujući svoje godine, od pre vek i nešto, sa setom govore o samo srećnim trenucima čak i u najgorim periodima ljudske istorije. Jer je mladost poletna sa idealima blistave i ostvarujuće budućnosti koja se da doseći dobrim zdravljem i učenjem (toga je sve manje).
U svojoj novoj knjizi lepa, ovo nije seksizam, profesorka Snježana Banović uvodi nas u svoja sećanja ličnih trenutaka njene mladosti. Daje nam tu privilegiju da zavirimo u nešto šta se nikako neće ponoviti i uz istorijsku građu, koju je za nas ovako lenje posložila, zamišljamo sve one momente koji su se tada gradili, a danas su utkani u ono u čijim preoranim i izrešetanim ostacima i mi, donekle, uživamo.
Osamdesete u nekadašnjoj zajedničkoj državi bile su sve samo ne dosadne, sa ovim monotonim danima i mesecima između kojih sada životarimo i gde čekamo pripreme za letovanja i zimovanja u kojima ne uživamo već se do iznemoglosti fotografišemo.
Jer današnje generacije mladih život neprestano troše na veštačko ulepšavanje realnosti koju ne prihvataju i koje se, kao i onog gadnog siromaštva, gnušaju. U tom lažiranju sopstvenih života gube smisao svakodnevnih izazova koji nas pokreću da stvaramo sve ono šta je svojstveno isključivo čoveku – umetnost.
”Kronika sretnih trenutaka” jeste i oblik modernog vodiča, za onaj povratak u budućnost, koji kroz određeni romantizam, a svako zaslužuje da bude narator pozitivnim tonom, obrađuje sećanja sa analizom koja su kod autorke prošla sve nivoe svesti ličnog iskustva, a upravo to i takvo iskustvo svakog čoveka čini verodostojnim.
Po profesorkinim rečima osamdesete, sa najvećim akcentom na Zagreb koji je njena baza eksplozije kognitivnog suočavanja i emocionalnog sazrevanja, bile su godine bujanja teatra, filma i muzike sa razvojem feminizma i queer kulture u socijalizmu sa ”ljudskim likom”. Sve suprotno od naše nikakve današnjice vakuma i beznađa u kojem su individualnost, egoizam i narcizam obeležja novih generacija, gde se atraktivost uniformiše, a originalnost plagira.
Uz sve tekovine tadašnjeg čoveka, neopterećenog nikada dokazanom utopijom zvanom socijalizam i antipodom humanoidnog kapitalizma, pojavili su se i obrisi globalizacije u vidu AIDS-a koji je čitavu grupu liberalnih vrednosti vratio tri veka unazad.
To su i one godine kada se pop scena suočava sa nadirućom provincijom u vidu narodne muzike koja će kasnije, vidimo to i danas, preuzeti primat u muzičkom (ne)ukusu naroda bivše nam zemlje.
Da je logistička mapa grada važna, tada koliko i sada, za spoznaju i razumevanje sveta oko sebe pokazuje nam i situacija da je to bilo ono vreme ”avanture bez tramvaja”, kako se i navodi u knjizi, kao bitna odrednica koja određuje granice slobode i gde je sadašnji centar Zagreba označavao duh proliferacije svih glavnih društvenih dešavanja, a koji je bio izazovan za razumeti, uklopiti se, i izgraditi status koji neće prestati da postoji sa prvim naznakama praskozorja.
Kakav bi to opis segmenata ličnog iskustva bio da nema barem jedne glave o smrti ”sina svih naroda i narodnosti” Josipa Broza Tita. Jasno se prikazuje kolektivna psihoza koja je vladala tih dana prolećnih meseci 1980. godine.
To je ona sublimacija tuđih ubeđenja, motiva, ali i očekivanja, koja su bila uzurpirana stalnim moralnim sudom socijalističkog sistema koji je bio tu da radnom čoveku pruži obećavani humanizam (ograničenog oblika renesanse).
Na kraju bi trebalo citirati i profesora Darka Lukića koji je o knjizi, između ostalog, napisao i da se u ovoj riznici sećanja radi ”o osvajanju osobnih i kolektivnih sloboda u okruženju odumirućeg socijalizma”, odnosno da je to bilo ”uzbudljivo vrijeme mnoštva novih, nerijetko radikalnih ideja i uvjerenja koje se obznanjuju i nadglasavaju u zadimljenim klubovima i kavanama, uglavnom nemajući jasnu viziju o tome kamo će se dalje zaputiti”.
P.S. U knjizi postoji i deo emotivnog odnosa sa ”B.”.
To bi mu svakako bio naš oblik preteče onoga koji je u komšijskoj Srbiji serije ”Seks i grad” preveden sa ”Zverka”, a u Domovini sa ”Faca”.
Dragoj profesorki Banović, srećan rođendan!
MOŽETE PODRŽATI AUTOGRAF PA I NAJMANJOM MOGUĆOM UPLATOM NA NAŠ RAČUN HR8923600001102715720 (SWIFT/BIC: ZABAHR2X za uplate iz inozemstva) ILI PREKO PAYPAL-A. MOŽETE NAZVATI BROJ 060 866 660 / Tel.: 0,49€ (3,75 kn); Mob: 0,67€ (5,05 kn) po pozivu (PDV uključen) ILI POŠALJITE SMS PORUKU sadržaja PODRSKA na broj 667 667 / Cijena 0,82 € (6,20 kn). Operator usluge: Skynet Telekomunikacije d.o.o., info telefon: 01 55 77 555. HVALA! ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDJE.
Još tekstova ovog autora:
- Građanska dužnost svakog pravog domoljuba je da zaštiti decu
- Čovekova gramzivost ljudski rod svodi na kiborge bez srca
- Mržnja i susramlje naša su nematerijalna kulturna baština
- Gradonačelnik Sinja ilegalno militarizuje napaćene građane
- Srbija se vrti u omeđenom krugu koji se sve više sužava
- Aleksandra Prijović razbija deluziju da Zagreb nije Balkan
- Do kad će se tolerisati kršenje ljudskih prava zatvorenika
- Bitno je da Možemo! opstane i povrati poljuljano poverenje
- Zlostavljanje životinja je kazneno delo u Hrvatskoj
- Javne ustanove trebaju da budu mesta premošćivanja razlika